Jedan "mrtav u Beogradu", drugi "marginalac", treći kriv za dva braka: Iza kulisa NINove nagrade

Kada je stručni žiri, kojim predsedava Teofil Pančić, prošle nedelje saopštio koji su to romani, od 177 pristiglih, uvršćeni u širu selekciju, novinar i kolumnista osvrnuo se za Nova.rs na činjenicu da su u izboru i dela književnika koji su već dobijali NINovu nagradu, uz opasku da "svi imaju pravo da učestvuju bez ikakvih ograničenja":- I mi se trudimo da prema njima primenjujemo iste kriterijume kao i prema drugima. Implicitno postoji jedna vrsta pravila da se po drugi put nagrađuje neko samo ako je prevazišao ono zbog čega je već dobio nagradu. Ako je napisao nešto što je veliki iskorak, onda ima smisla nagraditi ga opet. A nagraditi ga za nešto što je samo potvrda već dostignutog nivoa, nema smisla - odsečan je bio Teofil Pančić.I dok je pomenuo imena Tišme, Gorana PetrovićaiBore Ćosića istakao je kako im u žiriju podatak da su posredi raniji laureati NINove nagrade "nije u fokusu pažnje"...Bora Ćosić, koji je živeo u Beogradu do 1992, kada je prešao u Berlin gde mu je i danas dom, prisećao se u razgovoru za Nova.rs romana "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" za koju je dobioNINovu nagradu i po kojem je igrana i nagrađivana istoimena predstava, a Bata Čengić snimio i film. Upitan kako to da se "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" smatra remek-delom, dok su drugi saglasni s njegovom nekdašnjom ocenom da je "mrtav u Beogradu", usledio je ovakav odgovor:

- Jedan muzej iz Beograda tražio je od moje žene nekakav moj trag, naočare, olovku ili tako nešto, kao da sam umro. To je valjda neko oficijelno beogradsko mišljenje - govorio je Ćosić 2020. za naš sajt, a komentarisao je tada i zašto je film "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" Bate Čengića bunkerisan:- Treba pitati nadležne zašto tog filma nema nigde, ni u distribuciji, niti bilo gde, osim na po kom jubilarnom ili komemorativnom domjenku...Kada je objavio roman "Bergotova udovica", s kojim je ponovo u trci za NINovu nagradu, za naš sajt povukao je paralelu s "Ulogom moje porodice u svetskoj revoluciji":

- "Bergotova udovica" je pastiš, dokaz da se i uvaženi roman može prekrojiti na burlesku, karneval. "Uloga porodice" poslužila mi je samo kao jezik, sve drugo, nadam se da je vesela parafraza teksta Marsela Prusta.Događaji i osobe prepoznatljive su, kao kad bi neko slabo upućen u književni posao, probao da ih prepriča.

Goran Petrović NINovu nagradu dobio je za delo "Sitničarnica `Kod srećne ruke`" a žiri je to obrazložio rečima da roman "pored bogatog jezika i pouzdane veštine pripovedanja i opisivanja, ima još jednu nesumnjivu vrednost a to je da je čvrsto građen i zasvođen i da je u njemu ostvareno jedinstvo oblika i smisla". Podsetili su i da je u delu reč o građanskom Beogradu 20. veka ali da se pisac usredsređuje na dve osnovne teme - čitanje i ljubav.

Osvrćući se na nagradu Goran Petrović je u jednom intervjuu objasnio zbog čega je najponosniji:

- "Sitničarnica `Kod srećne ruke`" kriva je, pod znacima navoda, za dva braka, jedan u Rusiji, a drugi u Meksiku. Ti mladi ljudi su se upoznali zahvaljujući toj knjizi. Tako su mi rekli. Nadam se da su to dobri brakovi…

Iako je Petrović tokom karijere ovenčan i mnogim drugim priznanjima, a u širem izboru za NINov roman 2022. bila su dva njegova naslova, s tim što je u užu selekciju ušao samo "Papir sa vodenim znakom", uglavnom je naglašavao da nagrade nisu nešto o čemu pisac treba da razmišlja.

- Čak i knjiga koja izađe i koja odlazi zapravo više i nije piščeva, ona odlazi u ruke drugih ljudi, koji imaju sopstvena iskustva. Ja sam donedavno smatrao da postoje dve ili tri važne lestvice u životu svakog pisca. Prva je kada ste na samom početku, da vas prihvati rodbina, da se oni najbliži osmehnu dok čitaju. Druga stepenica je bila ta da knjige funkcionišu kod čitalaca koje pisac ne poznaje, dakle kod ljudi na istom govornom području. Treća stepenica je da te iste knjige mogu da funkcionišu i u drugim kulturama i na drugim jezicima. Ja sam mislio da je to najveća stepenica i da je to najveći ispit za jednog pisca - da knjige prenose jednu vrstu osećanja ljudima koji nemaju životno iskustvo, obrazovanje i slično. Međutim, postoji sada i četvrta stepenica kada sredina u kojoj živite, a nagrada je na neki način pokazatelj toga, prizna da ste nešto uradili i mimo svoje zemlje. To je uzlazna stepenica - bile su reči Petrovića za "Glas Srpske".

Od laureata NINove nagrade koji ponovo imaju šansu da osvoje priznanje tu je i Slobodan Tišma s delom "Astal tiš riba friš. Život pesnika: political nigredo“. Kada je ovenčan našim najznačajnijim književnim priznanjem za "Bernardijevu sobu" Tišma je priznao da je NINova nagrada imala veliki značaj:

- Pre svega na javnom planu postao sam poznat, sugrađani su to dočekali sa velikim odobravanjem. Ali u književnom svetu se nije bog zna šta promenilo, bio sam marginalac i to sam i ostao. Ozbiljne nagrade, u koje spada i Ninova, su dobra stvar, pre svega zbog finansijske potpore. Ali sve to prođe, slava je prolazna, novac se potroši…

Nakon objavljivanja romana "Astal tiš riba friš. Život pesnika: political nigredo" prošlog leta priznao je novosadski umetnik da je posredi neka vrsta autofikcije, odnosno da se mešaju stvarnosno i fiktivno. - Pre bih to nazvao autografijom, nego autobiografijom, radi se o ostavljanju traga, krvavog traga… U mladosti sam bio ohol, prezirao sam puk. Ili komuniste, ne bih se učlanio u Partiju za živu glavu. Za mene su oni bili teške prostačine. Iako za ove današnje vlastodršce, bili su gospoda. Ja sam bio esteta, umetnost je bila moj svet, pre svega poezija i muzika. Ali kasnije se to promenilo, što sam bivao stariji, bio sam sve skromniji. Bio sam svestan svoje ljudske mizerije, kukavičluka, intelektualne i moralne uniženosti. I o tome sam i pisao, nije bilo opravdano da se uznosim - pričao je Tišma za Nova.rs, koji je knjigu otvorio rečima:

"Pisati autobiografiju ili dnevnik je vrhunac oholosti, sam vrh individualnog ludila..."