"Malo je falilo da postanem reprezentativac, ali poslušao sam vladiku Ilariona, otišao na Kosovo i postao glumac"

- Za mene je emocija uvek na prvom mestu. Voleo bih da zadržim radost koju imam u ovom poslu i da svaku predstavu igram do kraja, da uvek dam sve od sebe, da živim to. Ovo nije običan, nego poseban poziv – kaže na početku razgovora Luka Potparić, koji je pre nepunih mesec dana diplomirao na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Put ovog višestruko talentovanog mladića do čarobnog i mističnog sveta glume, može se nazvati Božjim proviđenjem.Rođen je u Užicu 2000. godine, a odrastao je u Požegi gde je završio jezički smer u Gimnaziji „Sveti Sava“. Svira gitaru, piše pesme, neke su objavljene, bio je član dramske sekcije u školi, kao i u amaterskom dramskom pozorištu... Ipak, nakon mature, otvorilo se pitanje šta dalje.- Sebe nisam video u glumačkim vodama, ono što mi je bilo najvažnije to je bio rukomet koji sam trenirao u klubu „Sloga“. Samo sam želeo da budem sportista, imao sam dobre rezultate, igrao Super ligu Srbije, bio na širem spisku za omladinsku reprezentaciju i onda mi se dogodila povreda i operacija. Roditelji nisu bili za to da nastavim da se profesionalno bavim rukometom, jer em nije perspektivan sport kod nas, em im je bilo važno da i ako nastavim treba da završim fakultet, nešto od čega mogu da živim. I ja sam na to iz čista mira rekao da jedino što želim jeste da probam da upišem glumu. Bili su zbunjeni, ali prihvatili su moj izbor da pokušam, jer je to ipak fakultet - priseća se Luka.

Pred prijemni ispit je, kako kaže, otišao u posetu manastiru Draganac na Kosovu i tamo se upoznao sa Rastkom Lupulovićem, današnjim vladikom Ilarionom i nekadašnjim igumanom ove svetinje, koji je pre nego što se zamonašio bio naš najperspektivniji glumac.- Imao sam sreće da popričam sa njim o tom pozivu, o umetnosti... On mi je predložio da odem na prijemni na akademiju na Kosovu. Nisam znao da to tako nešto postoji, ali smatrao sam da je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu moj put. Međutim, nisam prošao prijemni kod Dragana Petrovića Peleta koji je te godine primao klasu. U povratku sa bratom, onako tužan, ćutljiv, ugledam na parkingu vladiku Ilariona u kolima. Otrčao sam, otvorio vrata, ušao u kola, a on me upitao: „Luka, otkud ti?“. Smogao sam snage da odgovorim: „Nisam primljen“. Malo smo razgovarali i on mi je opet rekao: „Možda je Kosovo tvoj put“. Tada sam bez razmišljanja otišao na prijemni u Kosovsku Mitrovicu jer sam sve više osećao da želim da se bavim glumom. Primljen sam u klasu profesora Aleksandra Đinđića.

Oduševio se, dodaje, kada je saznao da će dva i po meseca biti tamo, a dva i po u Beogradu gde se polažu ispiti i igraju predstave.- Na početku je bilo teško, bio sam potpuno sam, živeo sam u studentskom domu. Svi su pričali i mnogo se o tome pisalo da je na Kosovu opasno, roditelji su se brinuli a ja sam patio što sam ostavio prijatelje, neke ljubavi, školske dane… Iako sam u dubini duše znao da nisam pogrešio što sam tamo, posle prvog semestra sam pomišljao da sve napustim. Niko u mojoj porodici nije ni u sličnoj branši, a sve kolege su imale nekog. Osim toga, nisam ni gledao mnogo predstava niti filmova u životu, bavio sam se sportom i osećao sam taj nedostatak kao pritisak. I dok su oko mene govorili da su umetnici, ja to nisam osećao, bio sam povučen, potišten, nisam se snalazio ni kao čovek, umetnik, a ni kao glumac na sceni sa koje sam što pre hteo da pobegnem - iskreno je otvorio srce Luka.Na naše pitanje šta je to što je preokrenulo tu situaciju, odgovara:- To se desilo u drugoj godini studija, kada smo radili imitacije, uloge po modelu, po posebnom metodu našeg profesora. Kako sam kao klinac voleo stalno druge da zasmejavam imitirajući ih, sada mi je bio izazov da to nadogradim onim što je zadato. A to je da se emotivno povežemo sa osobom koju oživljavamo na sceni, a biramo nekog iz privatnog života. To je u monološkoj formi, a ja sam za ispit spremio priličan broj imitacija. Nastupao sam poslednji, i na kraju sam bio potpuno zatečen. Dobio sam takav aplauz i doživeo sam katarzu na sceni što me je podiglo, otvorilo se nešto u meni. Vratio sam se u dom i zaplakao se, ne patetično, nego od sreće, zadovoljstva. To je bila moja prva desetka u indeksu.

Tokom studiranja odigrao je 15 uloga, a diplomska predstava klase je bio komad „Sati“ po romanu Majkla Kaningema, u kojoj je igrao tri lika. Razlog za to je, kako kaže, što su na klasi bila samo njih dvojica mladića pored šest devojaka. Kao kruna vere i istrajnosti u svoj talenat bilo je zvanično priznanje za najboljeg studenta glume koje je dobio na kraju studija.- Javio sam vladici Ilarionu da sam diplomirao, on je taj koji je znao ono što ja nisam. Život na Kosovu je u meni probudilo posebna osećanja prema otadžbini zbog ljudi koje sam upoznao, zbog naših svetinja. Kosovska Mitrovica je veoma inspirativan grad, u njemu živi dosta umetnika i po mnogo čemu je zanimljivo mesto.U predstavi „Halflajf“ Filipa Vujoševića u režiji Nikole Kljajića, čija je premijera u Pozorištu „Teatrijum“, pored Luke igraju i Jovan Jevtić, Marko Čupić, Anastasija Stošić i Milica Vraneš.- Drama govori o tinejdžerima koji su zarobljeni u virtuelnom svetu igrica nasilnog, ratnog karaktera. Radili smo adaptaciju, dramaturg je Andrea Poljakov, i tokom procesa rada desila se tragedija u „Ribnikaru“. Svi smo ostali u šoku, i u nama se probudilo pitanje zašto se to dogodilo? To nas je dodatno motivisalo u izvođenju ovog komada - objašnjava naš sagovornik.

Dodaje da je često igrao dečje predstave i da mu je to iskustvo mnogo značilo jer je osećao odgovornost da pošalje dobru poruku.- To je bila prilika da pokušam nešto promenim i dešavalo mi se da posle izvođenja pričam sa mališanima i doživim veliku ljubav i poverenje od njih. To mi je dalo potvrdu da vredi i ima smisla to što radim, da je to nešto dobro i da se u tom trenutku osećam kao najbolji čovek na svetu.Luka Potparić trenutno živi u Studentskom gradu u Beogradu i čeka pravu šansu da pokaže svoj talenat. Do sada je snimao dve serije - „Apsolutnih sto“ reditelja Srdana Golubovića i „Vreme smrti“ po romanu Dobice Ćosića, autora Gorana Šušljika, u režiji Ivana Živkovića.

- To su male uloge, ali tako se počinje. Trenutno imam ponude za neka snimanja, pozvan sam na neke kastinge, a ponuđeno mi je iz opštine Voždovac da držim mini školice, radionice glume. Ne žurim, jer verujem - zaključio je Potparić.Bonus video: "Naš sin" mi je drag, kao glumica moram da razumem likove

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=draganavaraginasinmijedragkaoglumicamoramdarazumemlikove-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4044343"]