Kada Bačić Alimpić i sudija Majić prestignu Basaru i Velikića

Rečenica iz intervjua Dragana Velikića za zagrebački “Jutarnji list” u kojem naš poznati pisac kaže da su on, Svetislav Basara i Srđan Valjarević, najtiražniji pisci u Srbiji, podstakla nas je da se pozabavimo temom ko su zaista naši najčitaniji autori danas. Ova tema je dosta pipava jer se postavlja pitanje da li u istu ravan treba staviti popualrne voditeljke koje na pola godine izbacuju novu knjigu sa autorima koji pretenduju na večnost.

Gojko Božović, pesnik i vlasnik „Arhipelaga“, kaže za "Nova.rs da su nekadašnji oblici razdvajanja dobrog od prosečnog ili književnosti od različitih oblika literature izgubili na vidljivosti i uticaju.- Književna kritika je nestala iz najvećeg broja medija, a njen uticaj se ne može ni porediti sa ulogom koju je kritika imala pre dvadeset ili trideset godina. Književne nagrade su izgubile na uticaju i svakako na tržišnoj prepoznatljivosti. Nestali su, dakle, nekadašnji oblici kanonizacije književnosti, a novi nisu uspostavljeni ni u tragovima. Njihovu ulogu u velikoj meri preuzeo je marketing, što za tržište ponekad može da bude dobro, ali za samu književnost i čitaoce svakako nije dobro. Marketing ne govori o vrednostima nego o tržišnom potencijalu. To samim tim preti da književnost svede samo na trenutno aktuelnu ili korektnu temu. Otuda se događa da odlične knjige ponekad ostaju gotovo nepročitane, dok knjige koje bi teško izdržale bilo kakav test opterećenja književnih vrednosti postaju najvidljiviji deo javnosti.Božović dodaje da nijedan izbor nije nedužan, pa tako nije nedužan izbor knjiga koje uzimamo za čitanje.- Svako bira knjige prema svom ukusu i prema svojim interesovanjima. Tako i treba da bude. Ali da bismo znali svoj ukus i svoja interesovanja, u javnosti bi trebalo da postoji više informacija o knjigama nego što ih sada ima. Niko ne treba da bira umesto čitalaca, ali čitaoci treba da imaju proverljive i pouzdane informacije barem o tome da li je reč o književnosti ili o zabavnoj literaturi, o istorijskom ili o društvenom romanu. Knjige nisu dovoljno vidljive, a čitaoci nemaju dovoljno informacija ni o žanru i postupku, a kamoli o nekim drugim detaljima koji se tiču knjiga.Pisca Muharema Bazdulja nervira ta ideja da kod se govori o tiražima treba praviti granicu između „pravih“ i pisaca lakog štiva.- Na toj lažnoj granici su se u samo poslednjih desetak godina ulupale jedna važna srpska i jedna važna hrvatska književna nagrada. Ako odredite tako egzaktan kriterij kao što je broj prodatih primeraka, onda ne možete odbacivati egzaktnost kad je reč o figuri autora. Dakle, ako se samo broje prodati primerci, a najviše su prodali Zorannah i Nives Celzijus, onda im, jednostavno, priznajte da su prodale najviše. Ako, međutim, imate drugi kriterij pa kažete da neka knjiga najpre treba da se „kvalifikuje“ u sferu „lepe književnosti“, pa onda unutar te sfere pravimo analizu prodaje i tiraža, to je druga stvar. Ali kao u svakoj igri, valja najpre uspostaviti pravila, pa onda igrati po pravilima – smatra pisac „Lutke od marcipana”.

Kako saznaje Nova.rs, knjiga sudije Miodraga Majića nedavno je doživela čak 40. izdanje, i kako onda pričati o najtiražnijim autorima, kad je nejasno ko su u stvari današnji pisci u Srbiji. Tanja Vučković iz Lagune, nam kaže da njena izdavačka kuća ne učestvuje u priči o tiražima, jer je ta tema podložna manipulacijama.- Pojedina izdanja se štampaju u malom tiražu (500 do 1000 primeraka) a reklamira se da neka knjiga ima 20 ili više izdanja što ne može da se poredi sa, recimo, nekim našim izdanjima koja se štampaju odmah u 35.000 primeraka.

Jedan od najčitanijih pisaca u Srbiji je sigurno i Dejan Tiago Stanković sa svojim bestselerom „Estoril“. On za Nova.rs tvrdi da bi se stvorila situacija da se proda toliko knjiga koliko je prodato, bilo potrebno da se sklope mnogo zvezde.- Već sam prethodno bio objavio dve knjige koje su mi, mada ne bestseleri, prikupile neveliku ali vernu čitalačku publiku koja me u čekanju da nešto novo napišem preporučuje, poklanja za rođendane. Te knjige su prevođene, nagrađivane i čitane u nekoliko zemalja. Pomoglo je i to što godinama komuniciram s publikom, uživo sam potpisao hiljade knjiga, pričao sam po festivalima, odgovorio sam svakom čitaocu koji mi je pisao ili mi se obratio na ulici, pišem po Fejsbuku već deset godina za društvo, popio sam onolike kafe u Lisabonu s čitaocima koje je moje pisanje ponukalo tamo da odu. Pripomoglo je i to što se prodajem kao slobodnomisleći intelektualac, što pišem kolumne, pravim se pametan, što sam spreman da odem u 6 ujutru na TV da tamo budem em simpatičan em pametan, čak i da se obrukam. Pomoglo je i što sam se pravio duhovit kod Kesića, što sam bio kod Bećkovićke, što sam na BBC-ju pričao o špijunu Popovu, sve to je posao, uzima vreme a neplaćen je, dakle može samo ako voliš, ali pomaže prodaji – zaključuje Stanković.

Nagrada Narodne biblioteke Srbije „Najbolja najčitanija knjiga“ kojom je svake godine utvrđivano koja je knjiga najčešće pozajmljivana u domaćim bibliotekama, ukinuta je naprasno 2017, baš kad je trebalo da je dobije Dragan Velikić za knjigu „Islednik“, da završimo s njim tekst, kako smo i počeli.Bonus video: Vladimir Arsenijević o festivalu Krokodil

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=vladimirarsenijevicpisacds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2280936"]