"Sloboda - da, poslušnost - ne": Zorica Kojić o koncertu grupe Laibach u Domu omladine Beograda

Danas na ovom svetu apsolutno ne postoje bendovi kakav je Laibach, nema više ni takvih umetničkih kolektiva. Možda su ostali još samo The Residents negde na kugli zemaljskoj, od 1970-ih zaokupljeni humanim prokletstvima Zapadne hemisfere.

Ali, ako kažete Istok - tu je Laibach! Ako kažete Totalitarizam - tu je Laibach! Pomislite li na fašizam, komunizam, konc-logore, gulage, ili jednostavno čistu tehnologiju uništenja sa bezbedne udaljenosti poslednjih decenija... eto Laibacha da usmenim predanjem pouči decu budućnosti kako da uporno gledaju svojim očima, slušaju svojim ušima, uključuju sopstveni mozak, a ne pretraživač na mobilnom telefonu, kako da rečju neprestano dovode u pitanje sve udobne ideologije - što se na tržištu velikodušno nude - i kako da odlučno pruže otpor svakom pokušaju korumpiranja sebe samog.

Jer, Laibach su roditelji slobodne pop-kulturne misli u SFRJ, dragi novodošavši, oni su stavljali svoju glavu u torbu, primajući udarce i zdesna i sleva, izvrgavši sebe nasrtima nacionalističke uskogrudosti i falsifikovanog socijalizma podjednako, o kapitalističkoj izopačenosti i bezdušju da i ne govorimo. U Istočnom lageru, Laibach su oduvek bili permanentni ometači sile i oholosti pogrešno shvaćenog vlastodržavlja - a koje to nije, pitamo se? - te, kao bajagi njemu konfrontiranog, otužno umekšanog i birokratski praktikovanog slobodarstva, čiji je jedini cilj preuzimanje mehanizama moći od onih jednako pogrešnih drugih, zarad prilike da sada ti baštiniš stečene privilegije mrskih prethodnika.

Laibach vam otprilike veli da su, deco draga, zamke još od pećinskog stupnja u razvoju čoveka svuda naokolo postavljene, da su klopke u međuvremenu podmuklo napredovale i tokom milenijuma zadobile pokatkad čak i simpatično lice. Da se vas i vaših predaka u znoju stečeni imetak isipa uludo u vetar, kao iz bisaga u „Blagu Sijera Madre“, te da se smesta treba prihvatiti B. Travena ne biste li stvorili kakvu-takvu predstavu o brutalnoj oligarhijskoj čeljusti što bez pardona proždire.

Zbog svega toga, budite obazrivi, mudri, ali plemenitog srca, mili naši bivši Jugosloveni, prokazani mali ljudi, nepravedno anonimni građani sveta, svi koji ste još uvek puni naivne vere u iole dobar ishod. I poželite, bez ustručavanja, da zaista saznate šta je to ljubav, pošto je kucnuo i bukvalno poslednji čas na ovoj našoj planeti za bilo kakav normalan ljudski gest, bilo kakvu spontanu čovečnu pobudu. Stoga Laibach nimalo nisu cinični kada vam ovih dana pevaju hit grupe Foreigner „I Want to Know What Love Is“ iz 1984. na svojim nastupima, već vam jasno sugerišu kuda uperiti pogled, kamo krenuti.

Skoro četiri decenije od izlaska originalnog albuma „Opus Dei“ (Mute, 1987), a potom i nedavnog izdanja „Opus Dei Revisited“ iz decembra 2024. - kao zbirke novih verzija izvornih pesama, sada u jednom britko radikalnom čitanju nakon ovolikih godina – Laibach su na turneji kojom promovišu ovo staro/novo delo.

Ako ste u svoje vreme i poznavali impresivni „Opus Dei“ u prste - suočeni sa Laibachom u Domu omladine ovog vikenda, svejedno niste mogli očekivati bar dve stvari: prvo, da su pomenute pesme danas aktuelnije nego ikad; drugo, da je ljudska gramzivost prevazišla i najčudovišnija predviđanja o tome kako bi svet – nakon iskustva II Svetskog rata – uopšte u budućnosti mogao da izgleda. Iako su Laibach oduvek bili prilično precizni u svojim procenama, moguće da su se i sami našli malkice iznenađeni pred obistinjenjem najmračnijih antiutopija.

Otuda međusobno pomešani snimci Berlina iz 1945. i sadašnje Ukrajine - ili je to Gaza, ili je to... šta god - deluju podjednako užasavajuće, jer nisu više tamo-nešto-iz-istorije, već samo-nešto-dovoljno-daleko-od-nas, makar nam bilo i na pragu kuće. I, dok ravnodušno posmatramo strahote, mi obični nedužni ljudi, uvek pedantno distancirani od svega putem savremene tehnologije, kapiramo da smo tek armija potrošača, često i sami predmet svirepe potrošnje, zvalo se to „seksualna usluga“, „artikal“ ili „topovsko meso“. Sve je isključivo pitanje sreće i zato bodro hitamo u kladionice da izvučemo makar mrvu koja se može izvući od nesrećnika nalik nama, ili da naprotiv budemo predmet „izvlačenja“ lično. Kao u Bucatijevoj priči „Čarobni sako“ - dok jednom krvavo ne smrkne, drugom prokleto ne svane. Odavno je sve već napisano, ali ko još ima želje da čita.

Ono što posebno fascinira na novim beogradskim koncertima jeste kako Laibach ovih dana zvuči - dakle, opako moćno. Ta njihova ingeniozna tonska eksplozija koja nas od starta zasipa, brunda preteće kao da se odnekud odozgo i sa svih strana na nas obrušava kakav predatorski vazduhoplov, mrveći u prah i pepeo betonske džungle iz naše besciljne geografske mašte, da strada pritom i sâm. Ta fantomska lomljava skrckanog metala vrhunskih performansi, taj sažeženi kostur konstrukcije što besomučno naokolo kosi „obučen da ubije“, ta naša jalova nepripremljenost na katastrofu, premda je na ekranu gledamo po vasceli dan - čini nas toliko među sobom jednakim, da nam nikakvo materijalno blago, ako smo iole pametni, više ne može predstavljati razuman oslonac.

A kada nas iznenada poseče skoro pa zaboravljeni žilet pesme „Strange Fruit“ Bili Holidej, za kraj Laibachovog nastupa u sali Amerikana, ona knedla u grlu s početka koncerta ponovo će narasti kao kugla i lanac. I, u času dok smo još iskreno paralisani grozom - shvatićemo da je koncert definitivno gotov, Laibach su napustili zgradu, finito...

I kome onda, nakon svega, da se poverimo kako smo konačno razaznali dubinu naših zabluda, težinu naših grehova, veličinu naše bezočnosti kad Laibach sa scene jednom odu? Jedino onom tračku spiritualne svetlosti kojom su obasjali naša izmučena i prevarena srca istočno od Griniča, dok smo još uobražavali da razumemo, da možemo, da mislimo, da odlučujemo. Laibach - da! Sloboda - da! Poslušnost – ne!

Bonus video: Luka Jamnik o Laibachu