Današnje književne prilike razlikuju se od prethodnih po tome što se knjige manje više ne čitaju. Sve proističe iz toga, kaže u intervjuu za Nova.rs slavni pisac koji već decenijama živi u Berlinu.
Bora Ćosić (Zagreb, 1932) je poznati romanopisac i esejista. Živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin gde i danas živi. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u bivšoj zemlji. Za popularnu „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“ dobio je 1970. NIN-ovu nagradu. Iako danas puni 90 godina, u sjajnoj je formi i u poslednje vreme objavljuje redovno knjige za beogradski Lom. Novela „Bez“ nalazi se u najužem izboru za nagradu „Biljana Jovanović“. Novi roman mu je izašao pre mesec dana i zove se „Bergotova udovica“. Mnogi ne mogu da mu oproste što je zauvek napustio Srbiju i otišao u dobrovoljni egzil.
Da počnemo od novog romana, u pitanju je neka vrsta posvete Marselu Prustu i nastavak ili proširenje knjige „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“?
– Bergotova udovica je pastiš, dokaz da se i uvaženi roman može prekrojiti na burlesku, karneval. Uloga porodice poslužila mi je samo kao jezik, sve drugo, nadam se da je vesela parafraza Prustovog teksta, događaji i osobe prepoznatljive su, kao kad bi neko slabo upućen u književni posao, probao da ih prepriča.
Vaša novela „Bez“ je ušla u najuži krug za nagradu Biljana Jovanović? Da li se sećate Biljane?
– Biljanu nikad nisam upoznao, što mi je žao, ali sam pratio njen rad i sudbinu.
“Bez” podseća na dela francuskog novog romana iz 1950-ih, odnosno na vaše rane romane. Otkud taj povratak?
– Bez ima malo veze sa francuskim uzorom, osim po svom minimalizmu. Ali to je ona ista stegnutost slikara Edvarda Hupera, čije delo pokušao sam da prevedem na jezik pisma. Sve drugo stoji u objašnjenjima.
U čemu se razlikuju današnja književnost i ona od pre 50 godina? Postupci, atmosfera, duh vremena, odnos pisca prema književnom delu i književnosti generalno, šta je drugačije?
– Današnje književne prilike razlikuju se od prethodnih po tome što se knjige manje više ne čitaju. Sve proističe iz toga.
U vašem „Dnevniku 2013 -2020“ nema mnogo ličnih i svakodnevnih stvari, uglavnom su tu zapažanja o svetu i ljudima, ali kao kratki eseji. Niste se privatno razotkrivali.
– Dnevnici su danas veoma u modi. Samo je velika razlika ako se u njima navodi ko je s kim ručao i gde se sve motao, što bi morala ostati privatna stvar. Kad francuski kralj, na dan izbijanja revolucije beleži da se nije dogodilo „ništa“, to je donekle tačno: ljudski život je i u najburnijim vremenima skoro ništa.
Ko su po vama najznačajniji živi pisci sa prostora bivše Jugoslavije u svetskim okvirima?
– Šta vredi ako se kaže da je Daniel Dragojević najveći živi pesnik, a ima ih još nekoliko vrlo važnih, kad to nikome ne znači ništa. Postoje i marljivi pisci raznih generacija, književnost međutim nije nikakva sportska disciplina, nije sigurno da zdrav duh mora biti u zdravom telu, istorija dokazala je u mnogo slučajeva suprotno.
Invazija na Ukrajinu je u toku, kako doživljavate taj rat?
– Ukrajinski rat jedna je od istorijskih svinjarija, na koje ljudska rasa već je morala da se navikne. Posmatram pre neki dan tog malog čoveka koji se spušta niz goleme kremaljske stepenice, a cela ta scenerija, koja ga prevazilazi u svakom pogledu, pokazuje dovoljno za sebe. Zbog čega nosi on sat na desnoj ruci?
Kakav je život u Berlinu danas? Koliko je na ljude uticalo sve što se dešavalo poslednje dve godine? Vidite li promene, ili se sve polako vraća na staro?
– Berlin je danas grad uzavreo, ali običan, s mnogo jednostavnih ljudi koji potiču sa različitih strana. Vazduh Berlina više se ne prodaje u posebnim ampulama, kao nekad, on se rasprostire svuda, ima ga četrdeset kilometara u prečniku.
Rođeni ste u Zagrebu, kao mali ste se preselili u Beograd. Kako vam danas, posle svega, izgledaju ta dva grada i ljudi u njima? Ima li paralele ili su razlike velike?
– Beograd i Zagreb isti su toliko da ni u jednom od ovih, nekada drugojačijih varoši, više ne bih živeo.
Čitali ste ovogodišnji NIN-ov pobednički roman u stihu „Deca“ Milene Marković?
– Milena Marković je jedna od onih darovitih glava, kojoj nadam se ni ova, danas minimalizovana nagrada, neće pokvariti planove.
Bonus video: Milena Marković, početak promocije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare