Jadranka Anđelić: Dah Teatar više cene u svetu nego ovde

Osnovala ga je sa koleginicom Dijanom Milošević 1991. iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim radom. Dve godine kasnije on prerasta u Centar za pozorišna istraživanja. Od samog osnivanja njima se pridružuje glumica Maja Mitić, da bi se tokom godina pridružio veliki broj stalnih i povremenih saradnika kao i glumica Ivana Milenović Popović koja je i danas stalni član.Dah Teatar je organizovao i realizovao mnogo događaja kao što su specifične radionice - tehnika Labana, Alexander tehnika, ples Mage Magazinović, teatar na štulama, Butho, Suzuki tehnika, Biomehanika… Kao i internacionalne festivale i gostovanja mnogih značajnih umetnika iz celog sveta. Od svog osnivanja neguje međunarodnu saradnju i kreira projekte i predstave sa kolegama i učesnicima iz celog sveta.Zašto ste teatru dali naziv Dah?- To je nastalo jednog popodneva, kada smo Dijana (Milošević) i ja objašnjavale našem prijatelju i kolegi iz Švedske, višeznačnost reči - dah, u izrazu dah vremena. "Imati daha - istrajati, dah koji u sebi nosi asocijaciju na duh i duhovnost, obrnuto je Had - podzemni svet u grčkoj mitologiji"… Bilo je to upravo kada je trebalo da imamo prvi intervju na radiju o novoosnovanoj grupi, a još nismo odlučile kako će se zvati. Pogledale smo se i odlučule da je to je ime našeg teatra - Dah.Šta je iniciralo njegovo osnivanje?- Dah je nastao iz potrebe za dubokim eksperimentalnim radom, koji će ići dalje od klišea klasičnog teatra i zadovoljiti našu potrebu za istraživanjem. Dijana i ja smo na Akademiji dramskih umetnosti već na početku studija predlagale hepening na krovu zgrade, koji nije bio odobren. U potrazi za savremenim tokovima pozorišta tada u Evropi, našle smo se u Danskoj i videle predstave Odin Teatra koje su na nas ostavile ogroman i presudni utucaj, kao i njihova organizacija rada i posvećenost tehnikama glumca i reditelja. Obe smo delile interes za jednom vrstom teatra koji se ne bazira samo na tekstu, već na kompletnom izrazu glumca i stalnih elemenata predstave. Pozorišta koje će komunicirati sa gledaocem bez obzira na poznavanje jezika. Kao što je na nas delovala predstava "Oxyrincus" Odin Teatra na koptskom jeziku koji danas niko ne govori i ne razume. To iskustvo je pokrenulo u nama i opredeljenje da kasnije kreiramo predstave imajući u vidu internacionalnu publiku.

Da li je Dah Teatar bio i svojevrstan umetnički, mentalni "izlaz", lek, od svega mračnog što nas je zadesilo?- Osnivanje Dah Teatra, 1991, obleženo je početkom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ubrzo smo se suočile sa pitanjem "kakva je uloga umetnika u mračnim vremenima" i odgovorile smo sa antiratnom, prvom predstavom "Ova Vavilonska Pometnja" stihovima Bertolda Brehta: "U mračnim vremenima, hoće li biti pevanja u mračnim vremenima? Da, biće pevanja o mračnim vremenima" (Galerija Kulturnog Centra Beograda i fontana u Knez Mihajlovoj ulici). Taj period i predstave koje su usledile su nas naučile kakva je moć i odgovornost pozorišta da izrazi naše lične i kolektivne strahove. Nadu, bol, protest, saosećanje kroz umetničku formu koja ne nudi gotove odgovore već nas suočava sa kompleksnošću života i poziva na razmišljanje i traženje odgovora u nama samima. U tom smislu svaki rad na novoj predstavi je za nas bio "lek" koji trasnformiše bolnu realnost devedesetih godina u smisao umetničke akcije koja može da bude katalizator promene i za nas same i za našu publiku.Šta je vas privuklo da se profesionalno usmerite u ovom umetničkom pravcu a ne da se bavite tzv. klasičnim teatrom?- Klasični teatar, koji se pre svega bazira na dramskom tekstu, za mene je nudio ograničeni umetnički izraz. Uvek sam pozorište posmatrala kroz pokret, celinu vizuelnog doživljaja i kompoziciju predstave, pa su mi tehnike savremenog teatra XX veka bile bliže kao jezik izražavanja. Ja, kao i mnogi umetnici moje generacije, tada smo odrastali uz modernu umetnost, eksperimente u muzici i vizulenim umetnostima, perfromansu i izuzetnim programima Studenstkog kulturnog centra, 70-ih, 80-ih godina. I te tokove sam osećala meni bliskim. Autonomija i originalnost umetničkog dela su bili principi na kojima smo se razvijali.Koje ste ciljeve sebi postavili?- U vreme osnivanja Dah Teatra, i Dijana i ja smo bile svesne problema diskontinuiteta u našoj kulturi, teatru i umetnosti uopšte. Posebno diskontinuiteta savremenog umetničkog izraza i pokreta koji su se razvijali paralelno s evropskim avangardnim pokretima, ali za razliku od njih brzo su se gasili i gubio im se trag, kao Zenitizam ili rad Mage Magazinović. Veliki cilj koji smo tada postavile je da naš teatar i umetnički kolektiv traje bar 10-15 godina, pa možemo reći da smo to i ostvarile i premašile, slaveći danas 30 godina postojanja.

Koliko su se menjali, razvijali vremenom? Da li su neki ostali još uvek neostvareni?- U Dah Teatru kreiramo predstave osluškujući svoje vreme i procese u nama i oko nas. U tom smislu naši ciljevi su uvek bilu u dijalogu sa momentom i u okviru misije da se kroz posvećen timski rad kreira smela pozorišna umetnost koja inspiriše i podstiče ličnu i društvenu transformaciju. Ipak, jedan cilj je još uvek neostvaren. Trajni pozorišni prostor Dah Teatra. Do sada je on nekoliko puta menjao svoje sedište i tražio podršku za dobijanje prostora koji bi bio njegova kuća i mesto razvoja savremene pozorišne umetnosti. I pored brojnih realizovanih projekata i priznanja do toga još uvek nije došlo.

Koliko je bilo teško opstati na našim prostorima sa novim viđenjem teatra? Koje su bile najveće prepreke?- Vrsta scenskog izraza koji negujemo je bila nova na našoj kulturnoj sceni i bilo je potrebno vreme da se uspostavi veće razumevanje našeg rada. Međutim, od početka je bio prepoznat kvalitet scenske prisutnosti glumaca i kompozicije predstava, i od publike i od posvećenih kritičara. Ali opstanak nezavisne trupe u vremenima kada su naša zemlja (i svet) prolazili kroz velike promene, nesigurne istorijske i političke periode, kada kultura po pravilu nije prioritet ni državnim organima, ni privatnim fondacijama, bio je to ogroman izazov. A on je to i danas, i jedno od glavnih pitanja kulturne politike - kako podržati nezavisne umetnike i kolektive koji su po pravilu najvitalniji deo kulturnog staralaštva jedne zemlje.Koje granice ste pomerili u istraživačkom, eskperimentalnom umetničkom izrazu?- Svaka predstava Dah Teatra je poseban proces i uključuje rad na scenskom jeziku koji je samo njoj primeren. Nastaje iz istraživanja pojedinih scenskih tehnika, izraza i tema kojima se bavimo. Svaka ima svoju originalnu formu koja može da se posmatra kao konceptualno delo i ima otvoreno i višeslojno značenjsko polje koje daje mogućnost gledaocu da kreira svoju "priču". Dramaturgija predstave nije linearna naracija i nastaje iz različitih izvora, često i neliterarnih, u montaži, koja svoje puno značenje dobija tek u susretu sa scenskom radnjom. U tom smislu u Dah Teatru posmatramo kompletan izraz predstave - pokret, govor, muziku, vizuelni znak, kao "tekst" predstave. U radu na komadima ravnopravno koristimo jezik teatra, plesa i vizuelne umetnosti, i na toj raskrsnici gradimo svoj specifični izraz koji vrlo često uključuje i profesionalne muzičare koji su integralni deo predstave.

Sam govor tretiramo ne samo u značenjskom aspektu, već i kao prenosioca energija ili melodije i tako koristimo i različite jezike u našim predstavama. Takođe, Dah Teatar je jedan od prvih koji je razvio korišćenje specifičnih prostora van teatarskih sala, za svoje predstave, a to su ulica, galerija, trg, autobus, ruševine biblioteke, park. Odabir prostora je takođe deo dramaturgije i u odnosu je prema temi kojom se bavimo.Čini se da ste cenjeniji u svetu nego kod nas. Zašto?- O nama je u inostrantsvu puno pisano, objavljena i knjiga. Naše predstave su učestvovale na mnogima međunarodnim festivalima širom Evrope, kao i u Australiji, Brazilu, Mongoliji, Maroku, Turskoj, Novom Zelandu, SAD, Singapuru i Velikoj Britaniji. Pozivane smo da predajemo i držimo radionice iskusnim pozorišnim umetnicima, kao i studentima, dobili smo međunarodne nagrade. Rad Dah Teatra je cenjen u SAD-u kao jedan od najuticajnijih na savremeni teatar, a kao što ste naveli, to nije ni približno slučaj u našoj zemlji. Ponekad pomislimo da je to ona narodna poslovica da "niko nije prorok u svom selu". A možda i zato što još uvek mnogi u Srbiji poistovećuju teatar sa zgradom, pa tako Dah bez sopstvene pozorišne zgrade ne ulazi u njihov "vidokrug".Šta vas je zadržalo u Brazilu? Sa kojim izazovima ste se susreli tamo i koja iskustva prenosite u radu Dah Teatra iz Rija i obrnuto?- U Brazil sam bila pozvana na Međunarodne susrete pozorišnih umentika - ECUM, da govorim o našem radu i držim radionice u Rio de Žaneiru i Belo Horizonte. Tada sam se srela sa sjajnim brazilskim glumcima i plesačima i "ljubav je bila obostrana", pa sam počela da im se vraćam. Formirala se grupa umetnika koji su nastavili da rade sa mnom. Režirala sam nekoliko predstava sarađujući sa Seqencia Filmes, Musicas e Ceniacs i Evelini Kosta, kao dramatuškinjom i kreatorkom videa za predstave. Od tada audio-vizuelni deo postaje konstanta u mojim predstavama. Zajedno stvaramo i Međunarodni festival žena u izvođačkim umetnostima - Multicidade, gde sam bila umetnička direktorka. Pored drugih projekata, napravile smo verziju Ne/Vidljivog Grada u metrou u Riju, projekat koji smo u Dahu započeli 2005. godine.https://www.youtube.com/watch?v=Eh1xzQUC-hgPo čemu je brazilska kultura posebna?- Prebogata je različitostima, uticaj muzike je svuda vidljiv i izvođači se odlikuju izvrsnim osećanjem za vreme i tempo-ritam. Sa druge strane, kulturna situacija je vrlo drugačija kao i pozorišna tradicija. Veliki je pritisak komercijalnih produkcija. Veličina zemlje, koja je skoro kontinent, diktira da je ogroman broj projekata u konkurenciji za mali broj fondova za tako veliku zemlju. Ja sam tamo ponela posvećenost kreiranju projekata koji imaju smisao u sredini u kojoj se stvaraju i način istraživačkog rada u teatru koji je privikao dosta umetnika. Iz Brazila donosim inspiraciju u raznim scenskim formama koji tamo tradicionalno postoje, ali i dragoceno iskustvo većih produkcija i posebno međunarodnog festivala u kontekstu 15-milionskog grada kakav je Rio de Žaneiro.