"Sarajevo je grad pun iznenađenja": Češki dokumentarista Marek Hovorka govori za Nova.rs

I češkom dokumentaristi, koji je odavno razvio program "Talenti s Istoka", s ciljem prezentacije filmova iz Centralno-istočne Evrope Mareku Hovorki je ovo osmi put da boravi na Sarajevo film festivalu. No, prvi put je ovde, posle brojnih festivala, poput Karlovih Vari, u ulozi člana žirija i to jedne od najznačajnijih selekcija u Sarajevu. Otuda i ne čudi što za Nova.rs priznaje da mu je ovo specijalna čast, rola koja mu odgovara, jer nije on taj koji bira filmove, već ih samo gleda i ima vremena da promisli o njima i prodiskutuje s kolegama.

- Sarajevo je veoma dobro znan festival, poznat po slobodnom duhu koji gaji. Uvek je sjajna publika, dobra selekcija filmova, a duh borbe, s obzirom na okolnosti koje su ovaj prostor snašle, i ne mogu se porediti s onim u Francuskoj ili Nemačkoj, još uvek je prisutan, i misiju festivala čini još snažnijom. Ovaj festival, za razliku od mnogih, ima snažnu priču - ocenjuje Marek Hovorka.

Na našu opasku da su se na prostoru Istočne Evrope u prošlosti dešavali mnogi konflikti, a tokom jednog od njih se rodio i Sarajevo film festival, no da su krvave borbe zaobišle njegovu zemlju koja se sa Slovačkom mirno razdvojila za razliku od bivših jugoslovenskih republika, priseća da mu je tada bilo 12 godina:

- Kad je osnovana Češka Republika, iako sam bio mlad, to me je emotivno pogodilo. Jer, to je bila nečija odluka i bolelo me je. No, iz današnje perspektive mislim da je to bila pametna odluka. Bez obzira na to što su je doneli političari autokrate, koji su samo želeli veću moć za sebe. I dobro je što su je doneli samo oni, uzimajući u obzir istorijski bekgraund, jer narod u Slovačkoj nije baš bio srećan u zajednici. Bio je to jedini način da budu odgovorni za sopstvene živote. I sada smo, kao dve zemlje, mnogo bolje povezani, nego da smo ostali zajedno. Bila je to pragmatična, pametna odluka.

FAMU je ključna filmska škola

Marek Hovorka je studirao na čuvenoj praškoj akademiji FAMU. Pričamo mu kako su mnogi značajni stvaraoci s prostora bivše Jugoslavije studirali takođe u Pragu, prvenstveno tokom šezdesetih i potom napravili respektabilne karijere, poput Lordana Zafranovića, Rajka Grlića, ili Gorana Paskaljevića, a jedan od profesora bio im je Milan Kundera. I za češkog stvaraoca studije na FAMU bile su sjajno iskustvo:

- Ono što je značajno za ovu filmsku školu jeste da je podeljena na odeljenja, pa svako postaje profesionalac u svojoj oblasti. Ja sam studirao samo dokumentarni film, a tu si za odeljenja za direktora fotografije, montažu, dizajn zvuka… Tako da ne učite samo od profesora, već i kolega studenata i prijatelja. FAMU ima značajnu istoriju, i nije se mnogo menjao sistem studiranja. Mi smo studirali na istoj strukturi kao i naše kolege tokom šezdesetih. Filmskom stvaranju se pristupa kao ozbiljnom činu i važnoj grani umetnosti, i to je sjajno. I dalje je FAMU jedna od ključnih filmskih škola u Evropi, kao što je bila i u doba koje ste spomenuli. Ali, ono što mi je najinteresantnije jeste da danas filmove koji su nastali na FAMU potpisuju studenti koji nisu Česi, već stranci. Oni su došli u Prag da studiraju, ali su sa sobom doneli snažne priče, drugačije kulturne kontekste i koriste FAMU kao instrument da nauče da stvaraju filmove. Razmišljam stalno zašto češki studenti ne pristupaju s tolikom strašću filmu, da li je potrebno da imaju teže živote da bi stvarali snažne naslove? Ali, reditelji kao što su Darja Kaščejeva ili Olmo Omerzu dokazuju da škola kao sistem dobro funkcioniše, a ostatak je na plećima studenata.

S obzirom da je Hovorka okrenut isključivo dokumentarnom filmu pitamo ga je li iznenađenje što su dve godine zaredom na Berlinalu Zlatnog medveda odneli dokumentarci a ne igrani filmovi, i šta to govori o snazi dokumentarnog filma?

- Pobeđivali su i u Lokarnu i Karlovim Varima ove godine ali, da, na Berlinalu unazad dve godine. Ne može se prenebreći snaga dokumentarnog filma, a razloge treba tražiti u kombinaciji različitih aspekata. Jedan je u tome što kad vidite dokumentarac između dve igrane fikcije, svakako će se izdvojiti, ali dokumentarno stvaralaštvo je dobro sredstvo da razumete svet u kojem živimo. Smešteno je u realnosti, a za fikciju vi morate da stvorite sve. Čak i oni najbolji igrani filmovi danas jesu oni koji u sebe inkorporiraju elemente dokumetaristike, u kojima igraju naturščici, gde se stvarnost, snažna kakva jeste, vidi. Osim toga u dokumentarnom filmu se ne vrti ogroman novac, nije veliki biznis što daje veću slobodu autorima, mogu da rade šta god žele - smatra naš sagovornik.

Dokumentarci povezani s politikom

A kada priča o tome šta bi se danas moglo nazvati scenarističkom okosnicom dokumentaraca, ukazuje da nekoliko glavnih tema provejava u ovoj vrsti filmskog stvaralaštva.

- Sad pravimo selekciju za naš festival, koji se održava u oktobru, i uviđam da ima mnogo filmova u kojima se otvaraju pitanja prava zaposlenih, koliko se promene u svetu reflektuju na sam rad, položaj radnika i šta nas čeka. Dokumentarci su uvek bili povezani s politikom, pa je tako mnogo onih koji preispituju stanje u Italiji, Češkoj, Poljskoj, Estoniji, dotiču se rastuće desnice, radikalnih zakona, politika, pa i neke vrste autoritarizma. Osim toga, korona je promenila to kako posmatramo druga ljudska bića, i postali smo osetljiviji spram sebe ali i drugih. I to se vidi i na filmu. Na našem festivalu smo napravili konferenciju o etici u filmskom stvaranju i doživljaj junaka ispred kamere novoj generaciji autora i publike je drugačiji.

https://www.youtube.com/watch?v=FLupETbtAb8

A na pitanje da li uspon desnice, nezadovoljni radnici znače da je Evropska unija u problemu, odgovara:

- Problem je najpre u svakoj porodici. Prednost Evropske unije jeste ta što možeš slobodno da misliš, da se osvrneš na sve ono što se dešava, probleme i kroz umetnost - filmove, knjige. Pričao sam sa kolegom iz žirija, koji je iz Kine, i on ne može ništa da radi bez dozvole. Život i jeste sazdan od problema, a radost… Da citiram Getea koji je rekao: "Ne znam zašto ljudi toliko žele da budu srećni. Imao sam sjajan život, ali sam tek pokatkad bio srećan".

Na kraju govori i o dokumentarnom stvaralaštvu s ovih prostora, čija je prednost kulturni diverzitet koji neminovno vodi različitim perspektivama.

- To je bogatstvo. A ja volim filmove koji reflektuju stvarnost ili istoriju, jer je to deo našeg identiteta. Osećam to u filmovima koji dolaze s prostora bivše Jugoslavije, i u Sarajevu koji je grad pun iznenađenja.

Bonus video: Master klas Džona Tortura na Sarajevo Film Festivalu