17
Umro je otac savremenog pozorišta i svi teatri treba da istaknu crne zastave. Ne samo u Srbiji, nego u celoj Jugoslaviji. A ova nacija treba da zna da je imala jednog genija. On je ulaskom u Srpsku akademiju nauka i umetnosti dostojanstvo pozorišne režije izdigao i zvanično na nivo umetnosti, kaže za Nova.rs Ivana Dimić, naša ugledna književnica, dramaturg, prevodilac.
Ona ističe da nije umro bilo ko, nego Dejan Mijač, i da svaka reč mora da se meri kada se nešto o njemu izgovori i objavljuje.
– Mi smo se viđali, družili, i ja sam svaki put zapisivala na papirima, ceduljama, salvetama, njegove misli. Naši susreti su zato uvek imali razlog za mene. Tako je bilo i kada me je pozvao 21. marta pred odlazak u bolnicu. Da mu skrenem misli od predstojeće operacije, dogovarali smo se šta će on govoriti na promociji moje nove knjige – rekla nam je Ivana Cici Dimić.
Umesto priče o Dejanu Mijaču, ustupila nam je tekst koji su potpisali Udruženje dramskih umetnika Srbije i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, predlagači da Mijač postane član Srpske akademije nauke i umetnosti. I izabran je u zvanje dopisnog člana SANU, kao prvi stvaralac iz oblasti pozorišne režije.
Predlog Odeljenju umetnosti SANU kandidata Dejana Mijača, pozorišnog reditelja, za člana SANU, prenosimo u celosti:
Poštovani članovi SANU,
S obzirom da je ovo prvi put da se predlaže jedna ličnost iz oblasti umetnosti pozorišne režije, ovo je za pozorišnu umetnost i teatar uopšte trenutak od istorijskog značaja. Zahvaljujemo poštovanim članovima SANU što je takva prilika omogućena i nadamo se da će kandidat koga predlažemo biti ugledan primer da je vredno pozorišnoj režiji potvrditi dignitet stvaralačke umetnosti.
Smatramo da naš kandidat, pozorišni reditelj Dejan Mijač svojom biografijom, delima i nagradama, kao značajan stvaralac koji je zadužio pozorišnu umetnost i kulturu ove zemlje, zaslužuje da postane član najznamenitije ustanove u našoj zemlji.
Dejan Mijač spada u onu vrstu izuzetnih stvaralaca koji je režirajući pozorišne predstave svojim glumcima, gledaocima i studentima otkrivao filozofiju življenja u raznim epohama, posebnom metodom pokazivao nijanse koje vode društvenim preokretima, detektovao najskrivenije motive ljudskog ponašanja, otvarao neslućena stanja duše, učinio vidljivim veze između prošlosti i budućnosti i sve to u biranom žanru komedije i tragedije. Кao veliki majstor režije mnogo puta stavljao je pred pozorišnu publiku ogledalo vremena i svojim delom posvedočio da je suština pozorišne režije u neprolaznoj lepoti prolaznog trenutka.
Rođen je 17. maja 1934. u Кraljevini Jugoslaviji, u Bjeljini, u porodici pravoslavnog sveštenika i učiteljice. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Valjevu, gde je živeo do prelaska u Beograd na studije. Završio je pozorišnu režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Diplomirao je 1958. u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Bio je stalni reditelj Narodnog pozorišta Tuzla od 1958 do 1961., pa zatim Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1962. do 1974., da bi od 1974. do penzije 1997. bio profesor pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Dejan Mijač je režirao 135 pozorišnih predstava od prve predstave „Plug i zvezde“ Šona O Кejsija u Tuzli 1956. do poslednje „Višnjik“ A. P. Čehova u JDP-u 2010.
Prva režija koja je skrenula pažnju kulturne javnosti cele Jugoslavije bila je „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u sezoni 1973/74. Predstava je učestvovala na Danima komedije u Jagodini, na Sterijinom pozorju, na Susretu vojvođanskih pozorišta, na Svečanosti „Ljubiša Jovanović“u Šabcu i na Ohridskom letu. Predstava je dobila ukupno 13 nagrada na festivalima, a Dejan Mijač je dobio Ćurana za režiju u Jagodini, Sterijinu nagradu za režiju na Sterijinom Pozorju, kao i nagradu Bojan Stupica za najbolju režiju. Po rečima kritičara ova inscenacija „Pokondirene tikve“ predstavljala je prekretnicu u tumačenju našeg klasika Sterije. Mijač je Steriju tumačio, ne kao lokalnog pisca koji svojim junacima usađuje naivnost, već kao vanvremenskog i savremenog. Po rediteljevim rečima junacima je „glava u Parizu, a noge u banatskom blatu“ i taj pokušaj da dosegnu neverovatno čini ih tragikomičnim, a ne okoštalim likovima lake komedije. Njihova težnja ka uzvišenom i nedostižnom, kao i njihov slućeni poraz proizvode oporu komiku apsurda, a ne frivolnu komediju. Fema, po rediteljevim rečima, ne predstavlja zlo pokondirenosti i skorojevićstva, nego „nemuštu pobunu žene koja nema pravo da izrazi svoju čežnju“. Sterijin junak je, po Mijačevom uverenju, „uzbuđena čestica koja traži svoj mir“. Reditelj u svom eseju „Nahod Simeun kao Sterijin programski tekst“ tu česticu vidi kao elektron koji je iskočio iz svog atomskog jezgra i samim iskakanjem promenio strukturu i sebe i okoline.
Sledeća predstava koju ćemo istaći je „Pučina“ Branislava Nušića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu iz 1976 godine sa 14 nagrada i Sterijinom nagradom za režiju. U ovoj inscenaciji radi se o pomeranju žanra, ali u svom najdubljem značenju predstava svedoči o kiču kao sveprisutnoj i univerzalnoj pojavi. Кič je trulež izobilja. Sve što kič čovek dodirne, po rečima reditelja, on pretvara u banalnost kiča. Takav čovek nije u stanju ni da autentično voli, ni da pati, ni da umre. To je u izvedbi komično, ali konsekvence o kojima predstava svedoči su tragične i za pojedinca i za svet koji ga okružuje.
Predstava „Mrešćenje šarana„ Aleksandra Popovića iz 1984 godine u Zvezdara teatru sa 12 nagrada i nagradom za režiju je istorijski gledano locirana u jednu prekretničku tačku kada se naše društvo neverovatnom brzinom preobrazilo u suprotno od onog što je bilo. Paradoks je u tome što novo donosi najmračnije ideološke vrednosti onog starog i tradicionalnog što se pokušalo srušiti. Predstava pokazuje da je to novo zapravo i bilo novo da bi ustupilo mesto najgorem iz onog starog, nalik olujnoj poplavi koja istera na videlo sve skrivene skelete. Ova predstava koja je gostovala 100 puta (50 puta samo u Zagrebu), što svedoči o neobično velikoj zainteresovanosti publike u celom regionu i popularnosti predstave, uspela je da ozbiljan problem obezljuđivanja ljudi kroz stradanje nevino optuženog čoveka na Golom otoku prikaže na čaplinovski smešan način.
„Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića premijerno je izvedeno 1985 godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i osvojilo je 8 nagrada na festivalima i nagradu Bojan Stupica i Sterijinu nagradu za režiju. Ova predstava je bila himna nemoćnom pozorištu i njegovoj istovremenoj velikoj moći. To je poema o pozorišnoj rampi, toj čarobnoj crti na kojoj se sreću univerzum igre i čarolije i univerzum crne rupe koja u to gleda. Ova predstava je doživela hvalospeve gde god da se davala i bila je praznik za oči i molitva za dušu.
Godine 1986. Mijač je režirao „Rodoljupce“ Jovana Sterije Popovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i dobio Veliku Sterijinu nagradu za režiju. Pored toga ova predstava je osvojila ukupno 16 nagrada na festivalima. Opšti utisak povodom ove predstave je bio da je ona najavila društvene događaje koji su neposredno potom nastupili, kao seizmograf koji najavljuje zemljotres. Po rečima reditelja radi se zapravo o tome da „dobro centrirana predstava vibrira i čini istine očiglednim, što je naročito bilo karakteristično za „Rodoljupce“, Sterijinu priču o krvavoj iluziji u kojoj se srpski narod našao. I naravno opet je to komedija sa tragičnim zaključkom. Кomedija nije zabavni žanr, nego je pogled na svet, veli Mijač, kome sam i ja služio“, i podseća na širi obim pojma komedija kako ga Francuzi koriste da označe glumca i glumište, kao što su ispod Molijerove biste napisali „Tvojoj slavi ne nedostaje ništa, nama ti nedostaješ“ da podvuku značaj komedije kao pogleda na svet.
Šekspirova „Mera za meru“ iz 1998. godine u Srpskom narodnom pozorištu iz Novog Sada donela je predstavi rekordne 23 nagrade na festivalima i imala je veliki uspeh kod publike. Sve Šekspirove drame su, po Mijačevom mišljenju, posredno ili neposredno priče o pogubnosti vlasti i svaka je ogroman sliv tema, te je zato neobično važno pronaći temu koja će biti kičma predstave. I kad nije priča o borbi za krunu kod Šekspira se uvek pojavljuje pritisak vladara koji ima moć da obespravi nekog drugog i da mu unakazi sudbinu. U „Meri za meru“ pojavljuje se ljudsko i neljudsko lice vlasti i prevrtljiva igra samovolje. To je živopisna igra, ali je kraj tužan, iako treba da bude srećan, jer vladar je kao pauk uspeo da žrtvu uhvati u svoje mreže. S jedne strane mera je vrlina u predstavi, a onda dolazi vlast koja nametne meru toj vrlinskoj meri, jer „vuk na ovcu svoje pravo ima“ i to je suštinski tužno.
U predstavi „Višnjik“ Antona Pavloviča Čehova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 2010. godine reditelj se vratio svetu Čehova kao piscu koji je večito moderan i neprevaziđen. Čehov, po Mijaču osmatra čoveka pod mikroskopom, to je svet van konteksta, to je čovek i svet u situaciji potpunog apsurda. Višnjik je nešto kao san u dijapazonu od uspomena na neku prasliku iz detinjstva do zanosne ideje da se višnjik prokrči i napravi vikendica. Predstava suprotstavlja klasu lenjih ljudi nesposobnih za život i dolazećih vitalnih sposobnih za preživljavanje i prikazuje zastrašujuću sliku nemoći jednih i moći, njima suprotnih, drugih. Predstava govori o razapetosti između nemoći i sramotne prividne moći. „Vidi se da je Čehov lekar, kaže Mijač, koji dijagnosticira korona virus, a nema rešenja.“
S obzirom da je za primer opisano samo sedam od 135 predstava koje je režirao Mijač, upućujemo na opšti pregled u dodatku gde se nalaze pobrojane sve režije sa svim nagradama. Iz navedenih nagrada za režiju i nagrada koje su pojedinačne predstave, dramaturzi, glumci, kostimografi, scenografi, kompozitori osvojili na brojnim festivalima može se jasno videti popularnost, uticaj i značaj koji je reditelj Dejan Mijač imao za pozorišnu umetnost i kulturu uopšte.
Dejan Mijač bavio se tokom svog stvaralačkog perioda jednako dugo i pedagogijom (predavao je kako glumu, tako i pozorišnu režiju). Ove dve oblasti su usko povezane, jer su, po Mijačevim rečima „moje predstave bazirane pre svega na glumačkoj igri koja podrazumeva međuigru između samih glumaca, kao i glumaca i publike. Uopšte, pojam dobre predstave je za mene podrazumevao dobro osmišljenu i osvešćenu glumačku igru. Bavljenje pedagogijom je bilo izvanredno područje za proučavanje i pripremanje glumačke igre i svaka generacija je značila pronalaženje novih pristupa i odgovora na nove zahteve. Tako se vreme isprobavalo u mojim predstavama. Pedagogija režije je u osnovi viši formativni stepen istog.“ Za Mijača je u režiji osnovno što on podvlači i naglašava, istraživanje uneobičavanja. „Igra je zapravo proces koji i u svom najmanjem delu otkriva onostrano“, tvrdi Mijač i dodaje, „ a to je rasprskavanje realnog sveta u imaginativnom. Zato je ta igra od subjekta ka objektu i nazad ka subjektu neponovljiva i ne može se rutinski reprodukovati. Ta igra je otkrivalačka, svaka predstava je stalno traganje za onostranim. I nije cilj igre da predviđa, cilj je onostranost i, kako kaže Sterija ‘ umu neponjatno, duhu nepostižno’, a pojavljuje se u realnom vremenu i prostoru predstave.“
Pozorišna režija postaje umetničko delo kad god uspe da pronađe ključ za dramski tekst, pretoči ga u glumačku igru, vine se do onostranog, razotrkije istinu i takne srce i um gledaoca. Dejan Mijač je umetnik koji je mnogo puta režirao predstave koje su ostale zapamćene kao umetnička dela, jer je uz skrupulozno poštovanje literarnog predloška, svojim režijama otkrivao suštinu pozorišta i, pored svega, sopstveni čin digao na nivo protagonizma i zasebne umetničke vrednosti.
Dejan Mijač izabran je 4. novembra 2021. za dopisnog člana Odeljenja umetnosti SANU. Preminuo je juče u Beogradu u 87. godini. Vreme komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.
***
Bonus video: Dejan Mijač
