Kad jednom skinemo maske, i vratimo se u ono što je bio naš prethodni život, suočićemo se sa činjenicom da se svet kome se vraćamo sasvim izmenio. I u tom svetu moraćemo ponovo da učimo da dišemo, zato što ćemo se suočiti sa činjenicom da u tom izmenjenom svetu nećemo više sretati ljude koji jesu bili naš vazduh, ljude koji su činili taj svet čarobnijim mestom za življenje, ljudi zbog kojih smo taj svet doživljavali svojom kućom, utehom, svojom domovinom. Svet je takvim jedinstvenim činio Feđa Stojanović, reči su rediteljke Milice Kralj.
– U glumačkom svetu, u abecedi glumačke umetnosti, azbuci Ateljea 212 jedno slovo suvereno pripada Feđi Stojanoviću – kazala je Milica Kralj na današnjoj komemoraciji dramskom umetniku, koji je preminuo 5. maja u 74. godini posle duge i teške bolesti.
Na oproštaju u Ateljeu 212 od prvaka tog teatra, koji je u ovom beogradskom pozorištu dobio angažman još 1973. godine, Milica Kralj prisetila se i svoga oca, glumca Petra Kralja.
– Moj otac Petar je verovao da svi oni koji odaberu pozorišnu profesiju svojim odabirom ulaze u jednu veliku porodicu. I da svi pozorišni posvećenici na celom svetu pripadaju jednoj porodici – podsetila je na očeve reči rediteljka, potom dodavši:
– Stub i uzor moje prve pozorišne porodice je Feđa Stojanović. Igrao je deset godina u mojoj diplomskoj predstavi glavnu ulogu. I te prve godine, kako u životu, tako i u pozorištu, mogu biti presudne za formiranje jedne ličnosti, u ovom slučaju pozorišne ličnosti. Zašto to uopšte pominjem? Zato što želim u ime svih nas, koji smo prve korake u ovoj maratonskoj, teatarskoj, umetničkoj trci činili uz Feđu i kojima je on bio kičma prve umetničke porodice, nas glasno kažem – mi smo baš imali sreće!
Objasnila je Milica Kralj i zašto su imali toliko sreće. Feđa je bio, kako je rekla, pouzdan, čovek na koga si mogao da se „osloniš, u koga imaš poverenje, s kojim možeš da razgovaraš“. Tako je glumac svoje saradnike „rasterećivao nekad paralizujućeg straha“ kako bi mogli da „lepo učestvuju u kreativnom stvaranju scenske igre“:
– Bio je autoritativan tako da ti da do znanja da ne možeš sa glumcima da se zavitlavaš. Bio je posvećen tako da ne možeš previše da se opuštaš u svojoj posvećenosti poslu koji radiš. Bio je strogi kritičar i dao bi ti do znanja da neće uvijeno reći šta misli. Ali, s druge strane, bio je blag, otvoren, šarmantan i uvek spreman za šalu, posebno onda kada je delovalo da za šalu apsolutno nije raspoložen. I takvo iskustvo za mladog reditelja ili glumca život znače. Ljudi su se uvek radovali što će raditi, igrati, družiti se sa njim. I to je retkost i Feđino bogatstvo – kazala je rediteljka.
Istakla je i koliko su svi dodatno „osiromašeni Feđinim odlaskom“:
– Mi, što su nam gubici nemerljivo ogromni i što nam se ovakvim odlascima otvaraju emotivne i vrednosne rupe koje zjape užasnim nedostajanjem, ne znam hoćemo li uopšte umeti da ih ispunimo nekim plemenitim sadržajem. I zato sam odlučila da se više ne opraštam. Ne mogu da uvidim razlog zašto bi se neko opraštao od nekoga koga voli, zašto bi se čovek opraštao od ljubavi, jer onda ništa ne bi imalo smisla. Tako da ne mogu od Feđe da se opraštam. Jer, da mogu to bi značilo da ovo na čemu ja stojim su samo neke obične dasketine, povezane nekim zarđalim ekserima i ništa dalje od toga. I ova zavesa bila bi onda tek neka stvarno teška tkanina puna prašine i ništa dalje od toga. I ovi reflektori bile bi samo popaljene sijalice da se ne bismo sudarali ovde u mraku. Ja u to ne verujem. I mislim da je Feđa ovde u mirisu pozorišta, u mirisu Ateljea 212. A to je onaj miris koji nije moguće racionalno objasniti, posebno ljudima koji nisu u teatru. To je miris koji te omamljuje, iznova te zavodi i u njemu ima čarolije, čuda koji ti ne daju nikada da se udaljiš od teatra, čak i onda kada to želiš. Feđa Stojanović je danas za mene zrno magije koje je pozorišnike održalo i tek će održati u životu – poručila je na kraju Milica Kralj.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare