0
Radujem se Džez festivalu u Pančevu, na kojem sam već bio i pamtim ga po najlepšim uspomenama. Srećan sam što ću sigurno sresti i neke prijatelje koje dugo nisam video, kaže Matija Dedić za portal Nova.rs uoči zajedničkog nastupa sa Vasilom Hadžimanovim 6. novembra na 23. Džez festivalu u Pančevu.
Pijanista i kompozitor Matija Dedić rođen je 1973. u Zagrebu. Sin je legendarnih muzičara Gabi Novak i Arsena Dedića. Klavir je počeo da svira još kao petogodišnjak. Diplomirao je na Džez odseku na Muzičkoj akademiji u Gracu. Tokom karijere sarađivao je s poznatim džezerima od Boška Petrovića, trija Black Coffee, kvarteta Sensitive, Darka Jurkovića, Alvina Kvina, Martina Drewa, Rona Ringvuda, Marka Marfija, Patricije Konte, Davida Garazova, Tomija Emanuela, Ignacija Beroe… Nastupao je u Italiji, Sloveniji, Nemačkoj, Slovačkoj,Velikoj Britaniji, Brazilu, Belgiji, Turskoj, Španiji, Austriji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj, Švajcarkoj, Mađarskoj i Grčkoj. Komponuje i za televiziju i pozorište.
Album „Tempera“ objavio je 2004. Na njemu je snimio12 pesama Zlatana Stipšića Džibonija po svom izboru. Godinu dana kasnije objavio je album „Drugi pogled“ sa najpopularnijim kompozicijama svog oca Arsena Dedića…
– Vasilu i meni ovo nije prvi put da sviramo zajedno. Na repertoaru su uglavnom naše autorske kompozicije, tako da ćemo se u toku nastupa predstaviti i solističkim izvođenjima.
Vaša saradnja postaje tradicija. Šta je slično a šta različito u vašem pogledu na muziku?
– Zajedničko je recimo to da obožavamo Kita Džereta.Vasil je i velemajstor, kao i njegov bend, u sviranju fusion muzike dok to nije moja specijalnost. Najbitnije je da nas vežu uzajamno poštovanje, prijateljstvo i sreća dok sviramo zajedno. Životne priče nam se mnogo podudaraju i sve to je možda ono zbog čega smo jako kompaktibilni od prvog kontakta i započinjanja saradnje.
Koliko je danas dodatno teško biti muzičar, odnosno umetnik, u doba korone?
– Meni je bilo neizdrživo ne svirati četiri meseca iz raznih razloga. Niti inspirativno, makar u mom slučaju, koji sam mogao stvarati kod kuće i biti kreativan. Srećom, od kraja meseca radim jako mnogo s obzirom na sve okolnosti a spasava me činjenica da pretežno solističkim nastupima mnogo lakše pronalazim puteve ka pronalaženju poslova.
Svi smo ove godine naučili da ne možemo ništa da planiramo na duže staze. Da li ste i gde nastupali a šta ste morali da otkažete?
– Dosta je stvari naravno otkazano a i za budućnost su svi potencijalni datumi nekako na stand by. Žao mi je da me je koronavirus sprečio da koncertiram sa braćom Teofilović jer smo uvežbali kompletan program i imali dosta planova. Usporen je bio i razvoj projekta “Tajna vještina” gde sviram solo piano muziku Džibonija. Album koji sam snimio u oktobru 2019. u Kolarcu od leta sam ipak odsvirao u pet, šest navrata.
Kako vidite budućnost izvođačke umetnosti, koja je najugroženija zbog pandemije?
– Moramo se priviknuti na novo stanje. Što se tiče manjka publike, to i nije neki toliko veliki problem jer smo po klubovima na ovim prostorima navikli da sviramo za ne baš previše ljudi u dosta slučajeva, s obzirom na to da kod nas džez i nema status koji zaslužuje. U svakom slučaju, ja sviram istim žarom za 30 ili 200 ljudi.
Na koji način se opirete ovoj planetarnoj pošasti?
– Stanje nije nimalo dobro, no u svakom slučaju moramo nekako dalje i ne možemo prestati živeti. Istina, živi se nekako od danas do sutra ali to sada moramo prihvatiti. Veliki je ovo test za sve nas. Samo nek je zdravlja.
Biti sin Gabi Novak i Arsena Dedića je i dar, ali i obaveza. Uspeli ste da izgradite karijeru i „napravite“ svoje ime. Šta ste naučili od njih, a da nije vezano za muziku?
– Usadili su mnogo dobrih moralnih osobina u mene koje primenjujem u odnosima sa kolegama. Arsen mi je uvek govorio da samo rad spasava u kriznim životnim situacijama, dok mi majka Gabi i dan danas govori da sve treba gledati pozitivno i uvek se nadati pozitivnom ishodu.
I vi i Vasil imate darovite naslednice. Da li će Lu nastaviti da vas sledi u muzici?
– Za razliku od Vasilove Marte koje je neverovatno talentovana i nastavila je muzičkim putem, moja Lu koja je završila nižu muzičku školu, odsek klavir, i ima sve predispozicije za bavljenje muzikom, ali danas je okrenuta kameri i zanima je psihologija. Nisam nesrećan što verovatno neće nastaviti porodičnu tradiciju. Bitno je da bude srećna i u onome što u životu odabere.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
