Ranko Pivljanin: Mostarske kiše, 55 godina jedne pesme

Bila je superiorna, sigurna u sebe, nadmoćno se podsmevala konkurenciji i kako je vreme prolazilo ona je bivala sve lepša, izazovnija i intrigantnija, ja sve zaljubljeniji i luđi za njom. Iako je koju godinu starija od mene na njoj se godine nisu primećivale niti su joj šta mogle. Stario sam samo ja, a ona je ostajala ista, ista onakva kakvom sam je prvi put sreo na stranicama jedne iskrzane knjige, večito mlada i prokleto nedostižna, a njeno ime je postalo sinonim beskonačne i opšte čežnje. Jer, nije ta Svetlana bila samo moj usud, ona je bila ljubavno prokletstvo hiljada muškaraca, čitave generacije su patile a pate i dan danas za njom, napijaju se na sami pomen njenog imena i do u beskonačnost joj recituju u besanim kafanskim noćima.Ipak, najviše sam bio ljubomoran na izvesnog Atifa Džafića i još izvesnijeg Raleta Damjanovića, činilo mi se da su ta dva pokvarenjaka imala nešto više sa njom od svih nas ostalih. Štaviše, siguran sam u to po načinu i intonaciji kako su joj izgovarali ime, hvaleći se pred stotinama i hiljadama ljudi, barabe jedne, da su je voleli jedne jeseni u Mostaru i to u noćima kad su nad tim gradom - pazi, molim te - padale modre kiše. Nekog oktobra sam otišao tamo i danima kisnuo kao budala, širom otvorenih očiju, ne bih li u kišnim kapima video tu modru nijansu, lutao mokrom mostarskom kaldrmom i raspitivao se za Svetlanu kod nepoznatih ljudi koji su me gledali sažaljivo, onako kako se gledaju sumasedši i odmahivali rukom. Samo bi poneko od njih promrljao: "Evo ga, još jedan!“https://www.youtube.com/watch?v=p-Mtmhp-bY8&t=46sNosio sam se mišlju da se bacim sa onog Starog mosta u Neretvu i to tako da telom u vazduhu ispišem njeno ime, činilo mi se da bi to bio najprimereniji i najprirodniji kraj ove nemoguće veze, ali sam odustao. Ne toliko zbog kukavičluka, koliko zbog lude nade da ćemo se, ipak, sresti i ta misao me nikad nije napustila.Sami Bog zna koliko njih je veštica dovela u Mostar i koliko njih će tek pristizati da je traži po zavijucima njegovih ulica i kvartova. Jednom je neki šaljivdžija pustio u novinama vest da je Svetlana viđena u Podveležu - bila je to godina kada je Mostar zabeležio najveću turističku posetu u istoriji. Ipak, nikad je niko nije video, ali su se mnogi kleli da je jednu noć prošetala ulicom Maršala Tita, prerušena u gimnazijalku sa knjigom Štefana Cvajga pod miškom. Okrenula se na petama na Korzu i otišla. Drugi su bili ubeđeni da je u pitanju bio Rilke, treći su je videli kako od Brankovca nestaje u pravcu Tekije dok joj oko vrata zvone nanizani kestenovi, četvrti tvrde da se o svakom Miholjskom letu pojavi na Bišća polju sa buketom jesenjih ruža i tajno ih nosi Šantiću na grob.Viđali su je i na drugim mestima, nema grada u kome nije barem neko vreme boravila. Ilegalisala je po studentskim sobama, leškarila na prljavim otomanima podstanarskih sobičaka studenata književnosti, izlazila u zoru iz skadarlijskih kafana dok su je dozivali pijani pesnici, čamila u novčanicima prepisana neveštim rukopisom na kockastim papirima istrgnutim iz sveske za matematiku, smešila se sa akvarela slikara koji su, takođe, bili u nju zaljubljeni...A ono što stoji u zvaničnoj Svetlaninoj faktografiji jeste da je rođena jednog jesenjeg predvečerja 1965. godine u Novom Sadu u času dionizijskog nadahnuća tada dvadesetogodišnjeg pesnika Pere Zupca. Dok se dosađivao, praveći društvo prijatelju i pesniku Radetu Tomiću koji je pisao pesmu za zagrebački list "Telegram“, u kome su obojica objavljivali, seo je za mašinu i za jedan sat su nastale "Mostarske kiše", besmrtna poema koja će obeležiti i njenog tvorca i naše pesništvo, a štampana je u Sovjetskom Savezu u poznatom časopisu "Rabotnica“ u fantastičnom tiražu od blizu dvadeset miliona primeraka.

Beznadežno zaljubljen u njegovu junakinju, otišao sam do Pere Zupca da vidim može li mi se pomoći."Mrzim je - rekao mi je dobrodušni brka setnog pogleda - pojela mi je sve moje pesme." Gospode, nas hiljade je volimo do imbecilnosti, a on je mrzi.Onda je stvar ovako objasnio: "Kad mi je uručivana Instelova nagradu za poeziju u Francuskoj 7, Matija Bećković je držao besedu o meni. On vidi u sali dva čoveka, počne da govori, obraćajući se s njima, a govori o tome šta je čovek jedne pesme. Pa kaže, Pero Zubac, čim je utrčao na teren, postigao je gol i više nije morao da se otima za loptu. Kasnije sam video da su to bili Tomislav Taušan, legendarni golman Crvene Zvezde i Vukašin Višnjevac, čuveni trener i oni su mu poslužili za poentu. Tu priču koristim da objasnim šta su bile "Mostarske kiše". Dakle, postigao sam gol i nisam posle morao da se otimam nizašta. Jeste mi malo smetala da se vidi šta sam sve drugo napisao, ali ipak je ta pesma više učinila za mene, nego što mi je odmogla. Imao sam dvadeset godina kada sam je napisao i kako je jednom Milan Komnenić lepo rekao, ona je bila "neponovljivi krik mladosti". E, Svetlana, Svetlana, da mi je samo znati...https://www.youtube.com/watch?v=FQ3VEUL1u7U