Najveći neprijatelj srpskog režima, slavni Švajcarac Milo Rau: Vlast je zbog mene htela da uništi Bitef. Ali, revolucija u Srbiji i Srbi kažu - ne!

Rio Tinto kopa litijum u Srbiji i boksit u Amazonu… Smatram da je bolje braniti svoju zemlju. Antigonina borba je svuda i njeno izričito NE otimanju zemlje podjednako je potrebno u Srbiji kao i u Brazilu…

Ovih nekoliko rečenica, pominjanje pogubne politike multinacionalnih kompanija, te doskorašnjeg nemačkog kancelara Šolca na otvaranju 58. Bitefa prošlog septembra bili su dovoljni da jedan od najznačajnijih evropskih reditelja, Švajcarac Milo Rau postane persona non grata za srpski režim. Toliko da je zbog tog poziva na suprotstavljanje i slavljenje lepote i zajedništva praktično stradao naš najugledniji pozorišni festival Bitef. Najpre je "pao" Nikita Milivojević, koji je direktora Bečkog festivala i autora kultnih teatarskih projekata, pozvao na Bitef, potom i novi umetnički direktor Miloš Lolić jer je želeo da uvrsti novu predstavu Mila Raua "Proces Peliko" u program 59. Bitefa, onda i čitav Odbor Bitefa, i na kraju sam festival, kog ove godine - nema!

Ali, umesto našeg najuglednijeg teatarskog festivala, koji odlukom gradskih vlasti nije održan po 59. put, Beograd je ipak domaćin festivala ne: Bitef od 15. do 18. decembra. A otvoriće ga, sasvim prikladno, predstava koja je cenzurisana i označila početak kraja, te "smrt" 59. Bitefa - "Proces Peliko". Iza komada, koji će biti izveden 15. decembra u 18 časova na Fakultetu dramskih umetnosti, stoje Milo Rau, "prokaženi autor" bar za srpski režim, i Servan Dekl. Kroz sirov pozorišni dokumentarizam čitanja spisa sa nedavno okončanog sudskog procesa koji je potresao svetsku javnost, predstava je svedočanstvo sistema koji omogućava porodično nasilje. Žizel Peliko, sedamdesetdvogodišnja Francuskinja koju je u nesvesnom stanju suprug, zajedno s pedesetoricom muškaraca pronađenih na internetu, silovao u rasponu od nekoliko godina, odlučila je da otvori suđenje za javnost i učini da, kako je rekla, "sramota promeni stranu".

Ovu koprodukciju Bečkog festivala i Festivala u Avinjonu, u kom se zločin nad Žizel, kao i suđenje odvijalo, u Beogradu će izvesti gotovo 30 lokalnih glumaca, kulturnih radnika i aktivista, a pre toga, u podne 15. decembra na FDU Milo Rau, inicijator međunarodne kampanje "Resistance now! Together", razgovaraće s predstavnicima domaće kulturne scene o represiji koju trpe zbog odupiranja autokratiji i učešća u borbi za društvene promene.

Slavni švajcarski reditelj i aktivista, direktor Bečkog festivala, umetnik koji se toliko zamerio ovdašnjim vlastima Milo Rau osvrće se u razgovoru za Nova.rs na sve ono što se ove godine dešavalo s Bitefom, na značaj inicijative grupe kulturnih radnika i aktivista koji od 15. do 18. decembra na nekoliko beogradskih lokacija organizuju serijal gerilskih predstava pod nazivom ne: Bitef i na važnost da Beograđani ipak vide komad "Proces Peliko" (The Pelicot Trial)…

- Solidarnost na kraju uvek pobeđuje. Veoma je važno da svi učestvuju, da stanu iza ne:Bitefa. A što se mene tiče, osećam ličnu potrebu da budem u Beogradu, na ne: Bitefu zbog svoje uloge u čitavom procesu. Ne osećam se i dalje kao krivac, već kao jedan od apsurdnih razloga najpre za cenzuru a onda i za imploziju, urušavanje festivala. Sve je počelo s mojim govorom na otvaranju prošlog Bitefa o iskopavanju litijuma, međutim to je zapravo bio govor o mojoj ljubavi spram Bitefa. I biti sada zajedno sa ovim fantastičnim glumcima i glumicama, sa aktivistima, Milošem Lolićem i čitavim timom je predivno. I mislim da to i jeste duh Bitefa. Šta god da se dešava u politici - građansko društvo to omogućava. Ovakav festival označava suštinu teatra. A predstava u Beogradu, i to što sam deo ovog festivala je jedan od najznačajnijih trenutaka u mojoj karijeri.

Kada ste otvarali prošli, ujedno i poslednji Bitef, da li ste bili svesni posledica svog govora, i meteža koji je izazvao u Srbiji, naročito među vlastodršcima?

- Ne, apsolutno ne! I mislim da niko to u čitavom timu nije mogao da predvidi jer su svi, naravno, pročitali prethodno moj govor i preveli ga na srpski. S tim govorom nisam imao nameru da kritikujem već da pokušam da razumem i rasvetlim situaciju. Možda ne bi bilo zgoreg podsetiti da sam na Bitef došao s predstavom koja govori o izrabljivanju, uništavanju prirode - "Antigona u Amazonu". I bilo je zato nemoguće da se ne dotaknem te teme koja je, nezavisno od onoga što sam rekao, i dalje goruća, tema čiji se kraj ne naslućuje.

I taj moj govor poslužio je vlastima da najpre ne produže ugovor umetničkom direktoru Bitefa (Nikita Milivojević, prim.aut.), potom odbace drugog (Miloš Lolić) i maltene unište festival. Ali, to se neće desiti jer se održava gerilski Bitef. Ništa od ovoga pomenutog nisam očekivao, ali kada se desilo, postala je to još jedna priča s pozitivnim ishodom, bar za mene. Jer pozvao sam festivalski tim na Bečki festival (Wiener Festwochen), postao sam koproducent i saradnik na gerilskom Bitefu. Možda će zvučati čudno, ali na kraju se ispostavlja, kako mi je i Miloš rekao, da je ovo najbolja stvar koja se mogla desiti. Da ne ćutimo, jer to je najveći problem - da ne pristanemo na apsurdnost političke situacije, već da glasno iskažemo stav, da komuniciramo kroz čin otpora.

Iako ovo nije prvi put da stvarna suđenja postavljate na teatarsku scenu, koliko je ovoga puta bilo teško pretvoriti pozorište u sudnicu? Pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da je suđenje po tužbi Žizel Peliko za silovanje jedno od najpraćenijih i medijski najpokrivanijih u recentnoj istoriji?

- Uvek je teško. U odnosu na druge projekte koje sam radio po sudskim procesima, na primer onom o grupi Pusi Rajot, ili drugom o suđenju ekstremno desničarskoj partiji u Austriji, mislim da ovaj ima drugačiji politički i etički uticaj, pa i strukturu. Čin Žizel Peliko da svoj užas podeli javno pomogao nam je da teatarsku pozornicu pretvorimo u sudnicu. Bilo mi je iznenađujuće, kada sam kontaktirao porodicu, advokate, novinare - da su svi, istog trena, bili voljni da pomognu, učestvuju. Isto se desilo i posle toga - gde god da smo izvodili komad, svi razumeju čin Žizel Peliko i žele da učino isto to. Zaista je to prelepa simbolika. I otuda, sada, predivna konstelacija između gerilskog Bitefa i slučaja Peliko. Ispostavilo se da je ovo najbolji mogući ishod - posramićemo tišinu, apsurdnost, nasilje, cenzuru i bilo šta drugo, i od svega napraviti čin još veće javne solidarnosti, lepote i na neki način transcedencije. Peliko sudski proces je bilo veoma mračno i dugo putovanje i, da, bilo je kompleksno preneti ga na pozorišnu scenu, ali na kraju ljudi izlaze ponovo rođeni na političkom nivou. Može se sada reći da slobodna volja, solidarnost postoje.

"Bilo je jasno svima da ovaj komad moramo da uradimo", kazali ste pred premijeru u Beču. Kada su pravni zastupnici Žizel Peliko odobrili rad na pozorišnom projektu, kada su vam istraživači i novinari dali na hiljade beležaka o sudskom procesu, kako ste sve to sklopili u mozaik "suđenja na sceni"?

- Za to je najzaslužnija Servan Dekl, moja glavna saradnica na projektu. Najvažnije je bilo pitanje kako to sažeti, jer ne postoje snimci, suđenje nije snimano. Imali smo skup svih tih beležaka te smo morali da donosimo odluke. Kakva je hronologija, gde bismo mogli nešto, što nedostaje u beleškama, da izmaštamo. A na kraju ključno pitanje: kako bismo ispričali ovo suđenje? Ovo je na neki način rimejk suđenja protiv čitavog našeg društva i patrijarhalnog sistema, dakle mnogo je veće od sudskih zapisa, medijskih kolumni o slučaju, ili intervjua koji su rađeni van sudnice. I pitanje je bilo: Šta ostaje? Šta je nasleđe?

Kažete da vam je cilj s "Procesom Peliko" bio da na suđenje izvedete sve nas, čitavo društvo. Zašto?

- Postoji jedna bitna stvar koju je rekao jedan od advokata: Posle ovog suđenja svaka teorija zašto je muškarac, dakle muški deo društva, nasilan pada u vodu. Nije dakle to zato što su perverzni, izopačeni, ili nisu obrazovani. Nije zbog toga što su siromašni, niti zbog toga što se zločin dešava u ratnoj zoni, nije ni zato što upijaju mnogo pornografskih sadržaja, niti zarad toga što su stari. Nije ni zbog ovoga ili onoga - jer su zločin počinili muškarci različitih porekla i statusa. Moglo bi se reći da statistika svedoči da se za svakog muškarca može dokazati da je silovatelj ukoliko neko od njega zatraži da bude silovatelj.

I ishod je da te strukture nasilja, koje nisu dobre ni za žene ni za muškarce, i dalje postoje. Ako ne promenimo sebe, one će nastaviti da postoje. Opstajaće. Jedan od govora advokata Žizel Peliko me je naročito impresionirao. A bio je to govor o slobodnoj volji. Jer bio je, ipak, tu i jedan muškarac koji je rekao - ne. I to je dokaz da postoji mogućnost da se nečemu usprotiviš, da kažeš - ne. Hana Arent je govorila isto: Kako je moguće da su svi ti ljudi, čitav kontinent bili upleteni u holokaust. No, bilo je i onih koji su rekli - ne. Dakle, moguće je. Smatram da je to ono što bi trebalo da naučimo: imamo unutarnju snagu da kažemo da ili ne, snagu da donosimo sopstvene odluke u svakom trenutku svoga života. I to po svaku cenu. To je suština.

Patrijarhat, kog pominjete, i dalje dominira u ovom društvu i na čitavom Balkanu, ali otkud u Francuskoj ili drugde, u onim delovima sveta koje smatramo naprednim, razvijenim? I koliko je čin silovanja sveprisutan svugde, da li se seksualni zločini trivijalizuju i kako patrijarhat opstaje?

- To je problem! U jednom intervjuu iskazao sam idiotski sud kako smatram da je gotovo s patrijarhatom. Mislio sam: ako imamo blagostanje, dovoljno obrazovanja, dovoljno vrednosti ta struktura će nestati. Međutim, ta struktura se učvrstila, ojačala. A mnogo je razloga. Zbog konzumerističkog društva, pa pornografske industrije mi više nismo u kontaktu sa sobom, ne gajimo odnose. Mislim da je čak u razvijenom svetu patrijarhat postao jači, snažniji. Utisak, koji nosim iz Srbije i drugih zemalja na Balkanu, jeste da na tom tlu postoji velika snaga u onom što sam jednom nazvao slobodnom voljom i solidarnošću.

Ako mogu, vratio bih se na dobrog starog Teodora Adorna i na njegove reči o tehničkoj strani varvarstva. Što više tehničkih sredstava imamo da se distanciramo od našeg unutrašnjeg bića, postajemo silovatelji u svim mogućim oblicima. I to se odnosi na prirodu, na seksualne odnose, na uslove rada i na to kako pričamo o stvarima. Ta vrsta razdruživanja jeste nešto na čemu je neophodno da radimo.

A Srbija, s obzirom da je zemlja u kojoj se odvija revolucija koja na čitavu naciju apeluje da kaže - ne, trenutno je najbolje mesto da radimo na tome.

Komad je satkan od javnog čitanja sudskih izvoda, policijskih dokumenata, psihijatrijskih izveštaja, društvenih komentara. Pruža uvid u svih onih 51 osuđenih, od vojnika, novinara, medicinskog osoblja, zatvorskih čuvara, dostavljača, starosti od 26 do 74 godine, u to kako su se obreli u kući Žizel Peliko i silovali je. U Beogradu će više od 30 ličnosti čitati izvode sa suđenja, a među njima će biti neki od naših najpoznatijih glumaca, od Svetlane Bojković, kao Žizel, do Tihomira Stanića, ali i aktivisti, poput Ljiljane Brailović. Koliko je bilo izazovno okupiti tako brojnu, te raznovrsnu ekipu?

- Tim ne:Bitefa pomogao nam je mnogo, povezali su nas sa lokalnom scenom i sami donosili odluke. Pokušali smo da objasnimo šta nam je potrebno, koji su to različiti likovi neophodni za komad… Mislim da pred sobom imamo zaista predivan ansambl mladih i starih, profesionalaca i aktivista.

"Proces Peliko" ste, na neki način, morali da iznedrite iz sebe jer da niste bilo bi to kao da ćutite o ratovima u Gazi ili u Ukrajini, priznali ste. Čini se da nikad ne birate ćutanje, za razliku od većine. Ali plaćate li zbog takvog izbora visoku cenu?

- Čini mi se da je cena neprogovaranja, ćutanja daleko veća. Govorim o vrlo specifičnom kontekstu i želim da odgovorim na taj kontekst. Kao primer navešću Peliko: Ako gostujem na Festivalu u Avinjonu bilo bi čudno da ne govorim o Peliko. Ili kad je posredi moje pismo o Gazi: Bio sam u Italiji i čitavo društvo protestovalo je protiv rata. I da ne govoriš o humanosti i da se ne protiviš ratu bilo bi nemoguće. Bilo bi to da kao da govoriš nešto ćuteći - i zvalo bi se saučesništvo. Problem holokausta, rata u Gazi, kao i svega što se desilo Žizel Peliko jeste što je čitavo društvo ćutalo. Svi su bili nemi. I svi ti muškarci: svi su oni znali da je to duboko pogrešno ali su odabrali da ćute, jer im je progovaranje delovalo opasnije. I često i jeste. Ali to je ono čemu nas je Žizel Peliko naučila: da bez obzira na to kolika te cena čeka - uvek traži prostor u javnosti.

https://www.youtube.com/watch?v=PabIhwqi3LU