Morison je delovao kao tornado: Žestok, razmetljiv i iznad svega veliki (1)

Jedan od najvećih američkih muzičkih kritičara i poznavalaca pop kulture Grejl Markus, posle "Tajanstvenog voza", "Istorije rokenrola u 10 pesma", dela o Dilanu ili Prisliju potpisao je knjigu o jednom od najvoljenijih bendova ikad - Dorsima.U knjizi "Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život", koju je nedavno objavila izdavačka kuća "Klio" u prevodu Zorana Paunovića, Markus, nekadašnji kritičar i kolumnista "Rolingstouna" ili "Vilidž vojsa" čitaocima ne "nudi" mitske priče o losanđeleskom bendu ili smrti Džima Morisona, već ključnu stvar - muziku.

Ljubaznošću izdavačke kuće "Klio" donosimo odlomke iz knjige Grejla Markusa "Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život":

Jednoga dana 2011. godine, na radiju se začula pesma "Sharp Dressed Man", grupe ZZ Top. Njihove pesme, kao i pesme Dorsa, često se emituju na mnogobrojnim radio stanicama - mada su to po pravilu pesme iz jedne godine, 1983, i sa jednog albuma, Eliminator. Taj album je čvrsto odsviran, zanimljiv, sa gitarom Bilija Gibonsa kao vodičem kroz mrežu pećina ispod površine zemlje, mada na njemu nije i najbolji singl ZZ Topa, "My Head’s in Mississippi", iz 1990. godine, koji nikad nećete čuti ni na jednoj radio stanici. Ta pesma zvuči kao da je stvorena i otpevana - ili, ako je njen autor pre tog stvaranja bio izgubio svest, odsanjana - s glavom u klozetskoj šolji, u toaletu bara koji se neizbežno zove Longhorn, u koji je momak čiji glas slušamo otišao da se ispovraća.

Da li je to već uspeo da obavi do trenutka kad počinje da peva, ili nije, ne znamo - tek, prostorija se i dalje okreće, ali sada se okreće i on: i pritom ne želi da bude nigde drugde. Naga kaubojka kao oblak lebdi uz tavanicu te prljave skučene prostorije. Čovek ne može da poveruje kakva ga je sreća zadesila. Promenio sam stanicu, i naleteo na pesmu ZZ Topa "Got Me Under Pressure" - numeru sa albuma Eliminator koja je bar deset puta tvrđa od pesme "Sharp Dressed Man". Na njenom kraju, Gibons preskače reke, probija sebi put kroz planine, do te mere obuzet svojim unakrsnim, iskidanim ritmovima da mi je trebalo nekoliko trenutaka da shvatim da se naredna pesma nadovezala bez ikakve pauze - pesma koja je do te mere zvučala kao odbegli duh sa albuma Eliminator da nisam odmah uspeo da prepoznam "Roadhouse Blues".https://www.youtube.com/watch?v=ISveIzgq_kQSvi su zvučali kao da sviraju u svim bendovima. "Roadhouse Blues" objavljen je 1970. godine, kao B-strana bledunjave "You Make Me Real", koja nikad nije uspela da se probije u top 40. Tokom narednih četrdeset godina, međutim, B-strana tog singla postala je hit i sada sam je slušao kao nešto sasvim novo, dublje i moćnije. Uz Bilija Gibonsa, koji je svojim faz-tonom gitare i faz-tonom glasa iz sve snage udarao o limena vrata bara iz koga se čula muzika Dorsa, glas Džima Morisona zvučao je promuklo. Kao pesma koja otvara album Morrison Hotel iz 1970. godine, "Roadhouse Blues" delovao je kao tornado: žestok, beskompromisan, brz, glasan, razmetljiv i iznad svega veliki. Pritom ste mogli i da ne čujete estetsku ambiciju koja se krila u toj pesmi, kao ni očajanje i jad koji progone bend kao griža savesti. Pesma je bila uzbudljiva. Ako ste se svrstavali među obožavaoce Dorsa, mogli ste reći: Konačno su pronašli put natrag do svoje prave muzike, bez obzira na to što nikad pre toga nisu otprašili ništa slično. A pitanje šta je tu pesmu sačuvalo duže od četiri decenije, šta ju je učinilo tako neprolaznom, druga je priča.https://www.youtube.com/watch?v=n2_X4VTCoEoWaiting for the Sun, objavljen u junu 1968. godine, koji je stigao do prvog mesta top-liste, i Soft Parade, koji je objavljen godinu dana kasnije i završio na šestom mestu, dva albuma koja su prethodila albumu Morrison Hotel - koji se nakon moćnog početnog udara i sam pretvara u praznjikavo, bledunjavo muzičko putovanje nikuda - bili su tek loši vicevi, i to na neznano čiji račun. Waiting for the Sun - neko mistično sunce, možda, zato što u Los Anđelesu čovek nikad ne čeka sunce, osim ako ne čeka da nestane smog, u kom slučaju bi čekanje moglo da potraje večno. The Soft Parade - na početku postoji nekakav nagoveštaj paradnog zvuka, ali je glavna reč "nežna". Obe ploče bile su prepune reči za koje nije postojao nikakav razlog da budu ispisane, a još manje da budu otpevane. Muzika se besciljno razvlačila preko posrnulih ritmova i sakatih melodija do te mere nespretno da je Džim Morison povremeno zvučao kao da drži govor, i to govor koji nije zvučao kao obraćanje okupljenim imaginarnim hordama odvažnih buntovnika koji preuzimaju stvar u svoje ruke, već pre kao govor upućen članovima kakvog Rotari-kluba.

"Tell All the People" pesma je koja otvara The Soft Parade - "Recite svima" da ne kupe ovaj album! Pesmu je napisao Robi Kriger; Morison je zvučao kao da ima kesu preko lica, tako da niko ne bi mogao da pogodi ko peva. Album je prepun gustih, nametljivih duvača, uz orkestarske gudače; ni jedno ni drugo nije poboljšalo, niti pokvarilo muzički utisak. Ta muzika delovala je kao da je svesna svoje besmislenosti; gotovo sve je zvučalo nategnuto, i gotovo ništa nije zvučalo kao punokrvna svirka.https://www.youtube.com/watch?v=0VuqQlORCLMNa probama za The Soft Parade, bend se u šest pristojnih minuta prošetao kroz zanimljivu, prijatnu melodiju, s Morisonom koji je dovikivao s primetne udaljenosti od mikrofona i raskokodakanim marijačima u prvom planu, u atmosferi nekakvog koktela na kome su svi u publici previše pijani da bi ozbiljnije obratili pažnju na muziku, ali u kojoj bend, nekako, uspeva da zvuči zainteresovano - kao kakav smoreni, umorni, zgađeni barski sastav u jeftinom restoranu, koji iznenada oživi u trenutku kad neko od gostiju sedne za klavir i odalami glisando kao da je Džeri Li Luis glavom i bradom. Ispostavilo se da su Dorsi tu zapravo svirali pesmu "Guantanamera". No to se nije našlo ni na jednom albumu; izronilo je tek mnogo godina kasnije na jednom prepakovanom izdanju. Najuverljivija numera na oba albuma zajedno bila je "Easy Ride" sa albuma The Soft Parade, koja je zvučala kao ekvivalent Preslijeve "Do the Clam", koja je postala legendarna kao najgora ploča koju je ovaj ikad snimio, makar i samo u konceptualnom smislu - a ko bi mogao da prevaziđe tako loš koncept? Da li bi iko mogao da snimi nešto gore?https://www.youtube.com/watch?v=Tq7DBzH4GEkDorsi su se ozbiljno potrudili: gađenje koje su osećali sami prema sebi izbijalo je iz pesama kao znoj, pa sve to baš i nije delovalo kao naročito dobar provod. Zaista, šta su bili Waiting for the Sun i The Soft Parade, ako ne Dors-verzije muzike iz Elvisovih filmova kao što su Privremeni radnik ili Dogodilo se na Svetskoj izložbi? Samo se jedna pesma nije uklapala u takav utisak, i delovala je kao da potiče s nekog drugog albuma. "My Wild Love" sa albuma Waiting for the Sun zvučala je kao šumski napev, udaljen, i sve dalji u prošlosti, sa svakim udvostručenim a-a-a-aaa. Ta pesma odisala je istim paganskim dimom kao pripovetka "Legenda Emeke", Jozefa Škvoreckog, u kojoj u jednoj češkoj banji čovek upoznaje ženu sa dušom nekog ko zna na koji način treba voleti drveće. Tokom svoja tri minuta, "My Wild Love" bila je mnogo više eksperimentalna od sedamnaestominutne falusno-ekološke poeme "The Celebration of the Lizard", snimljene u to isto vreme kao "eksperimentalno delo u nastajanju", i izvedene na sceni 1968. godine, ali objavljene tek nekoliko godina nakon prestanka rada grupe.Kad je reč o "My Wild Love", u njoj niste mogli jasno da odredite gde se nalazite, niti ste znali kuda idete, ali ste mogli osetiti da je posredi neko mesto na kome ni vi ni muzičari nikad ranije niste bili. Ta se pesma zakopavala sama u sebe, u neku pradavnu evropsku šumu, u dan koji sa svakim korakom postaje sve mračniji, i pretvarala se u nagoveštaj, nalik na prvu stranicu bajke u knjizi u kojoj su sve ostale stranice istrgnute, u neispričanu priču, u obećanje putovanja koje bi moglo da potraje beskonačno, pri čemu pesma otkriva svoju šumu, dok šuma stvara svoju pesmu.Odakle je potekla ta pesma? Kad je reč o ova dva albuma, očito niotkuda, premda ste delove priča koje je ona odbijala da ispriča mogli da otkrijete skrivene u pesmama "The End" i "When the Music’s Over". A kuda je "My Wild Love" otišla? Pa, u "Roadhouse Blues". U prvim satima prvog dana u studiju, 4. novembra 1969, dok je bend pokušavao da snimi tu pesmu, Krigerov kotrljajući faz-uvod, i ogoljeni skelet njenog ritma, mogu se čuti u fragmentu pod naslovom "Talking Blues".https://www.youtube.com/watch?v=hVYBuGhpo7Y"Moja mala i ja šetamo ulicom", oteže Morison, tako da zvuči kao da zaista i šeta. "I ljubazno se obraćamo svakom / Kažemo, zdravo, komšo, kako ide? / Hej, Dilane, kako ide?" kao da se upravo mimoišao s Dilanom sa omota The Freewheelin’ Bob Dylan, jednog od Morisonovih omiljenih albuma. Ali na prvom snimku označenom naslovom "Roadhouse Blues", postoji samo taj rif i ništa drugo. Ritmovi su zategnuti; dok gura napred, energično, sa voljom, Kriger kao da zaostaje za sopstvenim tempom. Sve je razdešeno, ali postoji osećaj nekakvog smisla: Ovde možda i postoji nešto, samo još kad bismo mogli to da pronađemo. "Stvar je u tome da treba raditi u potpunoj tmini", rekao je Georg Gros opisujući svoj dadaistički život u Berlinu nakon Prvog svetskog rata; izazov se ogledao u tome što je tu tminu trebalo stvoriti. Posrćući, oni su stremili tome. Sutra: "Slušaj, lutko, reći ću ti istinu, je*iga - duša ne vredi pišljiva boba" (2)Bonus video: Morisonov grob

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apgrobdzimmorisonaam-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2106123"]