0
Sedim evo već preko dva sata i čekam da neko lepo zapeva. Slušam radio, sedim za kompjuterom i čekam tog slavuja. Piše mi se, ali hoću da prvo neko lepo zapeva, pa onda da počnem. Pevač da peva a pisac da piše. Bilo je dobrih pesama ali nije bilo dobrog pevanja.
Do sada. Sad je zapevao neki tip, ne znam kako se zove ili znam ali nisam siguran, ali siguran sam da peva kao da sutra neće doći i to je sve što mogu i hoću u ovom trenutku da znam o njemu. Lako peva dečko, o smrti.
Svaki dan vežbam. Imam neke svoje obične razloge za to. Svakog jutra pre posla i naročito pre doručka eto mene na istom mestu. Najviše vremena provodim na jednoj spravi s koje puca pogled na bazen. Uvek sam na istoj poziciji, kao i bazen. Jedino što se menja su ljudi na bazenu. Nekad dođem u osam, nekad u devet, a nekad i u deset. U različitim terminima i različitim danima različiti su ljudi na bazenu. Nekad sam tu kad je termin za građanstvo, nekad su tu penzioneri, ili studenti, vaterpolisti, skakači u vodu ili umetničke plivačice.
Teretana je na galeriji, u odnosu na bazen. Ljudi su mi daleko, ne prepoznajem ih po licima nego po građi i pokretima. Tu sam već mesecima. Grupe se uglavnom sastoje od istih ljudi, dođe neko novi i ode neko stari, ali sa te daljine, to je to, iste ekipe.
Jedna devojka s kratkim perajima stalno pliva uz ivicu bazena. Pored nje je uvek isti tip. Često se zajedno odmaraju i ona se skoro uvek smeje. Duhovit je izgleda, ko zna šta sve priča kad je ona stalno nasmejana. Jedan stariji tip je na svoju ruku, vidi se po tome kako pliva, ne haje za eleganciju i pravila, dobro se oseća u svom telu, tako pliva, uživa u vodi. Dobro mu stoje gaće iz prošlog veka.
U grupi studenata koji imaju čas sredom izdvaja se dečko s dugačkim rukama i nogama, i širokim plilvačkim ramenima. On trenira plivanje ili je dugo trenirao. Uvek kasni, dolazi s desetak minuta zakašnjenja. Profesor je izuzetno ljubazan s njim, poštuje njegovo dugogodišnje vežbanje, nema sumnje. Ne čujem ih, između nas je debelo staklo i četrdesetak metara, ali to su sportisti, njihova tela govore više od reči. Dečko ima kratak korak i stopala mu vuku na unutra dok hoda, ali kad uskoči u vodu, to je pesma. Čas plivanja. To je moć ponavljanja. Ko zna koliko je puta taj skočio u vodu da bi onako skakao, da bi pod onakvim uglom upadao. Besmislen broj puta je zamahnuo rukama na odgovarajući način da bi to postala nesvesna radnja, on verovatno i ne ume drugačije nego savršeno. Gledam ga nedeljama, uvek isto. Naravno, ovo je trening, na takmičenju bi sigurno mogao da pogreši, ali takmičenje je skroz druga disciplina.
Jednom, neverovatno, samo jednom za sve ovo vreme sam naleteo na termin za skokove u vodu. Na treningu je bila samo jedna devojka, i njen trener. Vežbala je sa skakaonice visoke jedan metar, s daske. Nestručnom oku kao što je moje teško je da primeti sve što ona uradi u vazduhu od trenutka kad se odvoji od daske dok telom ne razbije mirnu površinu vode. Najviše mi se dopao salto unazad s ispruženim telom. Ruke ispružene iznad glave i samo se odbaci, napravi okret i upadne u vodu nogama. Ipak, to je samo deo skoka. Konkretan skok koji je vežbala je mnogo komplikovaniji, da se sad ne gađam izrazima. Da bi izvela sve što je predviđeno, skok joj je izdeljen na pojedninačne pokrete koje tek pri kraju treninga spaja u taj jedan skok. Delove vežba i na suvom, skakuće i uvrće se na načine koji ne ukazuju čemu to tačno služi, ali kad na kraju izvede taj skok, čak i nestručno oko uvidi sav smisao. Smisao je suva lepota.
Penzionerski termin se uvek poklapa sa studentskim. Penzioneri plivaju u balonu i dok idu i vraćaju se iz balona, prolaze pored studenata. Stara tela pored mladih tela. Tela koja su malopre bila mlada pored tela koja će uskoro biti stara. Ruke, noge, trupovi i glave, samo malo drugačiji.
Jutros dok sam ih gledao, dok sam rukama i nogama u beskonačnost ponavljao isti skup pokreta koji treba da mi donese određene rezultate, mislio sam na jednu pticu. Video sam je pre desetak godina kako se vuče po ulici u kraju u kome sam tada živeo. Trudila se da poleti ali to ni na šta nije ličilo, nije mogla da se odvoji od zemlje, kao da su joj noge bile slomljene. Dok sam stigao do nje već se ispod kapije skotrljala u nečije dvorište, kucao sam na kapiju ali nikoga nije bilo da mi otvori i otišao sam.
Zapamtio sam kako ptica izgleda i našao sam koja je to vrsta. Bila je to crna čiopa. Saznao sam sve o njoj. Ona kad napusti roditeljsko gnezdo, tri godine nigde ne sleti. Tri godine leti. U letu jede, spava i u letu se, kad polno sazri posle tri godine, pari. Posle tri godine prvi put sleti da napravi gnezdo na navišem mestu koje može da nađe i leži na jajima. Iz tih jaja se izlegu male crne čiope koje opet lete tri godine.
Osim ako ne ispadnu iz gnezda ili se nekom drugom nezgodom ne nađu na zemlji. Sa zemlje ne umeju da polete, ne mogu da se odbace jer noge su im zakržljale, jer one su letačice, nebeske plesačice. Ono što dobronamerni ljudi rade kad ih nađu tako bespomoćne na zemlji je da ih neguju i hrane i čekaju da one odlete. One ne mogu tako odlete. Ako nađete neku crnu čiopu kako klipše po zemlji, odnesite je na sims najvišeg prozora koji vam je dostupan i bacite je odande, jer, kao što piše u jednom od udžbenika iz koga sam učio o njima – Sve što im je potrebno je ponor u kome će raširiti krila, da ih ponovo skupe za tri godine.
Bonus video:
Beogradske adrese srpskih pisaca
