"Da je Lečić uspeo do kraja, ne znam da li bih bila živa"

U ekskluzivnom video intervjuu sa Merimom Isaković, koji ste mogli da pratite uživo na našem portalu, glumica i psihološkinja pričala je zašto se odlučila da posle 43 godine otkrije da ju je kao tek punoletnu studentkinju glume seksualno napastvovao četiri godine stariji kolega Branislav Lečić, kako izgleda život u invalidskim kolicima, kako se tretiraju žrtve seksualnog zlostavljanja u Australiji, u kojoj živi i koliko ženi treba snage da javnosti poveri svoju traumu.

Ispovest Merime Isaković “Nedeljniku” gde je optužila Lečića za napastvovanje, na konstataciju voditelja razgovora na Mikseru, Aleksandra Đuričića, odjeknula je u celom regionu, a glumica priznaje da je tek sad upoznala Danijelu Štajnfeld, prvu glumicu koja je optužila Branislava Lečića za silovanje:- Nisam imala vremena ranije da saznam za Danijelu i tek sam je nedavno upoznala, ali do skora nisam znala za nju. Odreagovala sam prema onome što sam videla i čula na njenom snimku. Taj osećaj bola koji sam prepoznala u njoj i u njenom kriku posle devet godina lečenja i čak razmišljanja o samoubistvu. Srećom pa je dobila sjajnu psihoterapiju u Americi i uspela da izađe iz svoje ljušturice i suoči se sa svojim nasilnikom. Sa nekim ko je izvršio atak ne samo na njen život već i na pojam čistote, mladosti i života.Danijela nije istupila u medije da napadne Lečića, već je išla, kako je precizirala Isakovićeva, legalnim putem.- To je procurilo u medije i krenuo je linč na nju zato što se usudila da kaže istinu. Desio se paradoks da nekoga ko u inostranstvu pokušava da napravi karijeru, i ko je rešio da stane pred javnost i kaže - ne želim da se ovo više nikad ne dogodi ikome, krenuo je linč. Praktično je zalepljena na zid i krenulo je pucanje u svim pravcima, što je stvarno čudno.Nakon izlaska Merimine ispovesti u “Nedeljniku” desilo se da se glumici javilo još žena koje su imale “neprijatno iskustvo” sa Lečićem. Glumica ih je snimila i sve te snimke je ponudila tužilaštvu:- Ne znam kako je Lečić postao uticajan, ali postao je uticajan verovatno zbog politike. Nadam se da tužilaštvo za sada ne odgovara zato što se temeljno bave pitanjima u slučaju Lečića i kako pristupiti pravnom procesu kada je čovek neko ko ima neki politički kredit. I koji su to njegovi krediti i zašto ga se boje? Ja se ne bojim njega, taj strah sam prevazišla pre 43 godine.

Kako se desio incident kada ju ju kao nevinu 18-godišnjakinju napastvovao Lečić ovako je govorila:- Taj finalni akt seksualne penetracije se nije desio, jer sam uspela da se odbranim od tog užasnog stanja. On je u svakom fizičkom smislu bio jači od mene i bila sam svesna da ga fizički ne mogu nadvladati. Nikad pre nisam verovarala da jedan muškarac može silovati ženu, naročito ako su sličnih godina. Međutim, Lečić je tad bio mlad, snažan, imao crni pojas u karateu. To zaista ne prija nimalo. Jedini način kako sam uspela da ga pobedim jeste intelektualno. Da je uspeo da me siluje do kraja ne znam da li bih danas bila živa. Nisam sigurna da bih uspela da prebrodim ono što je Danijela preživela. U to vreme nije se pričalo o silovanju, bilo je drugo vreme. Uspela sam da ga nadmudrim intelektualno. Bio je to važan doprinos mom osećaju celovitosti i tome da mogu da krenem dalje.Nakon stravičnog čina u Lečićevom stanu Merima je uspela da se pribere i čak od svog napasnika, Lečića zatraži da joj pozajmi deset dinara da taksijem stigne kući, a opisala je detaljno i dan kasnije kada se na Fakultetu dramskih umetnosti susrela sa svojim napadačem:- Sećam se kao da je bilo juče mog nastupa sutradan kada sam ušla u tu malu salu na FDU gde su svi sedeli na čitajućoj probi. I sećam se svakog dodira te scene kada sam koračala prema njemu i gledala pravo u njegove oči. A on se smejao kao da mu devojka dolazi... I kad sam mu dala deset dinara on ništa... Gledala sam pravo u Lečića, pogledao me je sav oduševljen i pružila sam mu deset dinara i rekla - hvala ti Leko za pozajmicu da se vratim kući, nadam se da mi ovo više nikad neće trebati. Krenuo je prema meni, ali ja sam polako koračajući počela da napuštam salu. Neću zaboraviti taj osećaj kao da hodam po staklu. Kao da izlazim iz tame u život koji sam sama sebi otvorila. Posle toga, mi smo dve godine bili na fakultetu učionica do učionice i nikada ga više nisam pogledala. U jednom trenutku moj profesor Milenko Maričić pitao me je zašto ne gledam u kolegu na sceni. I pogledala sam profesora i rekla mu: "Kog kolegu?" I on se samo nasmešio i pitao je l` nešto uradio. Rekla sam - ne. I samo mi je poručio - Pametnice. Ali, predosetio je da se nešto desilo...Nakon toga, pozvao ju je kolega sa klase Enver Petrovci rekavši da Leka hoće da priča sa njom.

- I Leka je uzeo telefon i razgovarao sa mnom. Plakao je, ridao. Bilo je to za mene i bolno i lepo jer sam mislila da je shvatio šta je uradio, i prebrodio svoje zlo. Poverovala sam kada mi je rekao: “Nikada to više neću uraditi - dala si mi najveću lekciju u životu”. Poverovala sam. Verujem da je u to vreme bio iskren. A šta se s njim dešavalo posle, to samo on zna.Merima Isaković ispričala je i jednu, kako ju je nazvala, anegdotu sa Lečićem:- Prošle su bile godine od incidenta, nikad nismo bili prijatelji i nisam imala želju da radim sa njim. Video je da nikome nikada ništa nisam rekla, čak ni svojoj majci. To su znali moja prijateljica Radmila, Gaga Nikolić, dvojica kolega sa klase - jedan je Milenko Zablaćanski. Kasnije je Vladica Milosavljević saznala, ali niko drugi, čak ni moja majka. I početkom devedesetih ulazim u kola ispred Skupštine, ubacivala sam svoja invalidska kolica na krov, i taman da zatvorim vrata, kad odjednom neko sede na trotoar i nasloni se na ivicu mojih kola. Bio je to Lečić. Bilo je to vreme protesta kada sam govorila protiv Miloševića, možda 1990. godine pre rata. Tada su svi pričali o nama kao o "nebeskom narodu" i mi u kulturi smo se toga grozili. I Leka mi kaže: “Ćao Merimice, a ti protestuješ li protestuješ, samo da te podsetim da smo mi nebeski narod”. Pogledala sam ga i rekla - “Ok, Dante je rekao da ima devet krugova pakla, a kom ti pripadaš?” On se nasmejao i mislim da nam je to bio poslednji dijalog u životu.Merima je takođe naglasila da iako se obratila našem tužilaštvu, koje vodi predmet povodom slučaja Lečić, nisu je kontaktirali. A ponudila je da svedoči o njegovom karakteru, i istakla da je rada da im pomogne da uspostave konatakt sa novim svedocima, koje nije ona tražila, već su se te “mudrice dosetile i našle je preko interneta”. A na pitanje da li je predator svestan da čini zločin, odnosno da li Lečić zna šta je uradio, i konstataciju da je njegov život dosta promenjen od kada je optužen za silovanje, Merima je ovako odgovorila:- Neću da komentarišem kako se oseća sada Lečić. Trebalo bi to da podeli sa terapeutom, kliničkim psihologom i to nekim jako dobrim. Bitno je da Lečić kao i svi koji su činili nasilje istraže u sebi šta ih je navelo da zadovolje svoje nagone i time povrede drugu osobu. Da ne znaju da je to nehumano, nezakonito, to nije tačno. Zašto Lečić šalje poruke devojkama da se nađu na tajnom mestu, a ne na javnom? Pa, zato što zna da je to nezakonito, da to nije u redu. Ali, on to i dalje želi, hoda po ivici, sa nadom da će se njegova želja ispuniti. Zato nemate svedoke za silovanja jer se ona uvek dešavaju u mraku, u tajnovitosti. Svedoci koji su se meni poverili rekli su mi da su starije kolege primetile komešanje iza scene sa Lečićem i nekoliko koleginica. I onda bi pozvale tu osobu, pa bi se Lečić odmakao. Zašto bi se odmakao ako smatra da ne radi nešto što nije u redu. Zašto se ne izvini sada, ako je neka od devojaka pogrešno shvatila njegove “namere”? Volela bih da čujem njegovo izvinjenje ali trebalo bi da bude žešće da bi mu neko poverovao. Očigledno nije jednom nego više puta napravio pogrešne poteze. Dala sam sugestiju da se intervjuišu svi upravnici pozorišta, kolege sa kojima je radio, producenti jer ono što su meni svedoci rekli jeste da su producenti, kolege, upozoravali devojke i na sceni i u filmovima - čuvaj se Lečića, izbegavaj ga, ne smeši se u njegovom pravcu, nemoj da mu daješ telefon...