2
U mom bavljenju teatrom retko sam apsolutno eksplicitna. Moj teatar ima dozu angažovanosti ali ne volim da budem predirektna, nego ostavljam publici da sama stigne do zaključaka, rekla je Lenka Udovički, rediteljka predstave „Nosorog“ Ežena Joneska u izvođenju Kazališta Ulysses sa Briona koja je gostovala u BDP u okviru regionalnog pozorišnog festivala RUTA.
– Nosorozi su metafora totalitarnog autoritativnog društva u kojem ljudi pristaju da budu nosorozi svojom kolaboracijom, ćutanjem i ne pružanjem otpora, rekao je dramaturg Ivan Medenica koji je vodio razgovor sa umetnicima posle predstave. On je dodao da su sve državice bivše Jugoslavije zapale u različite oblike autoritarnosti i zapitao rediteljku šta bi još specifičnije rekla o današnjim nosorozima?
– U ovom komadu mi je bila bitna referenca na nacizam, fašizam, gde u u jednom totalitarnom društvu moraš imati užasno debelu kožu da bi preživeo i gde se debela koža smatra lepom, da to bude jasno. Jer, ono što danas živimo jeste neka metastaza zadnjih, recimo, skoro sto godina. Mi smo mislili da smo pobedili i nacionalizam i fašizam, a nismo, sve nam se to u prvim decanijama 21. veka vraća. I ostavila sam ovde prostor da u svakom čoveku određene replike i rečenice odzvone. U tome i jeste Joneskova pamet i genijalnost, kao i u duhovitost i lucidnosti da ovaj tekst na takav način odzvanja danas baš u ovom trenutku. I to je njegova vrednost. Neka strepnja koju osećamo duboko u sebi i koju nismo još artikulisali sami sa sobom, toliko je stvari od ekologije do totalitarizma, do trenutka ludog, apsurdnog, zahuktalog, metastazičnog u kojem živimo, i svesti samo na jednu stvar to bi osušilo komad, a ovako im ostavlja mogućnost da se bavi asocijacijama – objasnila je Udovički.
Mi kao ljudi znamo, dodala je, šta je dobro a šta nije.
– Kad smo sami sami sa sobom spremni smo to da priznamo više nego kada nam se to kaže. Ovaj komad otvara i ostavlja prostor da sami sa sobom porazgovaramo i razmislimo.
Na komentar Medenice da svet u vreme pandemije uvodi novi vid totalitarnosti jer nam uteruje nove strahove, odnosno da je koronavirus dobra prilika za zloupotrebu demokratije, Lenka Udovički je ovako odgovorila:
– Da, sada dolazimo na temu straha koje je najveće i najjače oružje. Zato jesmo u trenutku metastaze, događa se perfect storm koji nismo u stanju da sagledamo a osećamo već neko vreme da se nešto užasno teško i problematično dešava. I trudimo se da se sa tim ne suočimo i da idemo dalje i šlajfamo, šlajfamo… A sve što se događa ove dve godine raskrinkava taj trenutak i na makro i na mirko planu, multidimenzionalni je problem.
Pisac Božo Koprivica je je podelio svoje utiske nakon predstave i prokomentarisao da je oduševljen prevodom teksta.
– I taj utisak se preneo na predstavu koja raste prema kraju, kako i treba. Drago mi je zbog Bojana Dimitrijevića jer sam ga gledao u epizodnim ulogama koje su u klasi Pepija Lakovića, Cice Perovića, i opravdao je da može da nosi glavnu ulogu. Lenka je logično uradila ovu predstavu jer ima kapi španske krvi i meni je žao što nisam bio u Španiji da se borim protiv fašizma. Najviše mi je stalo o toj hrabrosti pojedinca. Ja sam uličar, ali mnogi glumci, pisci, ljudi iz sveta umetnosti, pobegli iz raznih kompromisa da se priklone vlasti. I kad vam oni kažu da će biti isto ako se promeni nešto, e pa ti su za vlast, za Vučića. I moraju da znaju koliko je njihova pogubna uloga i da se ugledaju na tog „poslednjeg čoveka“. Nema odustajanja, treba da verujemo da će nešto da bude bolje i da se promeni.
Razgovoru sa umetnicima Kazališta Ulysses sa Briona, u okviru festivala RUTA, prisustvovao je i Njegova svetost patrijarh srpski g. Porfirije.
Bonus video:
Lekcija Igora Vuka Torbice
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
