Milan St. Protić za Nova.rs: U vrhu Srpske pravoslavne crkve vidim sebičnost, pohlepu, raskoš i podaništvo, kao da su se Boga odrekli 

Piše: Biljana Dimčić

„Junak ove knjige našao se u samom grotlu istorijskih zbivanja, sudbonosnih koliko i tragičnih, što su zadesila evropski komad Zemljine lopte i nas Srbe na njenom jugoistoku u periodu od 1941. do 1954. Redovi koji slede su atipična hronika tih događaja, onog što se odigralo pre i onog što se desilo posle“, reči su kojima Milan St. Protić otvara novi roman „Ime joj je Glorija“, dodajući:

„Svaka priča ima četiri strane: našu stranu, njihovu stranu, istinu i ono što se zaista dogodilo.“

Nova knjiga akademskog profesora istorije, pisca, bivšeg diplomate i političara Milana St. Protića „Ime joj je Glorija“ izašla je iz štampe u izdavačkoj kući ,,Arhipelag“. Morton Samuilo Smit, junak romana Milana St. Protića, profesionalni je američki istoričar i profesor na Кolumbija univerzitetu u Njujorku. Potraga za tajnim jevanđeljem po Marku odvodi Mortona Smita u grotlo Drugog svetskog rata i građanskog rata u Jugoslaviji, a kasnije i u socijalističku Jugoslaviju, gde sreće ljude kakve pre nije znao i svedoči nesvakidašnjim događajima i sudbinama.

Knjiga je, kako objašnjava Milan St. Protić u razgovoru za Nova.rs, pripremana kao zasebno delo, a ne kao produžetak već objavljenih romana „Sinajsko jevanđelje“ i ,,Roman o poraženima“. Po strukturi kompleksan, vrlo nadahnut, činjenično potkrepljen, neočekivano interpretiran roman sagledava istorijske okolnosti iz sasvim drugačijeg ugla, uzbudljivo pokrivajući i ljubavnu dimenziju. Ovaj višeslojan roman otvara teme poput odnosa crkve i države, zatim istorijske okolnosti tokom Drugog svetskog rata, predistorijske odnose u tadašnjoj Jugoslaviji, nauku koja je često usamljena pred stvarnošću i njenim akterima, kao i ljubavne odnose između glavnog junaka Mortona i Bele, majora Muslina i srpkinje Ivanke ...

- Kroz roman se prepliću dve priče koje se, naposletku, stapaju u jednu. Prva se bavi traganjem biblijskog istoričara Mortona Smita, Amerikanca sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, za tajnim jevanđeljem po Marku u čežnji za svetskom slavom. Druga je priča naša, srpska priča, ona s izgubljene strane u građanskom ratu 1941-1945. To je priča o sudbinama onih što su ostali verni "kralju i otadžbini", onih što su zaslužni za operaciju „Halijard“ i spasavanje više stotina savezničkih avijatičara. Želja mi je bila da verodostojnost, istinitost prohujalih događaja i ljudi zatečenih u njima, predstavim u pripovedačkoj formi. U romanu ima i intimnih, veoma ličnih, omaža mojim omiljenim američkim piscima Emersonu, Dikinsonovoj, O´Nilu... Ima i drugih ličnosti od krvi i mesa sa izmenjenim imenima i prezimenima, ali s onim osobinama koje te ličnosti u stvarnosti poseduju ili su posedovale. Kao i u ranijim pripovedačkim pokušajima, i ovde je autorova imaginacija svedena na minimalnu meru, a i tad u skladu sa zakonom najverovatnijeg scenarija - otkriva Milan S. Protić.

Mortona Samuila Smita, junaka romana, zatičemo u istorijskom razdoblju od početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji 1941. i u poratno doba. Upitan gde je u komunizmu bio Bog, Protić odgovara da je to teško i veliko pitanje.

- Pričom o Markovom jevanđelju hteo sam da čitaocu približim „Sveto pismo“, Hristov životopis i pomognem mu da shvati poruku Hristovu. Otud i onaj dug citat iz Markovog jevanđelja. Čini mi se da je našem prosečnom čitaocu „Novi zavet“ prilično dalek i nepoznat. Dostojevski je pisao o tri evropske pogubnosti, misleći pride na levičarstvo: ateizam, nihilizam i imoralnost. Pod nihilizmom je podrazumevao socijalizam. Mada, trebalo bi reći, evangelističko (protestantsko) tumačenje hrišćanstva, o kojem je u romanu reč, nema mnogo dodirnih tačaka sa pravoslavljem Fjodora Mihailoviča. U jednoj ravni, ovo je knjiga o Americi i Srbiji, Amerikancima i Srbima, nesporazumima i izneverama, pouzdanju i razočaranju... I opet sudbine... Ljudske i narodne... Pojedinačne i kolektivne...

Crkva je postala odveć profana

Za rečenicu iz knjige ,,Da li je hrišćanstvo više nesrećnika izbavilo ili gurnulo u smrt?”, tvrdi da je to dilema.

- Zapitanost. Uznemirenost. Jaz između božanskog i ovozemaljskog. Čovekovu sklonost ka netrpeljivosti, istrebljivanju, zlu... Nema mnogo mene u Mortonu Smitu. Možda mi se ponešto otelo. Nesvesno ili podsvesno. A svakako nenamerno. U romanu će se naći i odlomci iz mojih istorijskih spisa koje sam pripisivao različitim likovima u knjizi, tzv. autocitati. Volim da se poigram ponekad sa samim sobom i da se sa sobom raspravljam. Ali i da sebe opovrgavam. Protivrečnosti postojanja. I mojih junaka i mog.

Naš sagovornik već neko vreme primećuje da se vrh Srpske pravoslavne odrodio od svoje hrišćanske suštine i da se primiče nekakvom religioznom kultu.

- U narodu zahvaćenom ateizmom kroz nekoliko naraštaja, nije teško preokrenuti stvari i predstaviti ih na naopak način. Crkva nam je postala odveć profana i odveć ovozemaljska. Nema razumevanja za sve ljude, nema samilosti prema drugom, nema iskupljenja i oprosta. Nema preispitivanja i istinske vere. Nažalost, ponavljam. Vidim sebičnost, egocentričnost, vidim pohlepu i raskoš, podaništvo i idolopoklonstvo kao da su se oni Boga odrekli, ako su u njega ikad iskreno i verovali.

Uočavamo u knjizi momente između sporednih likova u studentskom, kasnije i profesorskom životu glavnog junaka Mortona Smita, kao posve realne.

- To su omaži američkim spisateljima i spisateljicama koje sam pominjao. Smitovo iskustvo sa Srbima u Drugom svetskom ratu mislim da se najbolje vidi u njegovom dijalogu sa Dimitrijem Đorđevićem. U stvarnosti Dimitrije Đorđević je bio moj profesor i mentor, čovek za čijeg naslednika u istoriografiji sebe smatram. Dijalog je posve autentičan. U ovom smislu, vredi i Smitov razgovor sa Ivankom J. ranih pedesetih kad ju je, posle svega, presreo na jednoj beogradskoj ulici na Vračaru u cik zore. To je ta neispričana istina. Istina poraženih. Poniženih i uvređenih - ukazuje naš sagovornik.

Poturaju nam se neistine

Iako u knjizi to deluje kao paradoks, Milan St. Protić objašnjava kako je i život čoveka sami paradoks.

- Ako nije besmislen. I uzaludan. Suviše često nepravedan. Dimitrije i Jelica su u rat uterani, gurnuti, tuđom voljom. Branili su svoje kako su znali i umeli. U najboljoj, najčistijoj pobudi. Morton Smit je sam izabrao rat, videvši u njemu šansu za ostvarenje svog ambicioznog sna. Oni su zaglavili teške robije ostavljeni na cedilu, on je svoju ambiciju ostvario uz pomoć jednog od njih. U tom pokolenju Srba, ogorčenost nikad nije izgubila ljudskost. Individualna prijateljstva su se pokazala jačim od velike politike. Bar donekle.

Na pitanje u šta običan čovek veruje kada je zasipan poluinformacijama ili pre neistinama, a manje dobrim knjigama, Milan St. Protić odgovara:

- To je najgore. Savremeni Srbin ili Srpkinja veruju u laži i obmane, veruju u vradžbine, predrasude, nadrilekarstvo, robuju praznoverici, samozvanim šamanima, opsenarima, horoskopima i gledanju u kristalnu kuglu, karte, pasulj. Lažnim prorocima. Ali ništa od toga nije slučajno. Radi se o manipulaciji, smišljenoj i organizovanoj za ispiranje mozgova narodu. Poturaju mu se neistine, banalnosti i koještarije svake vrste. Iza toga uvek, zakonomerno, stoji vlast, pogotovu ona koja teži apsolutizmu.

Pravi lek koji bi otreznio Srbiju jeste dobra škola, jer nema boljeg sredstva za pobedu nad manipulacijom, podseća Milan St. Protić i na kraju dodaje:

- Osvešćenost, produhovljenost, prosvetiteljstvo, istinsko znanje, dokazivo i proverivo. Otvorenost umova. Sloboda medija. Bojim se da je u današnjoj Srbiji namera upravo suprotna. Podvrgnuti smo indoktrinaciji od Broza, preko Miloševića, do dana današnjeg. Mi i ne znamo šta znači sloboda mišljenja. Šta je pravo, a šta krivo, ne znamo više ni šta je dobro, a šta zlo. Nije lako shvatiti Ajnštajnovu teoriju relativnosti, na primer. Mnogo je lakše prihvatiti da žene plavih očiju potiču s Marsa, na primer…

Bonus video: Milan St. Protić