To je bio pristojan scenario, imao je izvesne nedostatke, mi smo tražili da se isprave što nikada nije učinjeno i serija je ispala zaista loše. Ja se ne osećam odgovornim zbog toga, jer nisam ni pisao ni režirao, rekao je Goran Marković.
Proslavljeni reditelj, gostujući u Pregledu dana „NewsmaxAdria“, komentarisao je prošlonedeljnu polemiku sa Emirom Kusturicom povodom postavljanja spomenika Stefanu Nemanji, ali je odgovarao i na pitanja da li bi snimao film o Jasenovcu, kako komentariše kritike na društvenim mrežama da je bio deo komisije koja je odobrila scenario za seriju „Nemanjići“ koja je doživela fijasko…
Razgovor s Markovićem vodila je Jelena Obućina, a prvo pitanje odnosilo se na otvoreno pismo kolegi reditelju Emiru Kusturici u kom je tražio da se, kao član žirija koji je odobrio idejjno rešenje za postavljanje spomenika Stefanu Nemanji, ogradi od te katastrofe koja ruži Beograd.
Zašto ste uputili javno pismo Emiru Kusturici?
– To je jedina osoba koju znam iz tog žirija, a nemam njegovu adresu, ni telefon da bih ga direktno pozvao. Mislim da je u redu da mu se i javno obratim, jer to jeste javna stvar. Podizanje tog užasnog, ogromnog spomenika koji će zauvek nagrditi Beograd, nije više nečija privatna stvar koju bih ja mogao telefonom da rešim ili privatnim pismom. Nastojao sam da to pismo ne bude upereno na njega lično već sam tražio da iznese neke stvari oko gradnje tog spomenika koje su očigledno sporne i više nego sumnjive.
Niste dobili odgovor koji ste tražili ali ste dobili niz uvreda. Zašto ste odlučili da ostanete bez komentara?
– Izbegavam to ulično prepucavanje i rečnik koji u ovom društvu i tokom ove vlasti postao legitiman – da se ljudi vređaju izmišljotinama, da se iznose prljave stvari o njima. Ne mogu da se srozavam na taj nivo. I ne želim. Ljudi mogu da pročitaju i jedno i drugo i da zaključe ko o čemu govori. Ja sam govorio o spomeniku, a on o meni lično.
Kad Kusturica vama zamera da nemate dovoljno osećaja za žrtve i traži da pokažete više poštovanja prema stradalima na Kosovu I Metohiji, o čemu on govori?
– Ne znam stvarno. Pismo je prilično nebulozno. Ima milion nepovezanih stvari koje su sračunate samo da mene uvrede. Moje veze sa Kosovom I Metohijom I Srbima tamo postoje. Ja sam pre par godina snimio film “Mnoštvo I manjina” o putujućoj trupi koja putuje po srpskim enklavama. Posetio sam manastire, snimio dugačke razgovore sa sveštenicima, moj deda je podigao kuću u Istoku, a baba obilazila manastire. Moje lične veze sa Kosovom su veoma jake, ali ja to ne iznosim javno, jer smatram da je to privatna stvar. Rodoljublje I religioznost nije nešto čime se maše I sa čim se izlazi kao sa deklaracijom. Mene zanima šta je njegov deda podigaoI kada je on bio na Kosovu. On kao neko ko je konvertit podcrtava svoj sadašnji nacionalni status I to je vrlo čest slučaj. Znam mnogo ljudi koji su promenili veru I naciju I celog života pokušavaju da dokažu da su to novo, iako ih niko ne pita.
Biljana Srbljanović kaže za vas i gospodina Kusturicu da ste promašili temu, da se prvo niste oglasili na vreme već kada je počela gradnja, i da problem ni vama ni njemu nije u estetskoj dimenziji i promašenosti spomenika – u delu grada koji ni do sada nije bio lep – već investitor i visina tog dela.
– Ja nisam pomenuo investitora uopšte. Ja sam se baš bavio spomenikom, ružnim izgledom tog spomenika. To što je nekada to bilo ružno mesto, ne znači da ne može postati lepo, a sada će postati još ružnije, postaće mesto gde će dosta sumnjiva statua sa ogromne visine posmatrati ljude koji će se osećati kao mravi, kao uboga stvorenja. Nije napravljeno nešto što bi odgovaralo čoveku, što bi moglo da korespondira sa okolinom. Železnička stanica je lepa građevina i sada će ispred nje da ubodete jedan čirak koji će da stoji tu I odvlači pažnju, da ne neki način poništava Beograd.
Na sve te vaše tvrdnje odgovorio vam je i Goran Vesić, koji je tu prilično bezobrazan, ali ako niste videli, neću vas pitati.
