Vladimir Tabašević Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Ovo je novo čitanje "Idiota" u kojem su troje "odrasle dece" - Nastasja, Rogožin i Miškin - po logici da relacije određuju sudbine onih koji su u relacije upleteni, uzajamno osuđeni na užas. Publika neka se spremi na nesvakidašnju smrt Nastasje Filipovne, kaže za Nova.rs pisac Vladimir Tabašević uoči premijere "Idiota" u Beogradskom dramskom pozorištu.

Sasvim novu interpretaciju remek-dela iz pera Dostojevskog – „Idiota“ ponudiće, kao autor dramatizacije, književnik Vladimir Tabašević u tandemu s rediteljem Ivicom Buljanom, koju će publika premijerno moći da vidi 20. februara na Velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta.

I ponovo se tako Tabašević obreo s Buljanom u pozorištu na Krstu, posle debija kada je piščev prvi roman „Tiho teče Misisipi“ iz 2015. (ovenčan priznanjem „Mirko Kovač“, i bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, a laureat je postao 2019. zbog romana „Zabluda Svetog Sebastijana“, prim.aut.), postavljen na scenu BDP-a.

Uoči pozorišnog debija u Beogradskom dramskom pozorištu s komadom „Tiho teče Misisipi“ strepeli ste „nepogrešivo osećajući da je napravljeno jedno malo pozorišno čudo“. Posle premijere ispostavilo se, bar po sudu pozorišne kritike da je nastala „jedna od najlepših i najčudnijih predstava u poslednje vreme na ovom prostoru“. I posle male vremenske distance koliko ste ponosni na svoj teatarski debi?

– Ne mogu biti ponosniji. Dvadeset i pet igranja do sada, i u svakom sam imao aktivno učešće. Smislili smo da se pojavim na sceni i da pročitam odlomak iz „Misisipija“, dok se oko mene igra ono što čitam: snimanje filma „Kosovski boj“, na kom pada Romano, kaskader, Denijev otac – i gine. Onda sam ja, klasika, sebi namestio zvrčku – napisao sam da me glumci oteraju sa scene, dok ja, grčevito, kao, želim da se držim svog teksta i da ga izgovorim naizust nekom zamišljenom, idealnom gledaocu u publici. Ispadam dosta šeprtljav u toj ulozi sebe, pisca, na sceni. Ali, da, ponosan sam na sve u vezi sa tom predstavom, jer samo ja mogu da napišem komad manje-više o svom životu, da to bude jedna od najgledanijih predstava Beogradskog dramskog pozorišta, predstava prema kojoj nema ravnodušnih, i da, onda, zapucam sebi u kolena tako što ću smisliti da me glumci najure iz vlastitog dela. Handke je napisao „Psovanje publike“, a ja sam smislio kako da naružimo autora, mene. Katastrofa. Nikad više!

Vladimir Tabašević Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Ako ste, kad ste otpočeli prvu pozorišnu avanturu zvanu „Misisipi“, u nekim trenucima možda i pomislili da ste „zalutali“ u teatar, da li vas, sada kada već drugi put radite u BDP-u, plaši koliko se uklapate u taj „milje“?

– Imamo Ivica i ja tu čudnu sklonost da napravimo odlične projekte zajedno, u tandemu, ali to ne znači da se još uvek ne osećam kao da sam zalutao u pozorište. I ne samo u pozorište. Mislim da je u pitanju jezik koji sam iz nehata pronašao sa Ivicom, i da nema nazad sad. Kad se sve završi, ja odlazim, kao, u publiku i glumim onog nekog „važnog“ lika koji je došao da gleda kako se izvodi ono što je napisao. Stvar nikad ne staje u mojoj glavi. Uobražavam da neko šapuće: „To je on“! Pa ovaj drugi odgovara pitanjem: „Ko?“, na šta sledi maestralan odgovor: „Tabašević, on je ovo SVE napisao.“ I ja kao prođem, napravim se da nisam čuo, nešto što i nisam čuo zapravo, jer niko i nije rekao. Nije se desilo, osim kao moj, imaginirani dijalog neko dvoje. Što bi rekao kolega Velikić Dragan, parafraziram al` se ne ogrešujem o poentu: „Skapirao sam da je imaginarni neprijatelj u glavi“. Ja bih se nadovezao: „U glavi, da, i taj imaginarni neprijatelj sam ja sam sebi“. Naravno da to tamo po pozorištu – kao gledalac svojih ili tuđih predstava – nisam ja. Ima to kod Ničea, i njega parafraziram: gledalac glumi sebe koji gleda. To su svi oni ljudi, silno pomni, koji su došli gonjeni raznim pritiscima, da učestvuju u nekom kulturnom dešavanju poput predstave. Oni koji večito imaju držanje kao da su smrtno uvređeni zbog nečega.

Predstava Tiho tece Misisipi Zrenjanin Vladimir Tabasevic
Vladimir Tabašević u predstavi „Tiho teče Misisipi“. Foto:Nenad Mihajlović/Nova.rs

Dugo se „Idiot“ nije igrao na beogradskoj pozorišnoj sceni, čini mi se još od kad ga je Žigon postavio na scenu Narodnog. Kad je posredi jedan od najboljih romana iz pera Dostojevskog koliko vam je to bio još jedan, dodatni motiv da se prihvatite ovog „težačkog“ poduhvata?

– Glavni motiv bio je taj da ponudimo jedno drugačije i novo čitanje Dostojevskog. Ono kakvo kod nas do sad, nažalost, nije postojalo. Kod nas je uvreženo mišljenje da je Miškin nekakva „idealno dobra duša“; kad se stvar ozbiljnije uzme, vidi se da to baš i nije tako. Međutim, sto odsto profesora književnosti i vajnih, samonametnutih tumača Dostojevskog, uhvatiće se za tu intepretaciju, i roman će, mogu slobodno reći – ostati nepročitan, a oni – to mogu reći još slobodnije – blaženi u svojoj površnosti i ponavljanju fraza. Kad se malo prione, nađe se tu svašta nešto, osim te „dobrote“ koja dobrota i nije. Naći ćemo, na primer, i ovaj kuriozum: u „Idiotu“, u pitanju je suptilna „prozivka“ i karikatura Žana Žaka Rusoa, i svega što predstavlja svojim likom i delom za zapadnu kulturu, a ona je oličena upravo u knezu Miškinu, koji je jedna, pre svega, anti-hristovska figura. Pleni užasnom svojom samilošću i prozivodi zlo na sve strane, gde god da se pojavi. A pojavio se u Petrogradu, niotkuda, lečen od idiotizma i patološke iskrenosti. Možeš misliti. Nekakav obrnuti Faust je u priči, onaj koji „večito teži dobru, a večito tvori zlo“. Dalje: onaj koji mučenu bludnicu, Mari, lišava moći pokajanja, opraštajući joj, nekim svojim anti-hristovskim moćima.

Motiv je, dalje, bio taj da izvedemo i upriličimo referencu na čuvenu sliku: Holbajnovog „Hrista“, ali tako što ćemo Nastasju Filipovnu, nagu i mrtvu, staviti da leži pod krstom kog je sjajno Aleksandar Denić načinio od popularnih „voćkica“, kockarskih mašina. Naravno, ovo sve biće „očigledno“ samo onima kojima je relativno sveže pročitan „Idiot“, i koji su sposobni da uprkos tome što „znaju“ o čemu se radi u romanu, budu i otvoreni za novo – upravo ovo i ovakvo – čitanje. Dakle, javno, jasno i potrkepljeno tvrdim(o): Knez Miškin je figura anti-hrista i nikakva „lepota neće spasiti svet“. Oni koji budu došli da „glume gledaoce“, posebno nek` obrate pažnju.

Zašto je idealno dobar čovek današnjeg sveta zaista idiot i maloumnik vredan sažaljenja?

– Zato što sam se u vreme kada sam počinjao rad na predstavi oslanjao na idiotsko – pre svega „svoje“ a onda i na tuđe, „stručno“ tumačenje ovog romana. Dakle, površno sam izneo to što se inače smatra o „Idiotu“, ponovio naprosto, i to – budući da je površno i netačno – lako je zaživelo među ljudima: Idealno dobar čovek, koji strada zbog svoje dobrote, pa je i „Idiot“ pride… Svaka druga šuša odmah pomisli za sebe da je ona ta „idealno dobra duša“ koja strada zbog svoje suvišne dobrote. Svet strada zato što oni koji čine najveća sranja, za sebe veruju da su upravo te „idealno dobre duše“. U romanu se, dakle, uopšte ne radi o tome, a da bi se to saznalo, nije dovoljno samo pročitati tri puta roman, već i brojne, savremene interpretacije ovog remek-dela koje je remek-delo, upravo jer je u toj meri reinterpretabilno.

Vladimir Tabašević
Vladimir Tabašević Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Ako je svako od nas, poput kneza Miškina, ispaštao zbog najboljeg u sebi, zbog čega ste vi nagrabusili?

– Ja sam nadrljavao zbog te svoje narcisoidne, „patološke iskrenosti“, i onda sam se s njom – verujem da se to desilo – duboko razračunao u ovom procesu rada na „Idiotu“. Iskrenost je najveće lukavstvo, najpodlija obmana, sebe i drugih.

Radeći intenzivno mesecima na postavljanju komada, ali iz sopstvenog životnog iskustva šta ste zaključili – da li su vremena u kojima živimo zaista idiotska?

– Jesu, da. Vremena su idiotska, jer smo mi sve veći idioti.

Zašto je sloboda danas precenjena kategorija?

– Zato što je to prazan označitelj, puka reč u koju svako proizvoljno unosi svoje neke duševne sadržaje – i prijatne i neprijatne – verujući za sebe da je on taj koji silno želi da je slobodan. Onda otvori Instagram i počne „mlin da ga mleje“. Algoritam radi posao, izlaze sadržaji o kojima si razmišljao, a ti sanjaš kako možeš da se boriš protiv kapitalizma. Važi na plaži!

Vladimir Tabašević
Vladimir Tabašević Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

U jednom od intervjua za naš sajt kazali ste kako ste ponosni što ste prekratko u životu bili dete – a da sada konačno to možete biti. Kako vam je od kad ste „podetinjili“?

– Uh, i s tim sam prilično završio. Evo, ovo troje pomenutih iz „Idiota“, nikad nisu odrasli, pa su se načisto polupali. Ne zanima me da govorim o slađušnom sebi, o napaćenom sebi, o izbeglici sebi, o dečaku – sebi, o nenaskijanom sebi. Završeno je sa tim zagledavanjem u sopstveni pupak.

U poplavi TV serija na ovom tlu, kad će serijski program, koji kao autor najavljujete nepune dve godine, ugledati svetlost dana? Ili neki novi roman?

– Te stvari, nažalost, ne zavise od mene.

Bonus video: BDP