Francuski list ogolio istinu o Vučićevoj vladavini i tome zašto ga Evropa i dalje podržava

Srbija od novembra doživljava talas revolta velikih razmera. Od tragične nesreće na novosadskoj železničkoj stanici, čija se nadstrešnica srušila 1. novembra, kada je poginulo 15 ljudi, svakog dana u 11.52, u vreme tragedije, u tišini se okuplja po nekoliko hiljada Srba odajući počast žrtvama.

Posle te tragedije, koja se pripisuje korupciji režima, okupirano je više od 80 univerziteta i srednjih škola, štrajkovali su advokati i prosvetni radnici, dok su poljoprivrednici podržali pokret, navodi se na sajtu na sajtu "La vie des idees" u tekstu novinara Žan-Arnoa Derena (Jean-Arnault Derens), a koji inače piše za francuski medijski sajt Medijapar (Mediapart).

Prkoseći vladinim očekivanjima, nema naznaka usporavanja pokreta. Mobilizacija, koja osuđuje sistemsku korupciju u zemlji, nosi drastične demokratske zahteve.

Neki stručnjaci se spore oko toga da li su pojedini studentski plenumi "više levičarski" (onaj u Novom Sadu) ili "desničarski" (onaj na Pravnom fakultetu u Beogradu), ali je u stvarnosti pristup plenumima strogo zabranjen nestudentima, posebno novinarima.

Nijedna odluka ili javna izjava se ne donosi bez potvrđivanja na plenarnim sednicama, dok pokret kategorički odbija da istakne bilo koju ličnost. Radikalni zahtev za horizontalnošću i direktnom demokratijom na plenumima potpuno destabilizuje režim koji ne zna koga da napadne. Pokret takođe odbija da personalizuje svog protivnika.

"Osoba koja zauzima predsedničku funkciju"

Ime samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića se nikada ne pominje, na plenarnim sednicama se radije govori o "osobi koja zauzima predsedničku funkciju".

"Ne može biti efikasnije strategije protiv vođe koji nikada nije prestao da se predstavlja kao heroj i mučenik spreman da da život za Srbiju, i koji personalizuje sva pitanja", piše u tekstu.

Što se tiče opozicije, navedeno je, između ostalog, da je na poslednjim parlamentarnim izborima i nekoliko "manjih grupa ekstremne desnice" uspelo da pređe izborni cenzus, dobijajući nekoliko mandata. "Te grupe, manje-više folklorne, imale su koristi od dobre zastupljenosti u medijima bliskim režimu. Zapravo režim samo traži takvu vrstu opozicije", ocenjuje se u članku.

"Takav recept datira još iz 1990-ih godina. Da bi bio prihvaćen koliko toliko na Zapadu, najbolje je za srpski režim da sebi napravi 'odbojnu' opoziciju. Tako je Slobodan Milošević iskoristio Srpsku radikalnu stranku (SRS) Vojislava Šešelja kao strašilo, a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić je dobro naučio lekciju", dodaje se u tekstu.

Vučićev recept

Istina je da je Vučić "išao u dobru školu - dok je bio član SRS. Bio je ministar informisanja u vladi 'nacionalnog jedinstva' formiranoj tokom rata na Kosovu 1998. godine. Tokom 2000-ih, posle pada Miloševića, SRS se etablirala kao glavna opoziciona snaga, ali je stranka bila zaglavljena sa oko 30 do 35 odsto glasova na izborima".

Tada je Aleksandar Vučić 2008. izazvao razlaz, stvarajući svoju Srpsku naprednu stranku (SNS). Cilj je bio da se pokrene odlučno ažuriranje nacionalističkog pokreta stvaranjem velike konzervativne stranke koja je teoretski bila "proevropska" i stoga prihvatljiva međunarodnim partnerima zemlje.

Recept je uspeo. Vučić je postao potpredsednik Vlade 2012. godine, premijer dve godine kasnije, a šef države 2017.

Njegov SNS ima udobnu apsolutnu većinu u parlamentu i kontroliše sve opštine u zemlji. Partijska kontrola zauzima politički život i institucije, ali i pravosuđe i kulturne institucije.

Što se tiče formalno otvorenih tendera, i oni su uhvaćeni u političko-ekonomske mreže generalizovanog sistema "piramidalne" korupcije. Sve se vraća na ličnost šefa države i stranke koja ima daleko veću moć nego što je Milošević ikada imao.

Ekonomski "model" režima koji pokazuje blistave stope rasta, a u stvarnosti se zasniva na štampanju novca i rasprodaji nacionalnog bogatstva.

Ne prođe sedmica a da Aleksandar Vučić ne otvori neku novu fabriku. To su obično radno intenzivne delatnosti, koje u Srbiju privlače veoma niske plate i ogromne državne subvencije. Te kompanije uglavnom ostaju samo onoliko koliko mogu da profitiraju od toga, pre nego što se presele u susedne zemlje koje nude slične uslove, kao što je Albanija.

Drugi recept režima se sastoji u rasprodaji prirodnih resursa zemlje, bilo da je u pitanju bakar sa istoka zemlje, ustupljen Kinezima, ili litijum iz istočne Srbije, obećan australijsko-kanadskom gigantu Rio Tintu.

Drugi izvor gotovine u zemlji je prodaja malokalibarskog oružja, čiji je Srbija veliki proizvođač. Srpski kalašnjikovi su pronađeni u Jemenu, Libiji, u nekim kampovima u Siriji i Ukrajini.

"Režim održava strukturne veze sa organizovanim kriminalom, počevši od globalnih kokainskih mreža, koje se kriju iza mreža huligana i fudbalskih navijačkih mreža. Ove kriminalne mreže vladaju u severnim srpskim regionima Kosova, gde deluju kao zamena za srpske javne institucije", navodi se u tekstu.

Evropa od njega ima koristi

Zapadne diplomate i evropski zvaničnici su obavešteni o tome, ali ipak nastavljaju da pružaju odlučnu podršku režimu Aleksandra Vučića, a zašto?

Prvi razlog je zasnovan na večnom argumentu, "pa kad nema bolje". Podeljena opozicija ne bi bila u stanju da predstavlja alternativu, ili još gore, ova opozicija, prožeta nacionalizmom i fascinirana Moskvom, mogla bi da bude i gora od sadašnjeg režima.

Ukratko, bolje bi bilo da se "zadovoljimo onim što imamo nego da skačemo u nepoznato", pod uslovom da ubedimo Aleksandra Vučića da prelazi ne "crvene linije", ocenjuje se u tekstu.

Ovde se strategija korišćenja ekstremno desničarskih grupa kao "strašila" pokazuje veoma efikasnom u opravdavanju "pa kad nema bolje", koje oličava srpski režim.

"Ima još nešto. Srbija od 2012. ima status zemlje kandidata za evropske integracije, a pristupne pregovore je otvorila 2013. Međutim, u stvarnosti, ceo proces proširenja je već duže vreme ušao u sivu zonu. Treba da se ponašamo kao da je ovaj proces i dalje aktuelan, kao da je Srbija ozbiljan kandidat, ali niko ne predviđa ni najmanje proširenje na Balkanu u dogledno vreme, čak ni Evropska komisije predsednice Ursule fon der Lajen", ocenjuje se u tekstu.

Zbog toga je za EU posebno korisno imati na vlasti u zemljama kandidatima lidere poput Vučića, koji su formalno "proevropski", jer "EU nije zainteresovana za proširenje jer bi onda bila dovedena u pitanje osnova Vučićeve vlasti. Reč je izobličenoj sinergiji koja se razvila između Beograda i Brisela oko integracije o kojoj mora uvek da se priča, a da se to i ne dogodi", navodi se članku.

Istovremeno, lideri poput Aleksandra Vučića ili njegovog kolege, albanskog premijera Edija Rame garantuju "stabilnost" regiona, "stabilnost" jednostavno definisanu kao odsustvo otvorenog sukoba.

To je čarobni recept balkanskih stabilokratija koje su formalno proevropske, ali sve više autokratske.

Invazija Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. mogla je da dovode u pitanje takav model, ali nije. Srbija je čak i jedina zemlja kandidat za evropske integracije koja nije uvela sankcije Rusiji, odbijajući da se po tom pitanju svrsta u diplomatiju EU. EU tri godine od početka ruske invazije i ne traži više od Beograda da uvede te sankcije.

Evropljani se ne usuđuju da dignu glas protiv Beograda, iz straha da će on još više "odlutati" ka Moskvi.

Tako je francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron) krajem avgusta 2024. otišao u Beograd da potpiše ugovor o prodaji 12 aviona Rafal, čija je strateška korisnost više nego neizvesna u Srbiji, ali je misija bila da je "Srbija u zapadnom taboru".

Od tada je francuski predsednik postao najbolji "lobista" svog srpskog prijatelja u evropskim krugovima, jer "kupac Rafala ne može biti loš čovek, a Francuska nikada ne kritikuje kupca", dodaje se u opširnom članku.

U tekstu se pominju i Vučićevi "prijatelji", kao što su premijer Mađarske Viktor Orban, premijerka Italije Đorđa Meloni i nekadašnji premijer Slovenije Janez Janša. Pominju se i izraelski premijer Benjamin Netanjahu i američki predsednik Donald Tramp (Trump).

"Imati dobro odnose sa Trampom ne sprečava srpske vlasti da imaju i dobre odnose sa predsednicima Kine i Rusije, Si Đinpingom i Vladimirom Putinom", navodi se u tekstu i dodaje da ispada da Vučić ima "prijatelje" u gotovo celom svetu.