0
Konačno pomišljam da bi stvari mogle da krenu na bolje, jer toliko dugo već živimo u ovoj životnoj i muzičkoj pustinji da prošlost izgleda kao neki mnogo lep san. Možda reči "Po tankom ledu hodaš..." iz pesme sa mog prvog albuma na najbolji način opisuju ovu godinu i moj osećaj, kaže za Nova.rs kantautorka, pevačica i flautistkinja Irena Blagojević.
Muzičarka je nedavno objavila, u izdanju promoterske kuće „Long Play“ novi, treći studijski album „Pero“. Irena Blagojević je diplomirala flautu na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu i do 2000. godine gradila karijeru flautistikinje nastupajući sa kamernim orkestrima, na festivalima, takmičenjima, ali istovremeno radeći i kao profesor flaute. Iako joj je pevanje dugo bilo „druga ljubav“, najpre pobeđuje na takmičenju „Talenti dolaze“, a potom učestvuje i plasira se i u finale „3K dura“. Pobeđivala je i na „Večeri mladih nada“ na Beogradskom proleću, festivalu „Slavenski bazar“ u Kijevu, „Evrofestivalu“ u Makedoniji… Pevala je i prateće vokale brojnim domaćim zvezdama, a nastupala i sa klupskim, kaver bendovima „Kalkuta“ i „Balkan ekspres“. Posle silnih iskustava odvažila se da se otisne u solo vode i 2010. godine objavljuje debi album „Jutro bez ljubavi“.
Na novom albumu „Pero“, prvom posle studijskog izdanja „Blistavi grad“ iz 2016, Blagojevićeva publici predstavlja devet novih pesama u soul-džez stilu sa primesama popa, na kome je sarađivala sa vrsnim instrumentalistima kakvi su gitarista i producent Dušan Duda Bezuha, Dragoljub Crnčević, Miroslav Tovirac, Milan Nikolić, Goran Ljuboja Trut, Aleksandar Cvetković, Bojan Cvetković, Ivan Aleksijević i Branislav Gluvakov Tubaćin.
Naslovna numera sa albuma, kako precizira Irena Blagojević za naš sajt, simboliše „ljubav bez premca“, a ostatak albuma ovako opisuje:
– „Pero“ je takozvani ljubavni ringišpil i pogled sa njega se menja s godinama; uvek je drugačiji.
Na album ste uvrstili nekoliko starih srpskih tradicionala. Zašto je izbor pao baš na „Jutros mi je ruža procvetala“, „Imam jednu želju“ i „Bolujem ja“? I koliko je teško pesmama koje su odavno ušle u neke kanone dati „novo ruho“?
– Etno muzika je neiscrpan izvor inspiracije pa sam se ovog puta poigrala sa aranžmanima i to je za mene bilo novo i lepo iskustvo. Etno pesme su postale sving, fank i bluz, ali verujem da nisu izgubile svoju suštinu – a to je, pre svega, emocija koju one nose zbog čega su ih ljudi i zavoleli. Pesmu „Bolujem ja“ sam snimila sa našim čuvenim bluzerima Dragoljubom Crnčevićem i „Point Blankom“ i reakcije su zaista odlične.
Album ste namenili slušaocima sofisticiranog ukusa. Koliko ih je danas u Srbiji?
– Pretpostavljam i nadam se da takva publika realno postoji, ali nije lako doći do nje jer smo zatrpani niskovrednim stvaralaštvom kao našom svakodnevnicom. Zbog svega toga nije lako pružiti otpor. Lakše je ploviti nizvodno, a ja to ne želim. Nadam se da postoji publika koja to prepoznaje.
Flauta je vaša prva ljubav. Šta vas je toliko opčinilo još kao klinku kod flaute, da ste i diplomirali na FMU baš na ovom instrumentu, svirali u kamernim orkestrima, a kasnije postali i pedagog?
– Zapravo, bio je to splet određenih okolnosti. Bila sam prva generacija duvačkog odseka muzičke škole u Valjevu. Bilo je tako zabavno, radovala sam se kada uzmem instrument u ruke i dan-danas je tako. Nakon toga, ljubav se pretvorila u veliki rad, te upisah FMU u Beogradu, gde sam i diplomirala. U toku školovanja osvojila sam mnoge prestižne republičke, savezne i međunarodne nagrade, a na trećoj godini fakulteta počela sam da radim i kao profesor u školi iz koje sam potekla i to je trajalo desetak godina.
Kako ste u sebi otkrili „vokalnu moć“ i poželeli da se oprobate i kao pevačica?
– Sa 16 godina sam zapevala na takmičenju mladih pevača „Talenti dolaze“, nakon što je moj talenat za pevanje otkrila organizatorka tog takmičenja Dobrila Ranđelović, i osvojila nagradu apsolutnog pobednika. To mi je svakako bila motivacija da nastavim da se bavim pevanjem. Osećaj na bini sa mikrofonom u ruci bio je i ostao nenadmašan. Neuporediv sa bilo čim u životu!
Iako je za mnoge klasika sinonim umetnosti, a pop muzika, pa čak i džez, soul, fank, koji dominiraju u vašem muzičkom izrazu, se smatra „lakom zabavom“, kako to da ste se otisnuli na taj put?
– Mislim da se pre svega radi o pristupu i tome kakvu poruku šaljemo kroz ono što radimo. Do sada je pristup bio u retro fazonu što ne znači da se neće menjati. Svako ko poznaje muziku zna da se u današnjim muzičkim tokovima ne možemo svesti samo na jedan stil. Obično je to fuzija raznih stilova. Nikada se ne zna kuda će me odvesti novi singl ili album i zato je to i pravo uživanje.
Koliko su učešće u „3K duru“, pevanje u kaver bendovima, saradnja sa brojnim pevačima bili neka vrsta „kaljenja“ za solo karijeru?
– Sve je to jedan životni put muzičara. „3K dur“ je bio divan put sazrevanja u radu sa kolegama i nastupima uživo na televiziji. Zaista vreme mladosti je ono u kom se kališ i stičeš nova iskustva. Uvek sam imala hrabrosti i bila otvorena za razne stvari kada je muzika u pitanju. Sve to je, na svoj način, učinilo moj život bogatijim – i kaver svirke, prateći vokali…
Za mnoge je, kako ste isticali, čudno što se bavite muzikom koja u Srbiji ne donosi novac. Kako da ste krenuli tim „trnovitim stazama“?
– Svako ko krene putem bez mnogo kompromisa na trnovitoj je stazi. Pitanje je koliko ste izdržljivi, istrajni. Novac bi trebalo da dolazi kao nagrada za trud i nije da ga nije bilo i neće biti. Uspevam da živim normalno od svoje ljubavi tj. posla, od nastupa i časova pevanja.
Osim što pevate i svirate flautu, kompletni ste kantautor, što je danas retkost, ne samo kod nas, već i na svetskoj muzičkoj sceni. Zašto je, po vašem sudu, izostanak autorstva postao neka vrsta „trenda“?
– Zato što je to najteže. Treba imati talenta, poznavati muziku, stilove… Još ako svirate neki harmonski instrument u totalnom ste plusu. Posvećenje je vrlo važno i ono se podrazumeva ako želiš da budeš uspešan. Muzika i autorstvo traže gotovo celo biće, i tu nema kompromisa.
Melanholija počesto provejava kroz vašu muziku. Koliko je to osvrtanje na neko prošlo, možda lepše i bezbrižnije doba, na uspomene sastavni deo života svih nas, naročito od prošle godine?
– Nekako ne spadam u onu grupu ljudi koju je ova situacija sa koronavirusom osvestila na nekom drugačijem nivou. Oduvek balansiram svoj život između duhovnog i materijalnog. Bilo mi je drago da posmatram neke ljude koji su došli do boljih saznanja kroz ovaj težak period, tako da je ovaj period doneo bar nešto dobro. Naravno ne bih volela da ikada prođemo kroz nešto slično. Moja muzika i pesme su skice nekih prošlih života, osećaja, uspomena, ali i nade, ljubavi i vere bez koje život ne bi imao smisla.
Kao i mnoga druga izdanja objavljena od proleća 2020. naovamo i vaš novi album „Pero“, zbog specifične situacije u kojoj se svet nalazi više od godinu dana, nema „klasičan“ promotivni život. Koliko ste propatili zbog nemogućnosti izlaska na scenu, neposrednog dodira sa publikom i nazirete li kraj ovom sumanutom periodu?
– Ovog maja konačno pomišljam da bi stvari mogle da krenu na bolje. Dugo već živimo u ovoj životnoj i muzičkoj pustinji da prošlost izgleda kao neki mnogo lep san. Kao što kaže pesma sa mog prvog albuma pod nazivom „Gorko je slatko“: „Po tankom ledu hodaš…“ Možda te reči na najbolji način opisuju ovu godinu i moj osećaj. Malo je reći da mi nastupi strašno nedostaju. Album „Pero“ je obasjao moj životni put ove godine, a nadam se da će divno uticati i na publiku.
Da li ste možda, uprkos teškoćama sa kojima se svi suočavamo, upravo u njima pronašli i neku novu inspiraciju za stvaranje?
– Svakako, ovo je vreme velikih iskušenja za svakog čoveka. Napravila sam dosta novih pesama, jer iz svega dobrog ili lošeg treba izvući najbolje. Probuditi kreativnost, vežbati strpljenje, poželeti nešto novo ili drugačije i ka tome težiti. Drugim rečima, treba biti vredan za ono do čega ti je stalo i tako izaći kao pobednik u teškim vremenima.