13
Poruka mog filma "Žuli je odlučila da ćuti" jeste da mi kao društvo moramo da počnemo da razmišljamo šta možemo da učinimo i kako da budemo korisni, kaže za Nova.rs belgijski sineasta Leonardo van Del.
Žuli je ćutljiva tinejdžerka, stidljiva na svim poljima osim na teniskom terenu gde je nepobediva. Žuli ćuti za sve, a pogotovu za ono što je se direktno tiče. Žuli je ćutala i kada su je profesori podsticali da progovori zašto je popustila u školi. Ćutala i kada ju je uprava kluba molila da progovori kad je pokrenuta istraga protiv dugogodišnjeg trenera zbog seksualnog nasilja… Bio bi ovo siže filma „Žuli je odlučila da ćuti“, koji maestralno oslikava unutrašnje stanje deteta s problemom.
Ovo ostvarenje belgijskog scenariste i reditelja Leonarda van Dela od sutra je u bioskopskoj distribuciji širom Srbije zahvaljujući distributerskoj kući „Five Stars Film“. Van Delov poslednji kratkometražni film „Stefani“ bio je izabran za takmičarski program Filmskog festivala u Kanu, pa San Sebastijana i Toronta, a prikazan je i na više od 150 festivala na kojima je osvojio brojne nagrade. Leonardov debitantski dugometražni film „Žuli je odlučila da ćuti“ imao je premijeru u okviru prestižne Nedelje kritike na Kanskom festivalu, a kod nas je prvi put viđen na poslednjoj Slobodnoj zoni.
Pre prvog dugometražnog ostvarenja Van Del je snimio nekoliko kratkih filmova koji su se, takođe, ticali sveta sporta. S obzirom da se i „Žuli je odlučila da ćuti“, kao i prethodni „Get Ripped“, „Umpire“ i „Stefani“, odvijaju u nekoj vrsti sportske arene, belgijski reditelj u razgovoru za Nova.rs priča zašto mu je toliko fascinantno da sport „prevede“ na filmsko platno:
– Kada sam počeo da radim na prvom dugometražnom filmu, shvatio sam da je dobro snimiti ga baš o tom svetu. Volim sport i divan je audiovizuelni doživljaj da se prenese na film. Gotovo bih ga uporedio s plesom, jer mogu da radim s pokretima, zvukom, divnim lokacijama. Vidim to kao neku vrstu sportske verzije Pine Bauš. Dakle, otvara ti različite mogućnosti, a nije samo fokus na sportu. U isto vreme, zanimaju me politika i ljudska prava, a sport je dobra arena da se ispričaju priče. Jer, tiče se zajednice, priča o meni, drugima, onome što nam se dešava u svakodnevnom životu. I kako politika, procedure, protokoli mogu da utiču na nas svakoga dana.
Kad ste predlagali projekat producentima i potencijalnim investitorima poručili su vam kako – nemate priču, jer ništa se ne dešava. Koliko je upornosti onda bilo potrebno da je izgurate do kraja?
– Kada sam započeo projekat 2020. razmišljao sam o tome da treba da ciljam na priču koja nije, možda, potrebna danas, ali će značiti nešto za pet godina. Išao sam toliko daleko da sam razmišljao o tome kako bi trebalo da ponudi nešto interesantno i za 50 godina. I zato sam se vratio Aristotelovom delu „O pesničkoj umetnosti“ i antičkim tragedijama. Te priče su i sad relevantne. Priča Sofokleove „Antigone“ svakih 30 ili 40 godina dobija novi interpretaciju. Iako Antigona umire, ipak nastavlja da živi više od 2.500 godina. Zato sam pomislio da treba da uradim nešto slično. Da ispričam priču o modernom dobu, savremenoj Antigoni, ali i o istoriji. Imao sam samopouzdanje i upornost jer sam smatrao da je to dobra ideja. Da u svetu u kom Žuli biva pod pritiskom da progovori, ona odlučuje da čuti. I time što ćuti, to će pokrenuti prava pitanja i rešenja u narednim godinama. I kada su mi producenti rekli da tu nema priče, jer ona ćuti, samo sam im poručio da to i jeste suština priče. Iako nisu svi bili uz mene, shvatio sam, korak po korak, da u toj priči ima supstance. Jer, društvo evolvira. Radeći „Žuli“ video sam kako se svet razvija. Ne bih rekao da je bilo potrebno mnogo hrabrosti, jer je za reditelja neophodno je da ima želju da ispriča priču, da uviđa njen značaj. A ja sam znao da je priča veća od mene. I shvatio sam tokom procesa da više nisam sam i da smo svi u službi te priče. Mogu samo da budem zahvalan Antigoni. Ona me je vodila sve vreme.
Koje bi se paralele mogle povući između Antigone i Žuli?
– Obe društvu kažu – Ne. A govoreći to „ne“ one daju kontraodgovor. Antigona, na primer, kaže da njen brat ima pravo da bude sahranjen, jer je ljudsko biće. A svako ljudsko biće ima pravo da bude sahranjeno. Ali, odgovaraju joj da to nije po zakonu. Uzvraća im kako nije tu da sluša o zakonima koje donose ljudi, već se poziva na božiji zakon. Na taj način zagovara ljudska prava.
13
2
Godinama unazad živimo u takozvanoj probuđenoj kulturi. Vaša junakinja kao da se suprotstavlja toj kulturi. Da li je bilo teško odupreti se tom trendu?
– Nije. Pretpostavljam da ne razumem taj koncept probuđene kulture. Svi to koriste na koji god način žele da bi iskazali svoju poentu. Čak i u tvrdnji – ja sam u pravu, ti si u krivu. To su reči bez suštine. Na početku se ta probuđena kultura mogla smatrati nečim dobrim, ali izgubila je uticaj koji je isprva imala. I sa svojim filmom sam pokušao da kažem kako nisam tu da govorim o našoj individualnoj odgovornosti, niti da tvrdim kako je odgovornost žrtve da progovori. Nije njihova dužnost da se suprotstavljaju nepravdi, niti da stvore balans u nepravdi. Ne može to niko sam. Na nama je, kao društvu, da uvidimo vrednosti pravde i da se za to borimo. Kad govorim to, ponovo se pozivam na Antigonu i ljudska prava. Mi kao ljudi, kao odrasli imamo odgovornost da branimo ljudska prava i da počnemo da razmišljamo na preventivan način – kako da pomognemo žrtvi čim vidimo prve znake nasilja. Moramo da uočimo sve alarme, okidače pre nego što se ”kuća zapali”. Ne radi se tu o pojedincu koji se bori protiv nasilja, već je to borba nas kao zajednice da stvorimo svet u kom svi možemo da budemo sigurni, u kojem su naša deca bezbedna. Jer, ako su deca bezbedna, onda su i roditelji. Neće onda trener, poput onog u filmu, početi da radi stvari koje su nedozvoljene. Poruka mog filma jeste da mi kao društvo moramo da počnemo da razmišljamo šta možemo da učinimo i kako da budemo korisni.
Zvezda filma Tesa van der Bruk je i u zbilji teniserka. Koliko je bilo zahtevno raditi s nekim kojem je ovo debi na filmskom platnu, a dolazi iz posve drugačijeg sveta?
– Bllo je fantastučno. Od početka sam znao da moram da radim s nekim ko jeste teniski igrač. Jer, kad ne bi imao veze s tim svetom, odmah bi se videlo, bar po načinu na koji reketom udara lopticu, Već na kastingu sam video da je Tesa i vrlo dobra glumica, i da je neverovatno fotogenična. Znao sam da bi Žuli bila s njom u sigurnim rukama, a u isto vreme da Tesu neće ophrvati tišina, težina koju glavna junakinja nosi. I to mi je bilo važno. Tesa je još uvek bla maloletna kada smo počeli rad I nisam hteo da dopustim da lik Žuli počne da je proganja. Kad postajete odrastao čovek, to bi za svakog trebalo da bude pozitivno iskustvo. Rekao sam joj: „Ti si tinejdžerka, znaš kako je kada si prinuđena da ćutiš, i to je glavno. Ne želim da uđeš potpuno u tu rolu, jer gluma je tehnička stvar, probaćemo dosta i pobrinuti se da se osećaš sigurno na setu, da ne budeš sama, već da radiš s prijateljima“. Mnogo teniskih igrača koji se u pojavljuju u filmu su oni s kojima Tesa igra tenis od osme godine. Roditelji su bili na setu, i zajedno smo sve izgurali, napravili film na najmanje moguće dramatičan način. Učili smo je da ima samopouzdanje, da razume šta je gluma u tehničkom smislu, i koliko samo govorom tela možemo da stvorimo dojam anksioznosti, a da je ne osećamo stvarno. Napravili smo priču koja je na momente tužna i teška, ali volim da mislim da film ima i neki tračak svetla. Jer Žuli uprkos svemu ima u sebi želju za pobedom. Kad je srećna, to je za nas dirljivo. To je onaj kontrast, jing i jang, svetlo i tama.
Posle dva filma koji su imali premijeru u Kanu, hoće li i naredni opet biti koncentrisan na sport?
– Ne znam još uvek. Mislim da sada treba da pronađem priču koja će opet biti relevantna i za pet, šest godina. Ako bih sada nekom predočio priču i on mi rekao da je to neverovatna ideja, znao bih da to nije dobra. Zato sam rešen da sve izguram sam, koliko god teško bilo, jer je to jedini način na koji se mogu kreirati važne priče. A pričanje priča je ovih dana preko potrebno, zapravo nužno.