– To su milicijske metode. On je po vokaciji milicioner I ne može ništa drugo nego da udara pendrekom. To je jedini njegov način komunikacije. Javilo mi je nekoliko ljudi za to, ali nisam hteo da čitam. Zašto bih trošio dva minuta svog vremena na to?
Naljutiće se pošteni milicioneri na vas.
– Ja govorim o milicionerima, ne o policajcima. On je bivši milicioner. Znate li šta je etimologija reči milicija? To je partijska policija, koja služi jednoj jedinoj partiji. Tako da ja razlikujem reči milicajac I policajac.
Da se raspiše konkurs države za film o Jasenovcu, da li biste se prijavili? Predsednik države i Kusturica će o tome u sredu razgovarati.
– Ne, naravno da ne. Jasno je da je ta tema rezervisana za Kusturicu. Možda to nije loša ideja, možda bi on mogao nešto da napravi na tu temu. Zašto bih se ja prijavljivao ako je predsednik rekao da će mu dati taj film, verovatno za određene zasluge svom režimu? Kao što su drugi dobijali filmske I televiztisjke projekte za svoje zasluge u predizbornoj kampanji. Svi oni dobijaju platu zbog toga što se izjašnjavaju za njega. Čista računica: Podržavaj me, dobićeš za to pare.
Neko je napisao da ste vi bili u žiriju za scenario “Nemanjića”.
– Da, bio sam. Gordan Mihić je dobio. To je bio pristojan scenario, imao je izvesne nedostatke, mi smo tražili da se isprave što nikada nije učinjeno i serija je ispala zaista loše. Ja se ne osećam odgovornim zbog toga, jer nisam ni pisao ni režirao.
Nakon snimanja “Variole Vere”, rekli ste da film prikazuje i moralno posrnuće u lancu odlučivanja i postupanja tokom epidemije. Vidite li sličnosti sa ovim što se danas dešava sa Kovidom? Da li bi mogao da se snimi neki film o tome?
– Mora da postoji istorijska distanca. Ja sam imao 10 godina da shvatim šta se dešavalo. Zanimljivo da sam ja prikazao taj film studentima Kolumbija univerziteta u Americi I oni su gledali to kao nešto interesantno. Rekao sam im da to nije film o epidemiji nego o bolesti društva. Bili su zapanjeni, nisu shvatili vezu. Oni imaju drugačiji pogled, kod njih je sve direktno. Kod nas postoji tedencija, pravilo ili metod da otvarate društvene probleme pričajući o nečem drugom. Mislim da je ova epidemija otvorila pitanja ovog društva. Po reakcijama ljudi I demonstracijama videlo se da se više ne radi o epidemiji nego o ovom nesnosnom režimu.
Sigurno ste primetili da se ljudi bune kada sve dođe do njihovih pluća, reka ili praga. Vi ste se 2016. opraštali sa ovim režimom, četiri godine kasnije se ispostavilo da Vučić dobije 63 odsto glasova. Šta, prema vašem mišljenju, može da dovede do toga da se ljudi pokrenu?
– Evo ovi ljudi u Rakiti na Staroj planini, shvatajući da im je život ugrožen, digli su se, preuzeli stvari u svoje ruke I odbranili svoj život, ne samo reke, već svoj način života, svoje shvatanje života. I tu niko ništa nije mogao, osim Ane Brnabić koja je rekla nekoliko malicioznih rečenica koje su potpuno besmislene. Pitanje je samo da li će ljudi shvatiti da im je ugrožen život, da su im ugoržene osnovne stvari, kao u Belorusiji. Pretpostavljam da su ljudi shvatili da nakon 26 godina tog Lukašenka njihov život nema prostora da se nastavi.
Priznali ste javno ono što se mnogim ljudima događa, ali se ne osuđuju ni sebi da priznaju a kamoli javno kažu, kazali ste: Moja netolerancija prema SNS dolazi do ekstrema da ja više sa Lazarom Ristovskim neću moći da popijem kafu. To nas stavlja u nekakve rovove?
– Možda to nije politički korektna izjava, ali ja to govorim iz sopstvenog osećanja. Ja ne mogu više da izdržim ovaj stepen hipokrizije I ne mogu sa svojim kolegema, koji to podržavaju zbog svojih mizernih računa I interesa, da sedim u istoj prostoriji.
Kako čete izaći iz toga?
– Ne znam. Možda je to moj, a ne njihov problem. Ja za sada uspevam da održim svoje izbeglištvo u tom krugu ljudi koje smatram časnim I pokušavam da izbegnem kontakt sa svima koji nisu časni.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare