Novi film Spajka Lija, ekranizacije romana Čarlsa Dikensa i Džejn Ostin ili brazilski omaž vesternima samo su neka od ostvarenja koja su britanski kritičari uvrstili među najbolje prikazane od početka godine na Ostrvu.

Priredio: Matija Jovandić

Bioskopi su uglavnom zatvoreni, filmadžije se dovijaju da bi mogli da snimaju, a povremeno se pojavljuju i nova ostvarenja. Nikolas Barber i Kerin Džejms, filmski kritičari BBC-a,  odabrali su 10 filmova iz 2020. godine na koje bi svakako trebalo obratiti pažnju.

„Da 5 Blood“

Novi film Spajka Lija je strastvena, žustra priča koja animira gledaoca, spoj je snažne drame i odseva mudrosti. Dok priča o četvorici crnih američkih veterana, koji se vraćaju u Vijetnam da pronađu telo svog nestalog prijatelja, a i skriveno zlato, Li daje i pregled duge istorije SAD-a i rasizma, piše Kerin Džejms. Likovi su komplikovani individualci stvoreni sa jakom neposrednošću, a glasine da je Delroj Lindo kandidat za Oskara, koji igra čoveka mučenog prošlošću i postraumatskim stresom sasvim su osnovane, ocenjuje ona i dodaje da je „Da 5 Blood“ jedan od najboljih filmova Spajka Lija, „što dovoljno govori po sebi“.

„Intimna istorija Dejvida Koperfilda“

„Jedna od najvećih nepravdi u kinematografiji svih vremena je što je „Lična priča Dejvida Koperfilda“ („The Personal History of David Copperfield“) ignorisana pri dodeli nagrada Bafta u februaru“, piše Nikolas Barber. Scenarista i reditelj Armando Januči ovim je zabavnim i inventivnim filmom podigao lestvicu za sve buduće adaptacije dela Čarlsa Dikensa, navodi on i dodaje da reditelj pametno i sa ljubavlju slavi delo ovog pisca, te da je delo predstavljeno i „predivno filmično sa svom upotrebom živopisnih boja, podelom ekrana, potpisima, nasnimljenim glasovima i fantastičnim scenama“. Kritičar primećuje i da reditelj smešta film u klasno podeljenu viktorijansku Englesku, ali da je istovremeno izrazito moderan, sa „multikulurnom ekipom“, u kojoj je Dev Patel „briljantan u naslovnoj ulozi“, te da je u pitanju „Dejvid Koperfild za današnje vreme“.

„Nikad retko nekad uvek“ 

Ova snažna drama prati Outmn (Sidni Flenigen), sedamnaestogodišnju trudnu devojku iz gradića u Pensilvaniji, gde je abortus zabranjen, pa sa rođakom kradomice putuje autobusom u Njujork da bi prekinula trudnoću. Daleko od „filma s tezom“, ostvarenje scenaristkinje i rediteljke Ilajze Hitmen je elokventna, intimna priča o izborima, tajnama i tužnim, očajničkim odlukama kakve ponekad donose mlade žene da bi obezbedile sopstvenu budućnost, piše Kerin Džejms i dodaje da „kamera tiho hvata odraze slomljenog srca na licu Outmn, kao i tmurne slojeve njegog grada i svetle, preplavljujuće stvarnosti Njujorka“, te da je film (originalan naziv: Never Rarely Sometimes Always) „dirljiv u svojoj iskrenosti, pa još uzbuđuje saosećajnošću“.

„Lov“

„Lov“ (The Hunt) postao je kontroverzan i pre nego što ga je iko gledao, navodi Barber. Triler komedija o grupi privilegovanih liberala (među kojima je i Hilari Svonk) koja kidnapuje nekoliko desničarskih „zlobnika“ (uključujući i Beti Gilpin) i juri ih sporta radi, trebalo je da bude prikazana prošle godine, ali je to odloženo zbog dva masakra u Americi, nakon čega ga je osudio i predsednik Donald Tramp na Tviteru. „A kada se konačno pojavio u bioskopima proletos, malo pre zatvaranja bioskopa, ispostavilo se da je film Krega Zobela i Dejmona Lindelofa uzbudljiva vožnja toboganom posle koje se zapitate ko je tu bio na čijoj strani i ko je trebalo da bude ubijen“, piše Barber i dodaje da ga je njegova koleginica Kerin Džejms već nahvalila kao „pametnu satiru“, te da niko u 2020. do sada nije bolje prošao kod publike.

