0
Posle populizma ostaju praznina i nepoverenje, a u reprezentativnoj demokratiji moraš nekom verovati. Da smo svi mi savršeni, onda bismo mogli da živimo i u anarhiji, ali nismo, kaže za Nova.rs italijanska rediteljka Klaudija Tozi.
Neobičnu i neočekivanu priču o prijateljstvu jednog zlatnog retrivera po imenu Bo i njegove ljudske prijateljice Klaudije ovih dana jedino su Beograđani imali priliku da vide. Nagrađivana italijanska rediteljka i producentkinja Klaudija Tozi, rođena u Modeni, koja je magistrirala filozofiju, i suosnivačica je producentske kuće „Movimenta“ na 20. festivalu „Sedam veličanstvenih„, koji se zatvara večeras, predstavila je premijerno dokumentarac „Gospodin Bo“.
Priznata autorka pošla je od pitanja da li je prećutno priznata činjenica da pas mora da se prilagodi čoveku kod koga živi nepravedna zabluda. I Klaudija odlučuje da uradi sve što može kako bi naučila da bolje komunicira sa njim i razume njegov karakter, ličnost i potrebe. Zajedno kreću na put ispunjen avanturama – od naučnih eksperimenata, preko različitih iskustava u prirodi, susreta sa dreserima pasa, do upražnjavanja uzbudljivih „psećih sportova“. Kroz nesvakidašnji proces, s kamerom koja je saučesnik dešavanja, Klaudija sve više upoznaje Boa i otkriva važnost da želju za gospodarenjem zamenimo potrebom za razumevanjem.
A kako to da se odlučila da ovaj intimni film prvi put prikaže baš beogradskoj publici Klaudija Tozi seća se za Nova.rrs da je u Beogradu prvi put bila 2019. s prethodnim ostvarenjem „Imala sam jedan san“:
0
0
0
– I bilo je neverovatno iskustvo za mene da boravim ovde, i na festivalu „Sedam veličanstvenih“. Jer, ovaj festival, u poređenju s drugim, ima potpuno drugačiji pristup. Zaista poštujem znanje, ljubav, brigu spram filma koje gaje Zoran i Svetlana Popović. I prvi put, kada sam bila u Beogradu, upoznala sam brojne nove prijatelje. Neverovatno je da se ovaj festival odvija u Mts dvorani, mislim da je ovo najveći bioskop za dokumenarni film koji sam videla. Zato je u isto vreme uzbudljivo i zastrašujuće biti ovde. Ovoga puta je sve mnogo specijalnije za mene, jer sam predstavila, na neki način, porodični film. To je, zapravo, film o meni i mom psu. I ne šaljem film „Gospodin Bo“ na ostale festivale, odlučila sam se da ga prikažem samo u Beogradu, jer je isuviše intiman, ličan. Kad sam ga završila, shvatila sam da bi prikazivanje filma bilo kao da si na sceni nag. Zaista uživam kad me pozovu prijatelji i želim da se mojim filmom „bave“ oni kojima je stalo do mene. Ovde se osećam zaštićeno i voljeno. Jer, „Gospodin Bo“ nije samo film, to je otelovljenje moje ljubavi spram mog psa – priča Klaudija Tozi.
Kada je prethodni put bila u Beogradu, predstavljala je film „Imala sam san“ koji donosi priču o propadanju demokratije u Italiji.
– Nakon premijere u Italiji održan je Q&A i publika je bila uplašena strahujući šta je tek čeka. A ovde u Beogradu ljudi su govorili: „Ah, pa mi smo to prošli“. Jedna dama, koja je svojevremeno bila ministarka, zahvalila mi se „na srpskom filmu snimljenom u Italiji“. Dakle, poenta je da smo, s političkog stanovišta imali neke sličnosti i mogli ste u očima publike da vidite razočaranje i strah. Tokom masterklasova, kada bi me upitali šta ću sledeće da radim, rekla bih da ću snimiti film o svom psu. Ljudi su se smejali… Dakle, šala je postala zbilja.
Od kad je snimila prethodni dokumentarac „Imala sam san“ situacija u Italiji mnogo je gora. Svi upiru prstom u Klaudijinu zemlju zbog porasta desničarske ideologije i uspona krajnje desnice.
– S prethodnim filmom beležila sam proces izbora u Italiji, promenu koja je već počela da se odvija. Ali, nismo tada znali šta će se sledeće desiti. U to vreme populizam je rastao, a sad opada, no kao posledica ostalo je potpuno nepoverenje naroda u politiku. I to je problem populizma. Ne samo da je loš, već kad ljudi shvate da neće biti ispunjeno ništa od onoga što je obećano, više ne veruju u politiku. Posle populizma ostaju praznina i nepoverenje, a u reprezentativnoj demokratiji moraš nekom verovati. Da smo svi mi savršeni, onda bismo mogli da živimo i u anarhiji, ali nismo. U Italiji sada imamo situaciju da desnica i krajnja desnica vode vladu, a jedan od glavnih problema jeste što govore da narodu žele da pruže socijalna, zdravstvena, radna prava, ona na penziju, a rade sve suprotno. Smanjuju budžete za obrazovanje, za zdravstveni sistem, jer im je na umu da potpuno zaživi privatni sistem. Pa, smanjili su budžete za doktorske studije. Dolazim iz regiona Emilija-Romanja gde zaista verujemo u odgovornost javnih službenika. Moramo da pružimo mogućnost školovanja, lečenja apsolutno svima. Tek onda možeš da imaš pristojan život i da doprineseš zajednici. U suprotnom to je borba svih protiv svih, kao da vodite bitku oko toga ko će se dočepati jedine koske – ocenjuje rediteljka.
Podvlači Klaudija Tozi da su im u Italiji osnovna prava uskraćena, a da se sada čak govori i o ukidanju teško izvojevanog prava na abortus.
– Kao da su žene srećne kada moraju da se odluče na abortus. Kad već moraš da doneseš tako tešku odluku, bitno ti je da si u sigurnom okruženju. A 90 odsto ginekologa u Italiji protivi se tome, dozvoljeno im je da ženama ne pruže mogućnost da abortiraju. I to je veliki problem. Još jedan glupi zakon donet je nedavno, po kojem deca istopolnih parova zapravo nisu sinovi i ćerke oba roditelja već onog ko im je biološki otac ili majka. A šta ako biološki roditelj umre? Da li će o deci da se staraju centri za socijalni rad? Ovo je noćna mora, pogotovo što sve to podstiču ministri koji su umešani u velike seksualne skandale. Ovako se ne može razvijati jedna zemlja – odsečna je naša sagovornica.
Ništa bolja situacija nije ni kad je položaj umetnika u Italiji u pitanju. Klaudija Tozi ima tu sreću da je odavno napravila karijeru i da je poštovana filmska autorka:
– Naravno da i ja moram da konkurišem za sredstva, ali bar znam na koja vrata da pokucam. Ali, mladim stvaraocima nije nimalo lako. Najbolje što mogu da urade jeste da odu u inostranstvo. I to je velika šteta. Jer, kada jedna zemlja ne gaji filmske stvaraoce, koji će analizirati društvo, prikazivati svoje viđenje, onda ta država ni ne postoji. To je poput porodice bez porodičnog albuma.
A pričajući o novom dokumentarcu „Gospodin Bo“ ističe kako je želela da „uhvati“ one momente sreće, zadovoljstva, harmonije koje je doživela kad je konačno shvatila ko je njen pas:
– I otkrila sam, tokom procesa snimanja, toliko toga. Nisam znala da moj pas, za kojeg sam mislila da je mrzovoljan, protestuje jer mu nisam pružila osnovno pravo da bude kul, snažno, kompetentno biće. I kad sam to shvatila onda smo radili stvari koje su hranile njegov narcisizam. Dobio je mogućnost da vodi slavan život koji mu je bio potreban od početka – priča Klaudija Tozi, a pominjući reakcije publike na dokumentarac deli s nama da joj se jedna žena zahvalila na filmu uz reči da ju je ponukao da promeni odnos sa svojim psom, a druga kako je otkrila mnogo toga novog o svom ljubimcu:
– Postoji neka specijalna veza među nama koji živimo s psima. Najvažnije za mene jeste da shvatimo da ovaj svet, koji je stvoren na tako antropocentričan način, ne mora da bude takav. Mi smo samo mala bića među divnim stvorenjima i što pre to shvatimo i naučimo kako da vodimo brigu o ovoj planeti bolje ćemo brinuti i o sebi samima. Kaže se obično da uništavamo planetu, ali to nije tačno – uništavamo uslove života na Zemlji. Planeta će opstati, ali mi nećemo. Shvatimo da smo životinje među životinjama, da treba da brinemo, jer nas krasi logika, inteligencija, praktičnost. Ako koristimo sve te „instrumente“ da brinemo o ovom svetu, ako ga čuvamo umesto što pokušavamo nad njim da dominiramo onda stvaramo bolji svet u kom se zaista može živeti – poručuje Klaudija Tozi.
Bonus video: Sedam veličanstvenih