0
"Nada, definitivno, jeste čovekov najveći neprijatelj.“
Milica Vučković, „Smrtni ishod atletskih povreda“, Booka, 2021
Drugi roman Milice Vučković je čitalačka trauma koja se nipošto ne sme izbeći. Ni nova Petrija ni renovirana Kristijana F, glavna junakinja Eva je obična žena koja pati i patnica koja je porazno obična. Trocifreni autobus u Beogradu jeste kulturni kod traume porekla, ali autorka vešto udeva još mnogo detalja o ženi iz Železnika i železnoj ženi koja ljubav i energiju čuva za svog sina, poštovanje i pažnju za svoje roditelje i smernu umiljatost za ceo svet.
Nasilje je sitna prašina koja se povazdan udiše sa vazduhom; Eva živi Viktorovo zlostavljanje do te mere da je jezivo gradirani repertoar njenih rana nanizan kao tok slučajnih nes(p)retnosti i nes(p)retnih slučajnosti, od modrice ispod oka do loma obe potkolenice. Zlostavljanje je horor šou u kome i zlikovac i patnica slede zahtevni scenario, uvereni da je nepromenljiv. Slatkorečivi i kenjkavi Viktor za svaki pogani SMS, zluradu reč i udarac krivi mrtvu majku; Eva trpi, opsesivno čisti i još opsesivnije gugla potisnute emocije i progutani bes.
Miličin odlično kadriran roman hrabro bira oporu temu, traumatično reljefne likove i efektne narativne uglove. Majstorski nam je servirana iluzija da čin nasilja nije događaj u sadašnjosti, već forsiran tok uzroka i ishoda: pažljivo su oslikani trula idila koja najavi pljusak besa i krivica koju žrtva post festum prima na sebe. Roman o samohranoj majci-svetici i gastarbajterki novog kova nije lišen vedrine i ironije: u njemu ih ima, kao u surovom, i nekad baš zato darežljivom životu.
Popi Z. Brajt, „Ukus pelina“, Orfelin, 2020.
„Ali izgleda da niko nije išta znao o biologiji mrtvih.“
Da obeleži šest decenija trajanja, britanski izdavač „Pingvin“ objavio je 1995. niz knjižica od 60 strana po ceni od 60 penija. Među klasicima anglofone književnosti i savremenim piscima našla se i Popi Z. Brajt s naslovom „Njegova usta imaće ukus pelina i druge priče“. Godine 1997. prevela sam za „Polja“ priču „Šesti stražar“, ubrzo ekranizovanu u drugoj sezoni horor serijala „Glad“.
Autoritativna zbirka dvanaest horor priča ove autorke (priredio Dejan Ognjanović) pojavljuje se na srpskom sad kad ona odavno više nije ni žena, ni pisac, ni predstavnik horor žanra. Ne samo promenom pola i imena, sadašnji Bili Martin zatvara vrata svom negdašnjem stvaralačkom identitetu, što je jedinstven slučaj u književnosti.
Čitalački izazov u Popinoj prozi devedesetih nisu samo slike nasilja, strave i okultnih rituala, ni samo turobni motivi adolescentskih trauma, usamljenosti i zločina; nisu atraktivni samo vudu magija i živopisna zdanja Nju Orleansa, već i nepogrešiv osećaj za upečatljiv i mučan detalj. Tako se u priči „Nestali“ smrad ribe koja truli meša s mirisom prženih ostriga i terpentina, a „vlažni smeđi rečni miris“ združen s vrućinom nalik je „prljavom, masnom ćebetu“. U „Šestom čuvaru“ na poplavljenom groblju „trule ruke se otvaraju poput raspadnutih kineskih ljiljana“. Splet magijskih i mističnih motiva čvrsto uvezan u sudbine disfunkcionalnih marginalaca, čudovišta i čudaka budi dugo željenu, poznatu jezu, tako nalik filmu „Anđelovo srce“ i čaši apsinta.