„Bacurau“

„Jedan od najčudnijih i najinovativnijih filmova ove godine je upravo skriveni brazilski biser, smešten u siromašno, izdvojeno selo Bakurau“, piše Kerin Džejms. Čvrsto međusobno povezana zajednica, uključujući tu i često pijanu lekarku (Sonja Braga) pod pritiskom je korumpiranog političara i zbunjena je time što im selo iznenada biva izbrisano sa mapa, bilo štampanih ili onih na internetu. Kada selo preplave plaćenici, film se pretvara u krvavi omaž vesternima, navodi kritičarka i dodaje da se film može analizirati kroz prizmu brazilske politike ili se može prosto uživati u riskantnom kršenju žanrovskih premisa. Ona podseća da su reditelji Kleber Mendoka Filjo i Huliano Dorneles zbog toga nagrađeni prošle godine u Kanu.

„Pomoćnica“

Promućurna, pažljivo kontrolisana drama Kiti Grin smeštena je u turobne kancelarije filmskog mogula – predatora u Njujorku, piše Barber, dodajući da nije potrebno posebno naglašavati ko je ta osoba. Osmišljen kao dan u životu glavnog lika, Džulija Garner u „Pomoćnici“ (The Assistant) igra početnicu koja se na poslu od jutra do mraka javlja na telefone, štampa scenarija, otvara pakete s vodom i uklanja sve dokaze o onome što njen šef radi: valja zamisliti autentičniju, dublju verziju „Đavo nosi Pradu“, navodi kritičar i dodaje da bi gazda nalik Vajnstinu mogao da bude glavni negativac, ali da film dobacuje i iza pojedinca, „fokusirajući se na širu kulturu korporativnog seksizma, lažnog pokroviteljstva i tihog saučesništva“.

„Ema“

Da li je svetu bila potrebna još jedna filmska adaptacija romana Džejn Ostin, pita se Kerin Džejms i odgovara da nije, ali da je ova „opčinjavajuća, živopisna verzija ipak dobrodošli dodatak“. „Rediteljka Outmn de Vajld ne prerađuje epohu; ona se oslanja na utešnu, staromodnu dražesnost. Jer Ema (Anja Tejlor Džoj) prikazuje srce i dušu iza oštre spletkarošice od junakinje. Džoni Flin je neodoljiv kao njen šarmantni ljubavnik gospodin Najtli (mlađi nego u romanu). A Bil Najti slavno krade svaku scenu kao komični preterano zaštitnički nastrojeni Emin otac“, piše kritičarka, podsećajući da je De Vajldova iskoristila na pravi način svoju karijeru fotografa u ovom filmu.

„Prostranstvo noći“

Posmatraju li nas vanzemaljci, da li su kružili nebom sredinom 20. veka iznad Nju Meksika, to su „zonasumrakovska“ pitanja koja otvara ovaj naučno-fantastični film smešten u mali grad, a na njih odgovara sa tako mnogo poleta i originalnosti da izgledaju kao sasvim nova, primećuje Barber. Celo „Prostranstvo noći“ (The Vast of Night) odvija se tokom jedne večeri i prati kako lokalni radio-didžej (Džejk Horovic) i operatorka na telefonu (Sijera Mekormik) ispituju jezive zvukove emitovane negde iz blizine. Barber dodaje i da se u filmu mogu zapaziti i oštri komentari o marginalizovanju određenih društvenih grupa, ali da su istinske tehničke bravure ono što debi reditelja Endrua Patersona čine tako dobrim.

„Slikarka i lopov“

Ovaj čudni, uverljivi dokumentarac počinje kada su Barbori Kisilkovoj, češkoj umetnici u Oslu ukradene dve slike iz galerije. Nakon što je kradljivac, Karl Bertil Nordland, uhapšen, Barbora od njega traži da naslika njegov portret, a ispostavi se da je to samo početak povremeno robusnog prijateljstva… Reditelj Bendžamin Ri godinama je pratio njih dvoje da bi stvorio slojevitu, dirljivu hroniku o inspiraciji, osećanju krivice i novog osmišljavanja svog života, piše Kerin Džejms o „Slikarki i lopovu“ (The Painter and The Tief).

„Istinita priča o Kelijevoj bandi“

Biografski film Džastina Kurcela o Nedu Keliju, zloglasnom pljačkašu iz 19. veka, udaljen je svetlosnim godinama od puke drame smeštene u to vreme. „Adaptacija romana Pitera Kerija je halucinantni pank-rok video – pržeća slika ukletih pejzaža, endemske korupcije, dekadentnog seksa i nasilja sa mnogo krvi u Australiji iz kolonijalnog doba“, slikovito opisuje Barber „Istinitu priču o Kelijevoj bandi“ (True History of the Kelly Gang). Sam Keli (Džordž Mekej) uči se preživljavanju na ovom divljem, otuđenom tlu od svoje brutalne majke (Esi Dejvis), raspusnog bandita (Rasel Krou), ekspoatatorski nastrojenog policajca (Čarli Hjunam) i raskalašnog engleskog službenika (Nikolas Hult). Kurcel i njegova ekipa čine Kelija surovijim i strašnijim nego ikad, ali i simpatičnijim, zaključuje kritičar.