Nova Netfliksova serija “Transatlantik” (Transatlatic) istražuje tajnu operaciju iz Drugog svetskog rata za spas umetnika, intelektualaca i pisaca iz Evrope koju su okupirali nacisti. Ko je bio Varijan Fraj, čovek koji je stajao iza ove misije, i kakav je bio njegov uticaj na kulturnu istoriju?
Po izbijanju Drugog svetskog rata, američki novinar po imenu Varijan Fraj dobrovoljno se prijavio da otputuje u francuski lučki grad Marsej i pomogne u sklanjanju pripadnika kulturne elite Evrope, od kojih su mnoge nacisti proganjali kao disidente, ili jer su bili Jevreji. Marsej je bio poslednja slobodna luka u Evropi i konačno odredište za izbeglice koje očajnički žele da nađu novo mesto za život u slobodi, piše “BiBiSi”.
Kada je stigao u grad 15. avgusta 1940. godine, Fraj je imao 3.000 dolara zalepljenih na nogu i spisak od 200 umetnika, pisaca i intelektualaca koji su stavljeni na crnu listu Gestapoa i policije Višija, francuskog režima koji je sarađivao sa nacistima. Nešto više od godinu dana kasnije, kada je bio primoran da napusti grad, organizovao je egzodus koji je spasio oko 2.000 ljudi. Ovo je uključivalo neke od najuticajnijih evropskih umetničkih ličnosti: Marka Šagala, Marsela Dišana, Remediosa Varoa, Maksa Ernsta, Hanu Arent, Žaka Lipšica, Vilfreda Lama i mnoge druge.
Nova mini-serija “Transatlantik”, čija će premijera biti na Netfliks-u 7. aprila, nudi veoma fikcionalizovanu verziju Frajove operacije, zasnovanu na romanu “The Flight Portfolio” spisateljice Džuli Orindžer. Fraj je prisutan u seriji kao čovek iz senke, sa likovima kao što je Meri Džejn Gold, bogata naslednica, avanturistkinja i socijalista koja je pomagala Fraju, koju igra Džilijan Džejkobs, I oni zauzimaju centralnu ulogu u narativu.
Iako je Fraj, koga igra Kori Majkl Smit, prikazan kao knjiški i nenametljiv naučnik u seriji, figura iz stvarnog života bila je prirodni buntovnik. Rođen je u Njujorku 1907. godine i odrastao u Nju Džersiju u protestantskoj porodici sa liberalnim vrednostima. Bio je konstantna iritacija za svoje nastavnike u nekoliko internata koje je pohađao, a kasnije je nakratko izbačen sa Harvarda. Fraj je bio klasičar, ali je takođe bio oduševljen intelektualnim sjajem i zamršenošću modernističke kulture. Džejms Džojs i T.S. Eliot su mu bili favoriti. Zatim je putovanje u Nemačku 1935. promenilo njegovo shvatanje politike i ljudskog karaktera. On je iz prve ruke bio svedok zastrašujućeg nasilja fašističkih falangi – uličnih tuča, zastrašivanja. Čuo je glasine o nacistima da likvidiraju disidente u državi i maltretiraju jevrejsko stanovništvo. To iskustvo je prebacilo Fraja, usmeravajući njegovu urođenu buntovnost ka žestokoj mržnji prema nacizmu i svemu što je ta ideologija predstavljala.
Dana 25. juna 1940, nakon pada Francuske, Fraj se pridružio grupi od 200 kustosa, umetnika, novinara i jevrejskih izbeglica na sastanku u hotelu “Commodore” u Njujorku. Tog popodneva rođen je Komitet za hitno spasavanje (Emergency Rescue Committee). Njegov cilj je bio da pomogne svima koji su bili proganjani od strane nacista, uključujući evropske umetnike, filozofe ili pisce, nevezano da li su Jevreji ili ne. Fraj je dobrovoljno otputovao u Evropu i postao agent Komiteta u Višijevskoj Francuskoj.
Odleteo je za Lisabon i vozio se vozom do Marseja, gde je napravio kancelariju u hotelu “Splendide”, sa pogledom na gradsku luku, lokaciju koja je rekonstruisana u “Transatlantiku”. Fraj je odmah počeo da uspostavlja mrežu saveznika koji su mogli da smišljaju planove za bekstvo, krivotvore dokumentaciju i razmenjuju novac na crnom tržištu. Fraj je postao poznat među podzemnom mrežom izbeglica u Francuskoj i ubrzo je bio zatrpan zahtevima za ilegalnu emigraciju. Primao je 25 pisama dnevno, a telefon je stalno zvonio. Tipičan dan može uključivati do 120 razgovora. Takođe je bio stisnut između neprijateljske policije Višija koja ga je neprestano proganjala u Marseju i nemirnog američkog Stejt departmenta, koji je u ovom trenutku imao nameru da sačuva SAD od rata i videlo je da je Frajov rad nezakonit i pretnja njihovoj neutralnosti.
Fraja su pokretala politička uverenja i ljubav prema umetnosti. Ali takođe je pomagao svim vrstama progonjenih manjina, antinacistima, aktivistima, piscima i intelektualcima koji su se javno opirali Hitlerovoj politici, pa čak i britanskim vojnicima koji su ostali u Francuskoj. Komitet za hitne slučajeve je bio sve više frustriran Frajom sve širim spiskom izbeglica i njihov odnos je postao težak. Ali Fraj je nastavio svoju misiju. Opasnost i veliki ulozi operacije davali su adrenalin koji je bilo teško napustiti. „Istina je da mi se ovaj posao sviđa više od bilo kog koji sam ikada imao u životu“, napisao je svojoj supruzi.
Fraj i njegov tim iznajmili su vilu Er Bel na periferiji Marseja, koja je imala freske na zidovima, starinski kamin i klavir. Ovo je mesto gde su mnogi umetnici boravili dok je Fraj radio na svojim izlaznim vizama i opcijama prevoza. Privremeno je postao dom za gomilu umetnika nadrealista koji su zapanjili Fraja svojim maštovitim diskusijama, otvorenim ljubavnim aferama i bizarnim igrama. “Transatlantik” oživljava fantastično rekonstruisane scene nadrealističkih zabava u Er Belu, pa čak ima i segmente crno-belog bioskopa inspirisanog nadrealistima (moderni omaži, napravljeni u nadrealističkom stilu) kako bi dočarali ukus kreativne anarhije.
Među umetnicima i intelektualcima koji su tamo ostali bili su titanske ličnosti u umetnosti kao što su nemački slikar Maks Ernst, kubanski umetnik Vifredo Lam, španska slikarka Remedios Varo i francuski otac nadrealizma, Andre Breton. Svima su im bile potrebne izlazne vize za Ameriku, izjave pod zakletvom da bi ublažile američke imigracione vlasti i karte za prevoz – lavirint birokratije kojim su se Fraj i njegov tim kretali kako bi osigurali siguran put daleko od Evrope.
Slikar Maks Ernst je otputovao u Njujork preko Portugala sa novootkrivenom ljubavnicom, Pegi Gugenhajm. Lam i Breton su mahnuli Marseju na preuređenom teretnom brodu koji je krenuo za Martinik. Varo je emigrirala u Meksiko iz Kazablanke. Nakon što je Fraj osmislio put za bekstvo za jevrejskog slikara rođenog u Rusiji Marka Šagala, umetnik mu je dao mali crtež u znak zahvalnosti: na njemu je prikazana koza u krznu koja drži violinu. Šagal i njegova porodica stigli su čamcem u Njujork juna 1941.
“Transatlantik” je živo preispitivanje istorijskih događaja, dajući na značaju mnoštvu pristalica koji su pomagali Fraju u njegovoj misiji i njihovim isprepletenim odnosima. U stvarnosti, koliko je bio ključan rad Varijana Fraja i ERC-a u oblikovanju istorije umetnosti?
U decembru 1941. časopis “Fortune” opisao je priliv umetnika u Njujork kao „najveću migraciju intelektualaca od Vizantije“. SAD su sada bile dom zlatne generacije evropske kulture. Ali ključni uticaj bio je da američki umetnici vide velike evropske kulturne heroje, „ne kao udaljene polubogove ili intelektualne očinske figure na drugoj obali Atlantika, već kao redovnu prisutnost na sceni“. Samo prisustvo ljudi poput Bretona, osnivača nadrealizma, potvrdilo je Njujork kao novo kulturno središte novog sveta. To je inspirisalo generaciju njujorških umetnika snažnim novim samopouzdanjem i bio je poziv međunarodnim umetnicima da tamo žive i rade.
Ali nije samo Njujork imao koristi od kulturnog egzodusa iz Evrope. Varo, kojoj su Fraj i ERC pomogli da pobegne iz Marseja, završila je u Meksiku, zemlji koja je transformisala i osnažila njenu umetničku viziju. Zbližila se sa inspirativnom grupom umetnika istomišljenika, uključujući Fridu Kalo, Dijega Riveru i Leonoru Karington, i otkrila je stil koji će postati njen zaštitni znak: brend hiper-detaljnog, fantastičnog nadrealizma prožet suptilnim feminističkim podtekstovima.
Vifredo Lam, slikar kubanskog porekla koji se borio u Španskom građanskom ratu i podučavao ga je Pablo Pikaso, na kraju se vratio u svoju rodnu Kubu, preko Martinika, 1941. zahvaljujući Fraju i ERC-u. Na Kubi je bio inspirisan preplitanjem kultura i identiteta svoje domovine, proširujući jezik nadrealizma rođen u Evropi kako bi uključio teme kao što su socijalna pravda, rasni identitet i postkolonijalna politika i ostavio iza sebe neke od najmoćnijih slika.
Svi ovi umetnici i mnogi drugi duguju Varijanu Fraiu. Ali dok su oni napredovali u svojim novim domovima, Frajev život je patio kada se vratio u Ameriku. Borio se da se prilagodi civilnom životu nakon svojih visoko rizičnih operacija u okupiranoj Evropi. Žena se od njega razvela, odbijen je iz američke vojske, a čak se i Komitet ogradio od njega. Tragično, njegov ratni rad priznat je tek mnogo godina nakon što je umro 1967. 1994. proglašen je „Pravednikom među narodima“ od strane Jad Vašema (u čast ne-Jevreja koji su rizikovali svoje živote da bi spasili Jevreje tokom Holokausta), a 1997. francuska vlada ga je odlikovala Ordenom Legije časti.
U “Transatlantiku”, Fraj je marljiv rešavač problema, a ne heroj, a svetlo slave je bačeno na mnoštvo drugih važnih ličnosti u njegovoj tajnoj mreži. Ne vidimo procvat tolikog broja umetničkih karijera koji je bio omogućen njegovim postupcima, ili efekat koji su ti umetnici tada imali na Njujork u pretvaranju u kulturni centar u kasnijem 20. veku. Ali barem njegov vredan i hrabar ratni rad dobija deo mejnstrim zasluga koji u potpunosti zaslužuje, piše “BiBiSi”.
Bonus video: „Vreme smrti“ – Kako izgleda snimanje serije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar