Slikarka i lopov - Ukrao sliku pa za kaznu morao da pozira

Barbora Kisilkova, češka slikarka, tek se bila preselila u Oslo kada je dobila uznemirjući telefonski poziv od galeriste. Rekli su joj da su dva muškarca uspela da uđu u Galeriju Nobel i usred bela dana ukradu dva njena rada. Nije bila ljuta. Više zbunjena."Zašto bi iko ukrao moje slike?", pitala se. Delom iz skromnosti – "Nisam ja baš poznata umetnica vredna provale, kršenja zakona i krađe", a delom iz praktičnih razloga – ta dva rada su foto-realistične slike dimenzija preko 1,2 x 1,8 metara. Lopovi ne samo da su uspeli da išetaju sa platnima umotanim pod mišku, već su pažljivo otkačili preko 200 heftalica kako bi ostavili ramove netaknutim, a za sve to bi i jednom stručnjaku trebalo barem sat vremena.Kisilkova je bila jednako fiksirana na muškarce koji su se neopaženo išunjali sa njenim radovima, koliko i na pronalaženje samih slika. I, kada su snimci sa sigurnosnih kamera doveli do njihovog hapšenja, ali ne i do slika, Barbora je uzela stvar u svoje ruke. Dok se spremala da svedoči na suđenju jednom od lopova, istetoviranom Karl-Bertil Nordlandu, koji je već imao zatvorenički dosije, u njoj "kao osobi, ali još više kao umetnici se probudila znatiželja", rekla je za "Gardijan".- Nisam znala šta, ali sam znala da nešto moram s tim osećajem da uradim – priznala je. Da joj je neko ukrao telefon ili sat, produžila bi dalje. Ali ne pošto joj je ukrao rad. Nije mogla da pusti da to prođe tek tako, nekažnjeno, pomislila je.I tako je pristupila mestu za svedoke u sudnici i pitala Nordlanda:- Možda bismo mogli da se nađemo jednom? Naravno, samo zato što bih volela da napravim tvoj portret.

Iz tog zamršenog odnosa – eksperimenta iz saosećajnosti, sudara ranjivosti i konfliktnih, podsvesnih motivacija da posmatra i bude posmatrana – nastao je film "Slikarka i lopov" (The Painter and the Thief), norveškog reditelja Benjamina Rea.Reditelj prati, pre svega slikarkinu rešenost da razume Nordlanda, koji tvrdi da je bio previše urađen da bi se setio šta je uradio sa slikama (njegov saučesnik je dobrim delom izostavljen iz filma), ali u prvom susretu izvan sudnice, u jednom restoranu u Oslu, setio se zašto ih je ukrao: "Bile su prelepe".Njegov odgovor poptuno je raznežio Kisilkovu, koja nije mogla da odoli iskušenju rizičnog estetskog iskustva; ona počinje da ga slika dok Re snima njihove simpatične susrete tokom perioda od četiri godine.Pre nego što je upoznao ovaj čudni par, Re je bio fasciniran umetničkim krađama, visoko rizičnim kriminalom sa dozom delikatnosti. Sasvim nasumična pretraga preko Gugla podudarila se sa pljačkom u Galeriji Nobel i on je stupio u kontakt sa Kisilkovom da bi snimio ono što će, bio je uveren, postati kratak film.- Nisam bio siguran gde će ova priča da završi – priznao je.To se promenilo kako je nastavljao da svedoči međusobnom otvaranju Nordlanda i Kisilkove i, naročito, trenutku kada je slikarka iznenada pokazala portret lopovu nespremnom za to.- Kada smo počeli da snimamo i pre nego što sam upoznao Karl-Bertila, on je bio samo jedan istetovirani tip koji je proveo mnogo godina u zatvoru. Ljudima koji ga ne znaju, može da deluje kao opasan lik – kaže Re.Preko Nordlandovih grudi istetovirana je rečenica: "Cinkaroši su vrsta koja izumire". Ali, ova okorela persona, ogrubela tokom nasilnog detinjstva i, kasnije, tokom dilovanja narkoticima, potpuno se urušila pri pogledu na Barborinu likovnu i empatičnu predstavu sebe samog. Preko lica mu je prošao pravi film emocija i on počinje da jeca, dok ga ona grli.Kada je Re počeo da ih snima, Kisilkova je toliko bila preokupirana Nordlandom kao osobom, "tako da činjenica da se tu negde krije film nije igrala veliku ulogu za mene, barem ne u prvom naletu", kaže Barbora.Međutim, kako ga je sve više upoznavala, preko vatsapa i fejsbuka, na večerama i druženjima sa njim i njegovom devojkom, umetnica je počela da u ovom celom projektu uviđa i sopstveno emotivno istraživanje: "Šta se desi ako dozvoliš osobi koju bi trebalo da osudiš... da ti uđe u život?"

Kada, negde na trećini filma dugog 106 minuta, Nordland završi u bolnici zbog nevolja sa narkoticima, Kisilkova mu pomaže da se oporavi i to uklanja i poslednje ograde postavljene oko ovog instinktom podstaknutog emotivnog ekspertimenta.Kisilkova želi da slika ožiljke na njegovoj ruci, koji podsećaju na Hristove stigmate – sasvim prikladno za čoveka koji se čitavog života osećao neshvaćenim i stigmatizovanim. Film se, potom, prelama i kroz Nordlandovu perspektivu, koji posmatra prilježnu slikarku.- Ona mene vidi vrlo dobro, ali zaboravlja da i ja nju mogu da vidim – komentariše.Kisilkova koju on vidi je žena večito gonjena mračnim rubovima čovečanstva (mnoge njene slike prikazuju smrt, sa sumornim detaljima), onu koja se ponovo izdigla iz ruševina nasilnog odnosa, koja se bori da pomiri kreativnost i finansijsku realnost umetničkog sveta, koja pokušava da partneru objasni svoju instinktivnu želju da proba da uspostavi prijateljstvo sa Nordlandom, dok on to njeno poverenje u lopova poredi sa detetom kom su dopustili da se igra na prometnoj ulici.Druga polovina filma u kojoj Kisilkova nastavlja potragu za ukradenim slikama bez Nordlanda, dok on nastavlja da radi na svojim emocijama u zatvoru, na kraju se završava zadovoljavajućim "poklonom", ocenjuje "Gardijan". Ali, odnos između slikarke i lopova neće se tek tako izgladiti.I Kisilkova i reditelj kažu da je film manje odgovor a više prirodni tok koji prati pitanja znatiželje, privremenog ostavljanja po strani predrasuda ili gneva zbog ukradenog ploda mukotrpnog rada.- Pitanja koja sam želeo da pokrenem su: šta ljudi sve rade da bi bili viđeni i cenjeni i šta je potrebno da bismo pomogli i videli druge – poručuje Benjamin Re.

U jednom od retkih intervjua Karl-Bertil je rekao da se osećao "užasno" kada je video svoj život na filmu.- Ozbiljno, nije baš bilo simpatično. Više neću gledati, jednom je dovoljno. Ali, film mi je pomogao da shvatim ko sam i da ostavim prošlost iza sebe. Mislim – poručio je on.Nažalost, zbog svog dosijea, Nordland nije mogao da prisustuje svetskoj premijeri filma početkom godine na Sandensu (u SAD).- Hteo je da vam poručim da uživo ima još i veće mišiće i još više tetovaža na licu. Možete da ga nađete na Instagramu. Trenutno nema devojku – poručio je Re publici.Prošle nedelje film je ušao u norveške bioskope, koji rade sa četvrtinom kapaciteta ali je od 22. maja dostupan na nekim video-on-demand platformama, u distribuciji "Neona".Reditelj kaže da mu se ostvarila životna želja kada je film otkupio "Neon", kuća koja je stala i iza Oskarom nominovanog makedonskog dokumentarca "Zemlja meda".https://www.youtube.com/watch?v=5Cnh8zpLaKI