"Nema sumnje da je Macko bio najjači i najopasniji dasa Raške. A u Raškoj se najopasniji i najjači dasa teško postaje. Raška svake godine ispljune na asfalt desetine odvažnih mladića koji pesnicama i snagom kreću u osvajanje sveta.
Macko je na glas izbio po dolasku iz fiskulturne škole, koju, izgleda, nikad nije završio. Sa školovanja je, osim visokog, mišićavog tela, doneo i ožiljak – trag oštrog noža, verovatno. Pomislićete da je Macko bio snažan, da je bio bukva, buldožer, kuća, planina. Ne, zaista, ne! Bio je – nema šta – visok, ali suv, sve sama žila, u struku tanji od devojke.
Tada je pesnicama u Raškoj red i mir zavodio neki Grmalj, grdosija; kakav je bio tri čoveka je pokvario.
Macko se, tako počinje priča koju i vrapci u Raškoj znaju, zadesio u gluvo doba u železničkoj restoraciji. Jeo je kajganu kada je pripiti Grmalj tresnuo flašom o sto i dreknuo da se kafana isprazni dok izbroji do deset. Grmalj je tako rekao, i uvek je tako govorio, i nikad mu se nije desilo da je brojao više od pet, a da se iz kafane nije kupilo navrat-nanos.
Ovog puta Grmalj je brojao do osam i stao. Macko je mirno pušio svoju cigaretu, titogradsku ’zetu’.
’Jesi li gluv?’, upitao je Grmalj.
Macko je ćutao, ispuštajući dimove i zureći u zid, u neku sliku…
’Razumeš li srpski?’, nastavio je Grmalj.
Macko je premestio svoju ’zetu’ iz levog u desni ugao usana.
Ožiljak na licu mu se malčice smanjio.
Macku je sjajno stajala cigareta u uglu usana. Niko nije umeo tako da je drži i nikom nije tako priličila. Ako obiđete izloge fotografskih radnji, videćete mnogo fotografija mladića sa cigaretom u usnama. Ništa oni nisu, sitna su nula prema Macku. Ni filmske zvezde nisu mu bile ravne.
Grmalj je pogledao Macka, izmakao se i bacio okrnjak flaše.
’Čudan neki mladić! Mnogo čudan!’, rekao je Grmalj.
Kelner se zabezeknuo. Nije mogao da dođe sebi. To je bilo prvi put da Grmalj tako nešto kaže…
…Posle su se Macku sklanjali s puta svi, kao već prvom i najjačem momku Raške. Kao takvom pripalo mu je mesto na klupi u vrhu glavne ulice, sto najbliži muzici u ’Motelu’, zadnji red u bioskopu. Na fudbalske utakmice ulazio je bez karte, kao predsednik opštine. Čistač Mule odmah je počeo da mu besplatno glanca cipele. Macko je imao najblistavije cipele u Raškoj. Doduše, leti ih je retko nosio, jer je išao bos. Sve to a da Macko još ni s kim nije bio pošteno ukrstio ruke, niti kome oštriju reč izgovorio…“
Ovako počinje kultna knjiga Milisava Savića „Mladići iz Raške“, jedna od „biblija“ odrastanja mnogih generacija, pa i potpisnika ovih redova.
Prvo sam zavideo piscu na toj njegovoj Raškoj, a onda sam shvatio da su Raška i moja Pljevlja i Bijelo Polje i Prijepolje i Priboj i sve druge uklete sandžačke i ine varoši, čijim kaldrmama, periferijama i bircuzima su krstarili gotovo isti junaci, samo što je Savić ove njegove ovekovečio i sačuvao, a ovi naši su se izgubili, zaboravili i polako bledeli u usmenim predanjima… Upravo ta vrsta doživljaja potcrtava autentičnost Savićeve proze i negde u liku čuvenog mangupa Macka / Miodraga Micka Krasojevića ili Grmalja iz „Mladića“ mogao sam prepoznati i rođenog oca, sa njegovih dva metra i kusur santimetara visine, na kojem su kušali snagu svi oni koji bi da se dokažu u tom sirovom i svirepom svetu čemerne provincije. Bio je trn u oku kada bi im jednim trzajem kamena sa ramena zatvarao vašare, ili morao da se saginje ispod niskih tavanica školske dvorane kada bi banuo na neku zabavu.
Da ne privatizujem, hoću samo reći koliko je Milisav Savić, pišući o svom zavičaju i tamošnjim ljudima, bio nepogrešivo blizak tom sandžačkom okružju i kako se identitet njegovih junaka lako mogao preneti na ljude bilo koje obližnje varoši. Ona zelena klupa iz Savićeve knjige, sastajalište viđenih raščanskih mangupa u kojoj je počasno mesto uvek zauzimao neki alfa mužjak, postojala je i u drugim gradićima… I svugde je bio jedan Macko.
Kada sam saznao da je Savićev Macko još uvek živ, uputio sam se u Rašku. Književni junak i živa raščanska legenda je sada osamdesetogodišnjak, ali oči mu i dalje sevaju sjajem čoveka koji se ničega ne boji, a stisak njegove šake još može da preznoji onog koji se s njim rukuje. Godine ga jesu usporile, ali vižljasto telo i duh i dalje čuvaju autentičnu nepokorenost i moć momka čiji su pogled i pesnice značile i delile pravdu u Raškoj sredinom prošlog veka. Tukao se samo kada je morao, a često se moralo. Nakon što je zaseo na raščanski presto – zelena klupa u centru varoši kod „Motela“, Macko je suvereno vladao, bio idol mladićima koji su stasavali, vlažni san najlepših devojaka i strah i kazna za one koji bi da na njemu okušaju snagu. Momčina nemirnog duha, sa karakterističnim ožiljkom na licu, kretao se između Raške, Ohrida, Skoplja pa do Beograda ne plašeći se nikoga i ničega. Bio je „šerif“ staničnih restoracija, varoških kafana, korzoa i kupališta na obalama Ibra i Raške. Završio je Fiskulturnu školu u Skoplju i tu se prvi put ozbiljno potukao:
– Preko puta nas bila je učiteljska albanska škola i jedan od njih došao je da spava u našem internatu. Zvao se Nefelj, i sad mu pamtim ime… Imali smo nastavu kao spartanci, dođemo u menzu izgladneli kao vukovi… Uzimam tacnu u menzi, kad on kaže meni: „Šta hoćeš ti Srbine, hoćeš repete… I ja ću.“ Kažem mu da je to za nas ostavljeno, jer se trošimo na treninzima, a on meni opsova majku srpsku… Nisam hteo ništa u menzi, ali sretosmo se u hodniku, gde su nam bile kasete za stvari… „Nefelj, šta ti ono reče meni? Majku srpsku?“ Udarim ga, on ničice padne među one šifonjerčiće… Pobegao je pravo u stanicu milicije, ovi dođu i zatvore i mene i njega i to zajedno. U ćeliji voda do kolena, celu noć smo tako proveli… Gledam ga i kažem: „Šta da ti radim sad ovde?“, a on cvili: „Nemoj, bre, Srbine, pusti me.“ I nisam. Negde pred zoru su nas pustili – seća se Micko.
Imao je, kaže, i lepih i gadnih trenutaka tokom momkovanja tih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
– Ne bih voleo da kažem da sam bio mangup. Aj da kažemo da je bilo dosta dobrih devojaka i opasnih mladića. Istina, imao sam i pamet i snagu. Nikada nisam prvi započeo kavgu. Često je znao da je započne moj brat od ujaka i ja sam onda morao da ga štitim… Glavno utočište, pored klupe kraj „Motela“, bile su obale reka Ibar i Raška, tačnije mesto gde se Raška uliva u Ibar. Raška je bila hladna, a Ibar neverovatno topao… I tu smo boravili, simpatisali se, ostajalo se do kasno uveče ili osvitalo… Niko od nas nije ni pomišljao da ide negde odatle, niti na more niti na planinu iako nam je Kopaonik bio tu. Oni najodvažniji skakali su u Ibar sa Devojačke stene. Skakao sam i ja, ali najlepše je skakao neki Veljović. Skoči i izvije se u lastu, lepota ga je bilo gledati. U Ohridu sam završio Školu za fizičku kulturu, jednu od četiri koje su tad bile u Jugoslaviji. Prvu godinu sam ponavljao… U Skoplju sam ostao neko vreme posle završetka škole. Bio sam ozbiljno povređen u saobraćajci… Udario me motor izdigao me dva metra i polomio mi četiri rebra, ležao sam danima u bolnici… – seća se Micko.
A jednom je, kao devetogodišnjak, pobegao iz kragujevačke bolnice. Ležao je polomljene vilice, kada ga je kopitom udario konj u lice.
– Oznojili se konji u vršaju, a ja voleo da jašem… Priđem mu neoprezno s leđa i on kopitom u glavu. Polomio mi je viličnu kost, odvezu me pravo za Kragujevac, a neki čuveni doktor Krasić kaže ocu: „Ne garantujem vam da će da ostane živ…“ Cela glava u zavojima. Posle deset dana progledam na ovo jedno oko, pozajmim pare za kartu od jednog čoveka sa kojim sam ležao i pobegnem iz bolnice bos i u pidžami. Pravo na železničku stanicu u Kragujevcu pa za Rašku. Banem kući ujutro u četiri sata, oni me gledaju zapanjeno, čalma oko glave, jedno oko zatvoreno, drugo samo škiljim. Zove doktor otuda da kaže kako sam samovoljno pobegao – priča Macko.
Kao uspomena na tu traumu ostaće mu ožiljak na licu, koji mu je postao zaštitni znak, potcrtavajući opasni izgled neustrašivog momka iz Raške.
– Uvek sam branio slabije i nikad slabije nisam tukao. Durut (raščanski nadimak Milisava Savića) zna za nekog Nova Šćekića. Bio je učitelj, voleo je da popije i znao je da raspusti đake pa po nedelju dana pije u staničnoj restoraciji, gde sam i ja sedeo….
Voleo je jednu ovdašnju plavojku, hteo je da crkne za njom, ali ga ona nije femala… I on dođe, napije se, vozovi rvu tamo-vamo, ljudi i ovakvih i onakvih… Bio tu i neki konobar, Ljupko Karanović, prgav i kal na tuču, a Novo mu beše dojadio. Jedne noći izvadi nož i krene da se sa njim obračuna. Skočim, uhvatim ga za ruku i kažem udari mene, nemoj njega… Svašta je bilo!
– Klupa je bila navrh glavne ulice ispod spomenika. Pripadala je glavnim momcima, to se znalo, i ja sam je godinama „derao“. Četiri godine nisam bio zaposlen i gluvario sam. Zaposlim se kao nastavnik fizičkog, ali me izbace posle neke tuče na stadionu kad su igrali „Rudar“ iz Baljevca i raščanski „Bane“… Bio je strašan rivalitet, krvnički startuju našeg igrača, ja uletim na teren i nokautiram i igrača i sudiju… Sutradan „Ibarske novosti“ raspalile naslov velikim slovima „Raščanski Herkul“… Gde ja Herkul, ali vi novinari nakitite. Isteraju me iz škole i ja za Tutin… To je bila Katanga… Bioskop i jedna kafana, pevačica, puca se iz pištolja, srča do kolena… Uhvatio sam tutanj posle četiri dana… Konkurišem opet za nastavnika fizičkog, a imao sam izbor između Podujeva na Kosovu i Konjica u Bosni. Reših da čekam septembar i idem u Podujevo, bliže mi je kuće. Međutim, bio tu jedan sindikalac, divan čovek, Lale Bjelobrković, vrlo napredan i politički i intelektualno. Bio je posle sekretar kod predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića. „Micko, mi ćemo tebe da zaposlimo kao referenta Sofke“. I, zaista, daju mi kancelariju u zgradi Komiteta. Ostanem devet godina, sam sebi gazda, posle pređem u SIZ za sport, a karijeru sam završio kao opštinski referent za upis učenika i studentske stipendije.
– Pošto mi je kancelarija bila u zgradi Komiteta, jednog dana neki činovnik svrati do mene. Znaš li ti gde radiš? U Sofki, kažem. Gde ti je kancelarija? Pa evo ovde, bili izviđači, sad ja! Treba da se učlaniš u Partiju. Ja ga pogledam, skočim, otvorim vrata i glavčke ga izbacim napolje. Mene onda na odgovornost. Srećom, još je tu radio moj dobri duh Lale Bjelobrković, iz Sindikata, i on nekako izgladi stvar. Setio se da odemo da damo krv i tako se stvar zataška.
– Moje kafane su bile „Obilić“ i „Banova kafana“, koju je držao fudbaler Mlađo Malešević. Naravno i „Motel“. Tu smo se okupljali. Kad ono nisam radio, znalo se svako jutro u deset za isti astal. Dolaze na pauzu direktori i ugledni Raščani, ja im, uz vinjače, pravim društvo… Kada je lepo vreme, onda idemo do čuvene klupe da gluvarimo i šacujemo ženske na korzou… Pola litra meke rakije, salatica, sednemo i meračimo… Ispred same zgrade opštine smo slavili Srpsku novu godinu. Založimo vatru i čekamo Srpsku, a milicajci pozornici šetkaju i mole nas da se sklonimo da ne izgube posao. Posle su počeli i drugi da dolaze: sudije, funkcioneri, direktori… Moja pesma je bila „Je l’ vam žao što se rastajemo“, a muzika me prati od kafane do glavnog mosta…
Macko se oženio u 32. godini Kragujevčankom Bebom, sa kojom je izrodio ćerku i sina i uskoro će proslaviti 50 godina braka. Izgleda da je samo lepa medicinska sestra uspela da ukroti „raščanskog Herkula“. Mada, pogled mu i sad sevne, a kroz njega promine vrelo sećanje na dane kad je Macko bio zakon u ovim krajevima. Tačno onakav kako ga je opisao njegov prethodnik Grmalj kroz usta Milisava Savića: „Ovakav se još nije ispljunuo na raščanskom asfaltu“. I neće skoro, po svakoj prilici.
Bonus video: Pivljanin o umiranju novinara
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar