"Malo ubistvo" među mladima: Kritika "Adolescencije", serije koja ruši rekorde gledanosti

Piše: Dejan Šapić

Radnja se vrti oko Džejmija Milera, koji je uhapšen zbog optužbe za ubistvo drugarice iz razreda. Kroz četiri jednočasovne epizode pokušavamo da otkrijemo šta se zapravo dogodilo između učenika, drugova iz jedne škole. Kako je došlo do "malog ubistva" među mladima...

Nova serija uspela je da prikaže svet mladih iz sasvim nove pespektive i upozori na nijanse u ponašanju kako to do sada nikada nikome nije pošlo od ruke. Po mnogo čemu je drugačija, počev od izuzetne uloge mladog debitanta Ovena Kupera kao trinaestogodišnjeg dečaka Džejmija, koji ni po čemu nije problematičan, a naveden je, sticajem nepredviđenih okolnosti, da počini zločin (nije nikakav spojler, jer ćemo to videti na objavljenom snimku već na samom početku). Njegovi roditelji su uzorni predstavnici srednje klase koji se brinu o sinu i starijoj ćerki. Nigde ne nailazimo na stereotipe - zanemareno dete, otac alkoholičar, disfunkcionalna porodica... Zato se i postavlja pitanje zašto je Džejmi nožem ubio svoju školsku drugaricu? A kada otkrijemo odgovor na to pitanje, shvatamo kompleksnost porodičnih odnosa, i vezu s uticajem društvenih mreža i skrivenih poruka koju nose emotikoni-znakovi kojima mladi komuniciraju.

Posle mnogo uradaka snimljenih na slične teme i u novoj seriji pratimo večiti trougao između školskog sistema, roditelja i učenika. U ovom slučaju pomenuti trougao istovremeno je i matematička jednačina sa tri nepoznate. Koliko god pokušavate bolje da otkrijete jednu pa drugu, koliko god da vam se otkriće čini jasnijim, tako dolazi treća po redu nepoznata, i postaje zamagljena i sve manje logična.

Vršnjačko nasilje potpomognuto digitalnim medijima, internetom i socijalnim mrežama prikazano je kao perpetuum mobile, sistem koji sam sebe održava, obnavlja i postaje nezaustavljiv. Što je više uče(s)nika u njemu, time je on efikasniji i nemoguće ga je kontrolisati. On je zaokruženi zatvoreni sistem.

Nemoć deteta

Originalnost pristupa temi je najpre podela na četiri odvojena segmenta - epizode koje prikazuju različite perspektive ili, bolje reći, različite institucije društva. U prvoj pratimo kako funkcioniše sistem kada policijska brigada pod punom opremom jednog jutra upada u kuću prosečne engleske porodice. Početak deluje toliko silovito, na prvi pogled surovo i represivno, ali ispostaviće se da je sve urađeno po zakonskoj proceduri. Iznenađujuća je intervencija nalik razbijanju terorističke organizacije, koja se kasnije nastavlja birokratskim procedurama kao zatišjem za ono što će slediti.

Tako iščekivanje druge epizode postaje veće, a u njoj pratimo šta se dešava u školi i oko nje. I kako policijski istražitelji izlaze na kraj sa decom i profesorima u naizgled potpuno uređenom školskom sistemu. U ovom delu mnoštvo detalja razotkriva različite odnose profesora i učenika i neku vrstu slobode u obrazovanju i pristupu u radu sa decom.

U trećem, najdramatičnijem i sigurno najboljem delu, serijala prikazan je odnos psihološkinje koja sa okrivljenim Džejmijem razgovora kako bi iznela psihološku procenu njegove ličnosti pred suđenje. U jednoj sobi do detalja su razrađene sitnice o kojima oni diskutuju, moguće provokacije od strane stručnjaka i pripravnost izuzetno inteligentnog i nesrećnog dečaka, koji je sluđen sa svim onim što ga je snašlo. Serija ovde dostiže dramski vrhunac, jer pruža karakterizaciju Džejmijevog lika, na koju smo dugo čekali nakon dosta paušalnih socioloških prikaza birokratije istražitelja i škole kao institucije u prethodnim epizodama. Ako bismo ovu epizodu u tom kontekstu opisivali, okarakterisali bismo je onda kao "instituciju nemoći deteta".

Poslednja, četvrta epizoda u središte stavlja instituciju porodice. Naime, porodica na okupu iščekuje suđenje Džejmiju. Otac, majka i ćerka tinejdžerka (Džejmijeva sestra) pokušavaju da provedu zajedno jedno popodne. Sve se odvija u realnom vremenu tokom celog serijala, što je samo skica za pokušaj analize njihovih međusobnih odnosa. Šta ih je dovelo u takvu situaciju, da li je njihov sin zaista kriv, gde su pogrešili, ako su grešili? Koliki je udeo krivice svakoga od njih. Previše je pitanja i još više neizrečenih emocija, koje ih sada zajedno čine jačim nego ikada, preplavljujući osećanjima tako ovu porodičnu sagu o počinjenom zločinu.

https://www.youtube.com/watch?v=r4NKuByJcu0

Serija se ne bavi ekstremnim situacijama u ponašanju mladih. Nema bandi, delinkvenata, socijalno izopštenih grupa ili skinhedsa kako nas je na to navikao koautor serije i glavni glumac Stiven Grejem još od filma "Ovo je Engleska" (This Is England) iz 2006. u režiji Šejna Medouza, a posle i u mini serijalima u kojima je glumio junaka Komba "This Is England ’86" (2010), "This Is England ’88" (2011.) "This Is England ’90" (2015). Započeo je upečatljivom ulogom kao harizmatičan i nestabilan antiheroj tek izašao iz zatvora sa sociopatskim tendencijama, nacionalističkim čak i rasističkim stavovima. A sada u "Adolescenciji" gledamo ga u sasvim drugačijem, zahtevnijem i boljem glumačkom izdanju: kao skromnog, vrednog, savesnog i zabrinutog roditelja potpuno posvećenog porodici.

Snimanje u jednom kadru

Kuriozitet, zbog čega je još ova serija jedinstvena, jeste snimanje u realnom vremenu. Pratimo četiri jednosatne epizode, od kojih je svaka snimljena u samo jednom kadru. Izbor da se četiri ključna pristupa razotkrivanja i rekonstrukcije događaja prikažu u realnom vremenu kroz dugi komponovani kadar, bez reza, kako bi se potcrtala realističnost vremena, nije, međutim, bio neophodan postupak u većini prikazanih situacija.

Najviše razloga bilo je u prvom delu kroz prikaz funkcionisanja policijskog i pravnog poretka. Pojedini detalji u kasnijem razvoju i dinamici čine se suvišnim i odaju utisak više sociološke studije nego drame za koju smo od prvog trenutka zainteresovani.

Snimatelj Metju Luis je na visini zadataka, posebno u prve dve epizode, napravivši pravi podvig u prelasku s jedne na drugu različitu lokaciju i probijanju kamere kroz skučene prostore, od vožnji po ulicama do strmoglavog spuštanja niz stepenice u uskim enterijerima. Njegov prvi zapaženi snimateljski rad bio je film "Tačka ključanja" (Boiling Point) iz 2021. a kasnije i istoimena mini serija čiji je koautor i glavni glumac, kao i ovoga puta, bio Stiven Grejem.

Nova serija pretenduje da na ceremonijama dodele nagrada i top-listama već sada bude proglašena za jednu od najboljih u različitim kategorijama u ovoj godini, a tek smo u prvom kvartalu. Poruka serije jeste da nas tehnološki razvoj, obrazovanje i nova socijalna paradigma virtuelnog sveta, koji se odigrava paralelno u realnosti i na društvenim mrežama, nikada više ne mogu ostaviti spokojnima.

Uvek će postojati nevidljiva pretnja koja lebdi tu negde oko nas - iz susedne sobe, dok deca uče na kompjuteru, igraju nove igre i postavljaju izazove putem mobilnih telefona ili u školskom dvorištu bezazleno četuju sa grupom vršnjaka. Svaka zabrana i ograničenje komunikacije preko interneta za mlade ljude mogla bi biti samo kontraproduktivna kao što se već mnogo puta pokazalo do sada. Jer, ono što je zabranjeno postaje novi izazov, još veći problem i pretnja. Jedino rešenje jeste postati iskren prijatelj s mladima i učiti od njih. Učiti o novim tehnologijama, novim igrama i novom jeziku koji oni ubrzano razvijaju i svakodnevno obogaćuju.

https://www.youtube.com/watch?v=Wk5OxqtpBR4

I poželjno je gledati seriju "Adolescencija" sa mladima uz povremene prekide za diskusiju i razmenu mišljenja. Jedino je to put do rešenja koju nam tehnologija, koju smo stvorili, sada uzvraća kao posledicu i globalni problem.

Bonus video: Serija Kumovi