Merima Isaković: Morala sam da izađem iz tunela i pobedim

Kultura 29. maj. 202115:08 > 22:06
Podeli:
Merima Isaković
Merima Isaković Foto: Privatna arhiva

Oko mene je sve bilo belo… Mislila sam da sam umrla... Ali, onda sam shvatila da sam živa i da ne osećam svoje telo - ovako glumica Merima Isaković opisuje trenutke buđenja iz anestezije nakon operacije u 21. godini posle koje je ostala u invalidskim kolicima i bila prinuđena da okonča glumačku karijeru u usponu.

Merima Isaković, rođena 1959. godine u Zemunu, krajem sedamdesetih godina 20. veka važila je za najveću mladu zvezdu jugoslovenskog filma. Taj status zavredela je ulogama u ostvarenjima „Ljubav i bijes“, „Zlatan lančić“, „Lanci“, a naročito rolama u filmovima „Jovana Lukina“ i „Neka druga žena“ i na pozorišnim scenama u komadima „Hamlet“ i „Staklena menažerija“. Ali, karijera u usponu surovo je prekinuta teškom saobraćajnom nesrećom.

Merima Isaković Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

I u jučerašnjem ekskluzivnom razgovoru u okviru Mikser festivala u kome je pričala zašto se tek 43 godine kasnije odlučila da otkrije kako ju je kao tek punoletnu studentkinju seksualno napastvovao kolega Branislav Lečić, kao i posledicama tog strašnog događaja, prisetila se i trenutka koji je okončao njenu filmsku i pozorišnu karijeru i zbog koga je završila u invalidskim kolicima. Posle teške saobraćajne nesreće, hitno je operisana na Ortopedskoj klinici u Beogradu. A ovako je, govoreći iz Australije, opisala buđenje posle operacije, osećanje tišine, zaustavljenosti, straha, bespomoćnosti:

– Kako sam dolazila svesti samo se sećam da je sve oko mene bilo belo. Bila sam u beloj sobi, oko mene beli zidovi i neki beli ljudi, njih sedmoro. Mislila sam isprva da su to anđeli, i da sam umrla. Gledala sam u tih sedam osoba i shvatila da su to ljudi, da sam živa. Ali i da nemam osećaj svoga tela. Od grudi pa nadole nisam ništa osećala – prepričala je Merima prve trenutke posle buđenja iz anestezije.

Tada je, kako se prisetila, tek napunila 21. godinu. A u to mlado doba ne osećati svoje telo bio je, kako je kazala, užasan osećaj:

– Nakon igranja baleta godinama, igranja na pozorišnoj sceni, nagrada na filmskim festivalima, taj konflikt koji se javio u meni zato što ne osećam svoje telo bio je stravičan. Od ortopedskog jastuka nisam videla svoje noge. A ideja da nemam noge užasnula me je. Sledila sam se i samo pomislila – gde su moje noge…

Potom joj je prišao doktor koji ju je operisao i upitao ju je da li oseća dodir njegovih ruku na svojim nogama. Tek je tada, kako je priznala, osetila olakšanje, sreću, kao da je „dobila na lutriji“:

– I rekla sam doktoru: „Ne brinite, sve će biti u redu“. To je, valjda, samo izašlo iz mene, iz moje prirode, ljubavi prema životu. I ta moja priroda me je podigla iz tog osećaja gubitka. Shvatila sam to kao novi izazov, da prosto treba da izađem iz tunela i nađem svetlo. Da pobedim – ispričala je Merima.

Otkrila je i kako su joj se posle operacije, nakon koje je završila u invalidskim kolicima, javljali ljudi koji su i sami u saobraćajkama pretrpeli teške povrede kičme. Ali, oni su nakon toga praktično „zaustavili svoje život“, ne izlazeći iz svojih domova godinama.

Merima Isaković. Foto: Privatna arhiva

Ne i Merima! Glumica već decenijama putuje, vozi kola, šeta kuče, dobila je dete… Vratila se i svojoj prvoj ljubavi – medicini koju je želela da upiše u Beogradu, ali je ipak prevagnula Pozorišna akademija i strast za scenom. Na Novom Zelandu, na koji se odselila nakon početka rata u bivšoj Jugoslaviji, postala je klinički psiholog i neuropsiholog, nastavivši da se bavi ovim poslom proteklih desetak godina i u Australiji a specijalizovana je za oblast traume.

Iako ju je nesreća odvojila od scene, i uprkos tome što je obišla svet u potrazi za izlečenjem – od Rusije, preko Ukrajine, do Kine, čaroliju scene i kamere, kako je otkrila, nikada nije zaboravila.

Akademiju je upisala sa 17 godina, kada je primljena u klasu Ognjenke Milićević, prešavši potom u klasu Milenka Maričića, a samo dve godine kasnije prvi put staje pred filmsku kameru – u ostvarenju „Ljubav i bes“ Bakira Tanovića, uz Viktora Starčića, Dragomira Bojanića – Gidru…

– Sve je krenulo od tog filma, snimala sam dalje jedan za drugim projekte u kratkom razmaku i uživala u poslu – govorila je Isakovićeva, misleći na TV filmove „Lanci“ u režiji glumca Steve Žigona, „Zlatan lančić“ Aleksandra Mandića i „Pupinove zvezde“ Save Mrmka.

Ali, u najdražem sećanju i danas joj saradnja sa rediteljem Živkom Nikolićem u filmu „Jovana Lukina“ iz 1979. godine.

– Živka smatram Salvadorom Dalijem jugoslovenske kinematografije. Takvog umetnika nismo sačuvali kako zaslužuje, nismo ga razumeli kako treba. Tačno je da iza njega ostaje toliki opus koji govori sam za sebe, ali mislim da je trebalo više obratiti pažnju na njega – istakla je Isakovićeva.

Nikolića je okarakterisala kao „čoveka inteligentnog humora“, koji je imao specifične likovne poteze u svojim filmovima:

– Znate, obožavao je Rembranta. I sećam se da bismo satima pričali o Rembrantu i njegovim slikama dok smo snimali. Zaista je bio pravi slikar filma, kao da je sve vreme slikao na platnu umesto kamere i kadrova – ukazala je Merima, a sam rad na filmu „Jovana Lukina“ opisala je kao „ćutanje nje kao glumice i Nikolića kao reditelja, koji bi u jednom trenutku samo klimnuli glavom, a ona ustala i ušla u kadar“:

– Nisam ni bila svesna kako je bilo lako raditi sa njim. I on je bio čovek tišine, kao što sam i ja. Nikolić je disao kroz film!

Sećala se i koliko je volela da se druži i na pozorišnoj sceni radi sa Miodragom Krivokapićem, Petrom Božovićem, Radetom Šerbedžijom:

– Mnogo sam naučila od njih, upijala sam sve svim svojim bićem od Brika, Petra, Šerbedžije. Oni su za mene trubaduri, pesnici – kazala je, pomenuvši i Envera Petrovcija, Žarka Lauševića, Borisa Komnenića.

A posebno je apostrofirala Dragana Nikolića, partnera u njenom poslednjem filmu „Neka druga žena“ u režiji Mikija Stamenkovića koji je premijerno prikazan 1981. godine.

Samo dan nakon završetka snimanja tog filma, u septembru 1980. godine „peglicu“, u kojoj je bila sa bratom, pokosilo je vozilo „lada“. Sa samo 21 godinom završila je u invalidskim kolicima…

– Uvek mi je Dragan Nikolić bio velika podrška, na fakultetu, u životu i onda na tom filmu. Ali, ne samo meni, već i mnogim mojim koleginicama. Pravi prijatelj u svakom smislu!

 

Komentari

Vaš komentar