"Ja samo pucketam bičem kao pusti sremački bećari": Vek od rođenja velikog Mihiza

„... Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, gotovo pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas“, zapisao je, između ostalog, Borislav Mihajlović Mihiz u svom antologijskom delu „Autobiografija o drugima“ u kojoj je pišući o drugima, opisao i svoj životni put.

- Bio je „mihizovski“, izvan svakog šablona, svoj, samosvojan i osoben. Ni oni najbolji imitatori, a među glumcima ih ima veoma dobrih, nisu uspevali da ga oponašaju kao druge. Pamtim njegovu žustru rečitost, bio je rođeni usmeni mudrac, igrao se rečima kao Japanka lepezom, ali bez paradne poze ili napadne duhovitosti - svedoči o slavnom Mihizu za Nova.rs spisateljica i rediteljka Vida Ognjenović.Rođen je u svešteničkoj porodici 17. oktobra 1922. godine, u Irigu. Pohađao je Karlovačku gimnaziju, potom Filozofski fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost. Radio je u Vukovom i Dositejevom muzeju, bio je i upravnik biblioteke Matice srpske, književnik kritičar NIN-a, umetnički direktor „Avala filma”, urednik izdavačkog preduzeća Prosveta, umetnički savetnik u „Ateljeu 212” koji je pokrenuo sa Mirom Trailović.- U njegovim savetima i predlozima bilo je nežnog saučesništva, možda smo ih baš zato toliko tražili od njega. „Vi, Mihize, nikad nikome ne popujete, iako ste popovski sin, šalila sam se s njim…“. „Za popovanje je potrebna besprekorna platforma čvrstih stavova", smejao se, a "ja kao pusti sremački bećari, iz vinskog dela Srema, samo pucketam bičem, da im čvorci ne jedu grožđe…“, prokomentarisao je on – priseća se Ognjenović i dodaje da će u poslu da ga pamti po spremnosti da pomogne i po dobrom ukusu.Buntovan, drčan, bio je grupi mladih intelektualaca koji su predstavljali Brozovu opoziciju. Okupljali su se u Siminoj 9a, na adresi gde je Mihiz stanovao sa Vojom J. Đurićem. Kod njih su se okupljali Dejan Medaković, Mihailo Đurić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Bata Mihajlović…

Družio se i sa Borislavom Pekićem, Mešom Selimovićem, Ivom Andrićem, Matijom Bećkovićem, Milovanom Đilasom, Danilom Kišem… Posebno sa slikarom Mićom Popovićem i njegovom porodicom.- Mihiza se sećam od najranijeg detinjstva, jer me je krstio kao bebu. Jasno da uspomena sa krštenja nemam, ali sam do svojih tridesetih živeo, do izvesne mere u njegovoj blizini. Onoliko koliko je to bilo prirodno, s obzirom da je bio najbliži prijatelj moga oca. Posebno se, sa nostalgijom, sećam leta koje su naše porodice provodile u Rovinju, odnosno na ostrvu Katarini. Tamo sam, u pauzama između kupanja, sa divljenjem, pratio njegove igračke bravure, dok se kartao preferansa. Igra je uvek bila garnirana duhovitim opaskama i povremenim tiradama koje su poticale iz trezora zaista širokog i temeljnog obrazovanja moga kuma – priča nam Jovan Popović.

Dobitnik broj uglednih nagrada za svoje stvaralaštvo, među kojima su i tri Sterijine, nije bio podoban za člana Srpske akademije nauka i umetnosti ali on za to nije mario.- Pošto sam, prvenstveno, i sam dramski pisac, meni su oduvek najbliža bila njegova dramska dela. Osim nezaobilaznog "Banović Strahinje" naročito bih pomenuo komad "Komandant Sajler" kao primer vešto dramaturški konstruisanog teksta. Zbog toga mi je bilo izuzetno drago kada je ova drama, pre nekoliko godina, ponovo postavljena na scenu -  rekao je Jovan Popović, i dodao:

- Borislav Mihajlović je kao i moj otac, bio predstavnik jedne tragične generacije srpskih intelektualaca (kad čovek bolje razmisli: a koja to geneneracija i ne samo srpskih intelektualaca, nije tragična?) koji su, po svojim socijalnim komentarima, u mnogo čemu bili u pravu. Na našu žalost.Za Vidu Ognjenović, Mihizovo književno delo ima vidno mesto i našoj kulturi.- Počeo je kao književni kritičar i esejista, pisao je i pozorišnu kritiku, da bi se kasnije okrenuo dramskoj književnosti. Njegov ozbiljan dramski opus, čine drame, dramatizacije, prerade i adaptacije za koje ne jenjava interesovanje publike, izvode se u pozorištima širom zemlje. Treba da ga pamtimo kao istaknutog intelektualca od uticaja i vrsnog dramskog pisca - ističe Vida Ognjenović.

Devedesetih godina prošlog veka bio je narodni poslanik na listi opozicionog Deposa. Razboleo se od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost, zapisao je, između ostalog, Dobrica Ćosić. Preminuo je 15. decembra 1997. godine.Srednja stručna škola u rodnom Irigu gde je i sahranjen, od 2009. nosi njegovo ime.

Posle Mihizove smrti ustanovljena je nagrada za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz" koju od 2005. dodeljuje Fond koji nosi njegovo ime i Srpska čitaonica Irig. Prva dobitnica ovog priznanja bila je Milena Marković, a ovogodišnji laureat je Filip Vujošević.Od osnivanja ove nagrade, punih 17 godina, uručivala ju je Mihizova ćerka Mila Janković. Iz Minhena je dolazila da uveliča ovaj događaj. Osim kao darodavac, doprinela je mnogo i u opremanju očeve obnovljene rodne kuće i donirala je njegove lične predmete. Nažalost, nije dočekala ovaj veliki jubilej. Preminula je tačno pre mesec dana, 17. septembra, u 68. godini nakon kratke bolesti. Sahranjena je u Beogradu.Matica srpska od prošle godine objavljuje sabrana dela Borislava Mihajlovića Mihiza. U čast 100 godina od njegovog rođenja ove godine je predstavljena knjiga „Borislav Mihajlović Mihiz – kritičar i pisac“ Vladana Bajčete.Bonus video: Milena Marković o operi "Deca"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=predstavadecamilenaizjavaam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4282130"]