0
Nisam mogao da sedim besposlen i zaludan ako sam imao šansu da bar jednu osobu spasim od smrti. Ove reči izgovorio je jedan od najžešćih boraca protiv nacizma Varijan Fraj.
Bio je američki novinar koji je, kao dopisnik magazina „The Living Age“, još 1935. godine u Berlinu video kakvu golgotu prolaze Jevreji. I uspeo je u svom naumu – na početku Drugog svetskog rata spasio je gotovo 2.000 ljudi iz okupirane Francuske.
Plemeniti podvizi Varijana Fraja u središtu su nove, limitirane Netfliksove serije „Transatlantic“, čija je premijerna epizoda emitovana u aprilu. Serija od sedam epizoda adaptacija je romana „The Flight Portfolio“ Džuli Oringer iz 2019, koji je zasnovan na Frajevom životu. Igra ga Kori Majkl Smit.
Za 13 meseci, Fraj je pomogao mnogima. Među njima i velikim umetnicima poput Marka Šagala, Maksa Ernsta, Andrea Bretona, Valtera Bendžamina u bekstvu iz Marseja. A trebalo je prethodno naći im sklonište, obezbediti vize, pronaći način kako se izađu iz Francuske i konačno budu spašeni od smrti.
Sve je to radio u okviru organizacije Komitet za hitne slučajeve (ERC), koja je osnovana 1940. Oko 200 intelektualaca formiralo ju je kao američki pandan evropskom Međunarodnom spasilačkom komitetu, na čijem je čelu bio Albert Ajnštajn. Varijan Fraj je došao u Marsej sa 3.000 dolara i spiskom od oko 200 ličnosti, kojima je neophodna pomoć. Ali, stigavši tamo Fraj je otkrio da je spisak daleko veći…
I upravo tu počinje serija „Transatlantik“, koju su potpisale dve rediteljke – Stefani Čua i Veronika Rejmon. Kako se ređaju epizode tako su pred gledaocima tragične, ali i zanimljive dogodovštine. Usred ove spasilačke misije likovni umetnici, uglavnom nadrealisti, organizovali su i zabavu, koja se prikazuje u trećoj epizodi serije. Desila se ta žurka u jednoj velelepnoj vili „Er bel“ kraj Marseja, koja je služila i kao sigurna kuća za „štićenike“ Komiteta za hitne slučajeve. I do 1941. godine, slavna imena, uključujući Marsela Dišana, Bretona, Šagala i Ernsta, boravila su u tom zdanju, ali su se i zabavljala.
Maks Ernst je, posle boravka u logoru, stigao u vilu odeven u beli kaput od ovčje kože, s teglom bogomoljki koju je stavio u trpezariju umesto vaze sa cvećem, a pride ne razdvajajući se od svojih slika.
„Breton bi onda izvadio svoju kolekciju starih časopisa, papira u boji, pastelnih kreda, makaza i lepaka, i svi bi crtali, pravili mozaike… Na kraju večeri, Andre bi odlučivao ko je uradio najbolji posao, uzvikujući – Senzacionalno“, pisao je Fraj u svojim memoarima „Surrender on Demand“.
Tokom boravka u ovoj vili Ernst sreće Pegi Gugenhajm, čuvenu američku kolekcionarku koja je prethodno došla u Pariz, gde su mnogi jevrejski umetnici i trgovci umetninama sklanjali svoja dela uoči dolaska nacista. Gugenhajmova je kupovala bar „sliku dnevno“, zabeležila je u memoarima iz 1987. godine „Out of This Century“. Bila su to dela Mana Reja, Đakometija, Salvadora Dalija… I dok su nemačke bombe padale na predgrađa Pariza nije odustajala od umetnina.
A onda je stigla u Marsej i proleća 1941. posetila vilu. Na sebi je imala minđuše u obliku „polumeseca na čijim krajevima su visile male uramljene slike Maksa Ernsta“, svedočio je Fraj. Za jedno njegovo delo izdvojila je tada ogromnu sumu od 2.000 dolara. I upravo je Pegi Gugenhajm, uvidevši svu tragediju velikih umetnika, finansirala odlazak Bretona, Šagala, ili Ernsta preko okeana. Ernst je, zahvaljujući njoj, stigao u Njujork jula 1941, a krajem iste godine umetnik je oženio Gugenhajmovu.
Poslednja epizoda „Transatlantika“ bavi se sudbinom Marka Šagala. Umetnik, rođen u Belorusiji kao Jevrejin, bio je prinuđen da se preseli iz Rusije u Pariz, kasnije i u Ameriku, bežeći od nacista, da bi se potom vratio u Francusku.
„Bogatstvo i zelenilo francuskog sela je nepresušna umetnička inspiracija“, pisao je Šagal.
No, nametanje antijevrejskih zakona primoralo je Šagala da se otisne preko okeana – u Ameriku. Fraja je na jednom od poslednjih susreta u Marseju, uznemireno pitao:
– Ima li krava u Americi?
Na potvrdan odgovor, Fraj je uočio „olakšanje na umetnikovom licu“. Kad je stigao u Njujork, Fraju je pisao kako su „divni američko drveće i krave, i da je Konetikat dobar za slikanje maltene kao i jug Francuske“.
I dok se serija „Transatlantik“ završava nizom odlazaka i oproštaja, sajt „Artnet njuz“ podseća da je humanitarni rad organizacije ERC tada tek počeo. Nakon što je Fraj bio primoran da napusti Francusku 1941. godine, osnovan je Međunarodni komitet spasa, koji postoji i danas.
Varijan Fraj je preminuo 1967. u Americi od izliva krvi u mozak. Imao je samo 59 godina.
Bonus video: Pablo Pikaso
