Crtao je dok je telefonirao, držao je slušalicu u jednoj ruci, u drugoj olovku, kao i dok sedimo u čekaonici ili bilo gde drugde. Bavio se uspešno i drugim umetnostima, ali crtež je bio ono što je najviše voleo, priča Jovan Popović, naslednik čuvenog umetnika čija izložba "Crteži Miće Popovića" je izazvala veliku pažnju javnosti.
„Iz tamnice, ne sporim, mogu da me iznesu bez pluća, ali ja sam iz nje neću izaći bez sjaja u očima“, reči su velikog slikara Miće Popovića (1923-1996), jednog od ključnih figura jugoslovenskog „crnog talasa“ koje možda najbolje opisuju njogov život u kojem se suočio sa logorom, frontom, zatvorom, susretao se sa cenzurom, izbacivanjem sa Akademije likovne umetnosti, ali, do kraja ostao dosledan svom delu.
Ovih dana na Dorćolu je dugačak red ispred Galerije Sanjaj, a razlog je upravo izložba „Crteži Miće Popovića“. I baš tamo, među delima velikog umetnika, imali smo priliku da razgovaramo sa dramaturgom Jovanom Popovićem, Mićinim sinom. Kako kaže, imao je tu sreću da bude prijatelj sa svojim ocem do svoje 34. godine, te da mu ostanu sećanja na to vreme koje i danas čuva.
Zbog čega ste odlučili da baš sada prvi put predstavite javnosti ove crteže?
– Iako je Mići uvek crtež bio primaran, za života nije pravio mnogo izložbi tih radova. Bila je jedna 1974. godine u Grafičkom kolektivu ali zbog toga je u porodici ostalo dosta toga sačuvano. U dogovoru sa Sanjom Janković, koja je naša prijateljica odlučili smo da ih sada predstavimo.
Poznato je da su mnoga dela vašeg oca bila bunkerisana, cenzurisna, nisu izlagana… Po redovima ispred galerije čini se da su ljudi itekako željni da pogledaju njegova dela. Da li se vama čini da je vreme da se više izlažu njegova dela?
– Malo mi je nezgodno da pričam o svom ocu da li je on zapostavljen ili ne, ali hvala bogu za života je bio dovoljno prisutan. Ovo danas mislim da je prosto inercija u društvu. Smanjeno je intersovanje za umetnost. 21. vek je vek industrije zabave i brže forme. Lepo je da se podsetimo na Mićine crteže i drago mi je što vidim koliko ljudi je došlo da ih vidi. Mića je bio najpoznatji kao slikar i valjalo bi napraviti malo ozbiljniju izložbu tih dela. Crteži su posebni. Smatrao je to svojom primarnom disciplinom. Nikada nije prestajao da crta. Crtao je dok telefonira, držao je slušalicu u jednoj ruci, u drugoj olovku, kao i dok sedimo u čekaonici ili bilo gde drugde… Bavio se uspešno i drugim umetnostima, kao što su film, pozorište, pisanje… Mogao je svoje ideje da prenese u svakom obliku, ali crtež je bio ono što je najviše voleo.
U stvaralaštvu Miće Popovića osnovna crta je bila tragičnost. Koliko se ona pretapala sa kolektivnog na lični aspekt?
– Tu se radi o pesimističnom osećaju tragizma i egistencijalnog, ličnog, a pre svega socijalnog. Imao je loša predviđanja koja su se, nažalost, obistinila, a tiču se socijalnih pitanja našeg tadašnjeg društva. Ispostaviće se i ovog našeg sada.
U kom smislu?
– Mića je video, ono što i ovi crteži svedoče, da ljudi odlaze. To je bilo društvo socijalizma, napravljeno po meri radnog čoveka. Otac je govorio o nižim slojevima ljudi, o radnicima koji odlaze u neka druga društva kako bi radili jer se tamo negde bolje živi. Smatrao je da je to jedan od mnogih promašaja našeg društva. Predosetio je mnoge stvari koje su se samo vremenom sve više razvijale – pre svega manipulaciju, a onda i razne vrste otuđenja, usamljenosti, socijalne
nejednakosti… S druge strane, on uopšte nije bio depresivan čovek. Bio je vrlo aktivan jer ga je suštinski duboko određivalo to što je bio vernik. Smatrao je da se život ne završava besmisleno nestankom čoveka, već nekim, kakvim takvim, trajanjem nakon smrti.
