0
Verujem da je muzika duboko spiritualna - nešto što ne može postojati bez duhovne dimenzije. Uvek me posebno inspirišu nastupi u mestima koja nose taj duhovni naboj, jer tada i moj doživljaj muzike i nastupa dobija novu dimenziju, kaže za Nova.rs flamenko gitarista Mirza Redžepagić pred koncert u Bitef teatru.
Piše: Vanja Ratković
Mirzi Redžepagić će se na sceni Bitef teatra 4. decembra pridružiti i prijatelji i kolege sa Berklija – Maite Arregi, Imam Hamdani i Eva Catalá, sa kojima će spojiti flamenco, jazz i world music u jedinstvenom muzičkom doživljaju. Ovaj koncert deo je Mirzine decembarske turneje po Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Pored iskrene ljubavi i strasti prema flamenko muzici, on poseduje i izuzetno formalno obrazovanje. Završio je master studije na prestižnom Berkli muzičkom koledžu u Valensiji, te bio stipendista Asocijacije flamenko gitarista Španije za specijalističke studije u Madridu, gde je kasnije postao i predavač. Jedini je klasično školovani predavač za flamenko gitaru na Balkanu.
Iza sebe ima tri albuma: „Mirza Redzepagic Plays Brouwer”, „Flamenco Clasicos” i nedavno objavljen „Cycles”, koji je snimio tokom boravka u Valensiji, u saradnji sa 18 muzičara iz različitih krajeva sveta. Kao neko ko je zaslužan za širu popularizaciju flamenko muzike u Bosni, primio je nagradu kralja Felipea Šestog od Španije – Orden za građanske zasluge.
S Mirzom smo razgovarali o flamenku kao muzici, ali i načinu života, te perspektivi ovog žanra u regionu i svemu što on predstavlja.
S obzirom na to da flamenko nije tradicionalna muzika u BiH i regionu, šta te je inspirisalo da se posvetiš baš ovom žanru, i kako je izgledao tvoj put do tog izbora?
– Počeo sam da sviram gitaru sa osam godina, inspirisan umećem Paka de Lucíje, najvećeg flamenko gitariste. Moj otac, veliki ljubitelj flamenka i muzike uopšte, redovno je nedeljom uveče puštao ploče, pretvarajući to u svojevrsni porodični ritual. Sećam se trenutka kada sam prvi put čuo Paka – imao sam šest ili sedam godina i odmah sam rekao: „Želim da sviram kao on.“
Tokom školovanja sam prošao kroz osnovnu i srednju muzičku školu, a kasnije upisao Muzičku akademiju na odseku za klasičnu gitaru u Sarajevu. Iako sam tokom studija istraživao različite žanrove, na trećoj godini Akademije ponovo sam otkrio flamenko i potpuno mu se posvetio. Shvatio sam da se ne pronalazim u ulozi klasičnog gitariste, već u interpretacijama i istraživanju novih muzičkih svetova. Flamenko mi je otvorio vrata u potpuno novi univerzum, kojem sam se posvetio sa ogromnom strašću. Jednog leta sam boravio u Španiji (u Grenadi, ako se ne varam), gde sam učio osnove flamenka od različitih majstora. Po povratku u Sarajevo, nekoliko godina sam se posvetio usavršavanju bez javnih nastupa. Prekretnica je nastupila 2017. godine, kada sam dobio stipendiju za specijalističke studije flamenca od Asocijacije flamenko gitarista Španije i otišao u Madrid. Tamo sam bio izložen najboljem flamenku na svetu i sarađivao sa vrhunskim muzičarima, što je dodatno produbilo moju ljubav prema ovom žanru.
Po povratku u Sarajevo 2018. godine, odlučio sam da flamenko postane moj životni put. Pošto u BiH nije bilo muzičara koji sviraju flamenko, sarađivao sam s umetnicima iz Zagreba, Beograda i Ljubljane, uključujući fantastičnu pevačicu Ninu Čolić i plesnu ekipu iz Ljubljane, grada koji ima razvijenu flamenko scenu. Zajedno smo radili na tome da ovu muziku i kulturu približimo publici u regionu, a posebno u Sarajevu, gde sam počeo da gradim scenu od nule.
Možeš li nam ispričati više o svom iskustvu sa master studija na Berkli kampusu u Valensiji? Kako je to uticalo na tvoj pristup flamenku i oblikovalo dalje muzičko usavršavanje?
– Do odlaska na Berkli 2022. godine, flamenko je bio u centru mog muzičkog izraza i definisao sam se kao flamenko gitarista. Kada sam aplicirao za master studije na Berkliju u Valensiji, očekivao sam da dodatno usavršim svoje flamenko sviranje. Međutim, iskustvo je bilo potpuno drugačije. Iako je Berkli pretežno poznat kao džez akademija, njihov program u Valensiji fokusira se na world music koncept. Cilj programa je okupljanje muzičara iz celog sveta koji su zainteresovani za ovu music scenu.
Studirao sam na odseku Contemporary Performance (Production Concentration), gde nas je bilo 35 studenata iz oko 30 zemalja. Svako od nas dolazio je sa sopstvenim muzičkim identitetom i jakim uticajem kulture iz koje potiče. Berkli je za mene bio prilika da moj višestruki muzički identitet (balkanske i orijentalne muzike) ispliva na površinu. Upoznao sam neverovatne muzičare iz celog sveta i bio izložen novim kulturama i uticajima koji su me duboko inspirisali. Prvobitna ideja bila je da snimim novi album, za koji sam već imao nacrt. Međutim, kroz saradnju s kolegama koje su me najviše impresionirale, album je poprimio potpuno nov oblik.
Rezultat tog procesa je album „Cycles“, na kojem je učestvovalo 18 muzičara iz 12 zemalja. To iskustvo bilo je neprocenjivo, ne samo u umetničkom smislu već i na ličnom planu. Ono što je posebno kod Berklija je njihova beskompromisna posvećenost izvlačenju maksimuma iz svakog studenta. Radili smo između 10 i 15 sati dnevno, što nije svako mogao da izdrži. Taj intenzivni tempo stvara poseban eko-sistem i jedinstveno iskustvo. Tek sada vidim koliko me je Berkli promenio, i kao umetnika i kao osobu. Njihov pristup ti pomaže da razviješ sopstveni umetnički identitet, što smatram ključnim za svakog umetnika.
Kao jedini formalno obrazovani predavač flamenko gitare na Balkanu, kako vidiš interesovanje za ovaj žanr u regionu?
– Moram biti iskren – kod nas se flamenko često svodi na stereotipe: zgodna plesačica koja vrcka dok publika uz pivo viče „ole“. U stvarnosti, flamenko je sve suprotno od toga. On je glas onih čiji su vapaji kroz vekove ostali nečujni, vrisak svih koji teže apsolutnoj slobodi. Najveći flamenko umetnici su dolazili iz romske zajednice, koja tradicionalno živi na marginama društva. Od kraja sedamdesetih taj glas počinje da dopire do šire publike i svetske scene, donoseći klasičan flamenko u centar pažnje. Danas imamo i flamenko fuzije koje su postale deo džez festivala i šire muzičke scene, što je sjajno. Međutim, kod nas nedostaje edukacija o flamenku. Institucije koje bi trebalo da mu daju više prostora to ne čine. Na muzičkim akademijama, koje su ključne krovne institucije na Balkanu, flamenko gotovo da nema mesto, što je velika šteta.
Da li će se to menjati?
– Jedan period života sam se trudio da to promenim, ali sam često nailazio na zidove i privremeno odustao jer trenutno radim na drugim projektima. Međutim, to ne znači da sam potpuno odustao. Na primer, 3. decembra ćemo Maite Arregi, Imam Hamdani, Eva Catala i ja održati Music Talks radionicu na Fakultetu muzičke umetnosti (na Katedri za etnomuzikologiju) u Beogradu, gde ćemo razgovarati ne samo o flamenku, već i o svim muzičkim žanrovima koje elita klasične muzike često ne smatra dovoljno vrednim. To je stav koji je u svetu odavno prevaziđen, ali kod nas, pa čak i u zemljama regiona poput Hrvatske i Slovenije koje su deo Evropske unije, i dalje opstaje. Smatram da je vreme da se stavi tačka na taj elitistički pogled na muziku i verujem da upravo mladi ljudi mogu i treba da budu pokretači te promene.
Šta bi poručio mladim muzičarima koji žele da se bave flamenko muzikom?
– Mislim da je najvažnije slušati svoj unutrašnji glas. Bezbroj puta sam imao priliku da radim s pop zvezdama, ali nisam mogao da pristanem na to, jer je glas u meni bio jači od potrebe za preživljavanjem. Taj glas me je vodio kroz ozbiljan rad i hiljade zatvorenih vrata, sve dok se jedna nisu otvorila i ona su bila dovoljna da ljudi čuju šta imam da kažem kroz svoju muziku. Verujem da svaki autentični umetnički impuls uvek pronađe svoj put, istomišljenike i publiku. Moj savet je da se ne boje, da rade ono što vole, jer to će sigurno doneti rezultate. I najvažnije – neka ne kalkulišu, jer kalkulisanje je u umetnosti pogubno.
Šta za tebe znači nastup u Bitef teatru? Da li ti je posebno emotivan, s obzirom na to da je Bitef jedna od najznačajnijih kulturnih institucija u Beogradu i Srbiji?
– Zaista mi je čast što ću sa bendom nastupiti u Bitef teatru. To je prostor u kojem sam gledao mnoge predstave i slušao sjajne koncerte, a osim nespornog kvalitetnog programa, ono što me posebno privlači jeste neverovatna energija tog mesta. Kao umetniku, izuzetno mi je važno da se povežem s prostorom u kojem nastupam, da se na neki način stopim s njegovom energijom, a Bitef to zaista omogućava. Kada smo planirali turneju i specifično koncert u Beogradu, razmatrali smo mnogo opcija, ali moja želja je od početka bila Bitef. Posebno me raduje činjenica da je reč o zdanju s bogatom istorijom, koje je nekada bilo crkva. Taj spiritualni aspekt prostora mi je izuzetno značajan, jer verujem da je muzika duboko spiritualna – nešto što ne može postojati bez duhovne dimenzije. Uvek me posebno inspirišu nastupi u mestima koja nose taj duhovni naboj, jer tada i moj doživljaj muzike i nastupa dobija novu dimenziju. Na kraju krajeva, u osnovi muzike koju izvodimo jeste duh, jer bez njega nema ni materije.
Šta publika može da očekuje od vaše jedinstvene saradnje na ovoj turneji, ne samo u Beogradu već i širom drugih gradova?
– Imam je kolega iz moje klase na Berkliju, sa kojim sam se odmah povezao. On je izuzetno talentovan muzičar, poreklom iz Pakistana, koji već godinama živi i stvara u Americi. Njegov stil je jedinstven – kombinuje bogatu tradiciju indijske rage sa džezom i bluzom, a veliki je ljubitelj i afričke muzike. Ono što ga izdvaja je njegova muzikalnost i autentičnost. Bio je prisutan na gotovo svakoj kompoziciji kada sam snimao album i postao je nezamenljiv deo benda – bez njega zvuk ne bi bio isti.
Eva je koleginica s kojom sam sarađivao tokom studija na Berkliju, iako je ona završila godinu pre mene. Zajedno smo radili na projektima vezanim za latino muziku. Ona dolazi iz Španije, školovana je kao perkusionista i iza sebe ima klasično obrazovanje. Međutim, flamenko je duboko ukorenjen u njen identitet – u njenoj porodici se ta tradicija generacijama neguje, a neki članovi porodice su flamenko muzičari. Pored toga, Eva je veliki zaljubljenik u džez i afro-kubansku muziku. Provela je nekoliko godina na Kubi, gde je usavršavala svoje veštine kod kubanskih majstora, što njen stil čini jedinstvenim.
Maite je došla na Evinu preporuku, jer njih dve često sarađuju. Kada sam sastavljao bend, želeo sam muzičare koji su istovremeno snažne individualnosti i otvoreni za saradnju. To je uvek izazov, jer bend s jakim ličnostima može biti težak za balansiranje, ali takvi muzičari donose autentičnost i kreativnost. Kada sam prvi put čuo Maite, znao sam da svira hip-hop i džez, što me je odmah privuklo. Eva je insistirala da će se Maite odlično uklopiti ne samo muzički već i energetski, i bila je potpuno u pravu. Nakon našeg prvog zajedničkog nastupa u Sarajevu, u maju ove godine, postalo mi je jasno da je ovo bend s kojim želim da sarađujem na duge staze. Ukratko, naš bend je spoj četiri snažna umetnika, različitih muzičkih korena i stilova, koji se savršeno nadopunjuju na sceni. Ta sinergija donosi jedinstven zvuk i energiju, a svaki koncert je posebno iskustvo.
Bonus video: Ivan Ilić