Poznato je da je bio isključen iz Komunističke partije, izbačen sa Akademije… U čemu leži prskos i bunt Miće Popovića?
– Možda pre bunt nego prkos. Celog života je imao taj bunt u sebi. Ali, privatno je bio pre svega pomirljiv i blagorodan čovek. Strahovito ga je nervirala jedna društvena dimenzija koja je do dan-danas ostala, i to ne samo kod nas u Srbiji, nego svuda po svetu, a to je licemerje. Mnogo su ga pogađali ljudi koji govore nešto, a rade potpuno druge stvari, a pritom bez ikakvog stida i srama izgovarajući neke reči koje nikakvog pokrića u delima nemaju. I bio je protiv nasilja. Govorio je da je nasilje poslednja vrsta ljudskog delovanja koje se može opravdati.
I pred kraj života išao je na proteste podržavajući studente.
– Tačno. Otac se do kraja, koliko je mogao, bunio i protivio licemerju.
Atelje vašeg oca posećivali su mnogi umetnici i važne ličnosti iz kulture tadašnje Jugoslavije, kako se sećate tog vremena?
– Dobro se sećam jer sam ga svuda pratio. Bili smo pravi prijatelji, pored toga što smo bili otac i sin. Mića je bio umereno druželjubiv. Slikari su suštinski usamljenici. Nije bio kafanski čovek, ponekad je išao na ručkove i večere, ali nije mnogo živeo taj eksterni život, jer je stalno radio, slikao, pisao, crtao… Družio se sa ljudima koji su sada upamćeni kao značajan deo kulturne istorije ovog naroda, ali ta druženja nisu bila redovna. Sećam se da su svi dolazili kod nas na Svetog Nikolu. Ali drugi dan, jer se prvog dana išlo kod Mićinog prijatelja Žike Stojkovića, brata Danila Bate Stojkovića.
U kakvom sećanju vam je ostao Bata Stojković?
– Mića je pratio celu Batinu glumačku karijeru. Bata se pojavljuje u filmu „Čovek iz hrastove šume”, kao epizoda, ima sporednu ulogu u „Roju“ i na kraju glavnu u filmu „Delije“. Sećam se snimanja filma „Roj“, bio sam jako mali, a mama me tražila svuda po setu. I na kraju me našla za šankom kako tražim od Bate da probam pivo. Inače, život naše porodice bio je po najkonvencionalnijim normama obične srednje klase. Išli smo nedeljom na utakmice. Mića je navijao za OFK, ja za Partizan, pa smo odlazili na dva stadiona. Treba imati u vidu da je i to doba i ta država bila nekako ujednačenija, nego što je to danas. Ljudi su živeli relativno slično. Postojale su društvene margine ali nije bilo kao danas.
Šta vidite danas u sebi, šta ste od oca nasledili?
– Vidim tu neku vrstu pogleda na svet kroz farsu i smeh.. Dramaturg sam i pisac i mnogo toga se provlači. Mića je stvarao u vremenu koje je imalo taj sentiment i ambiciju da umetnost utiče na ljude i bili su svesni njenog prodora. Danas smo svesni da je sužen broj ljudi do kojih zaista možete da doprete, a tada je umetnost ipak imala većeg socijalnog smisla. Trenutno radim na jednom starom romanu mog oca iz 1956. „Izlet“ koji su neki preduzetljivi ljudi odlučili da naprave u celovečernji film, pa ja pišem scenario. To je eksperimentalni roman u kojem se Mića bavi odnosom umetnika i društva, odnosno potrebom umetnika da u jednom trenutku prosto napusti društvo. Naravno, radi se o likovnom umetniku pošto je to Mićin tekst. Pitanje koje se postavlja je koji su plodovi odlaska i odbacivanja društva, šta je u tome hranljivo i korisno, a šta destruktivno za umetnika.
Bonus video: Red ispred galerije „Sanjaj“ u kojoj je izložba Miće Popovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar