Vidi se da „novi vernici“ ne čitaju Bibliju u kojoj jasno piše: „Ne sipa se novo vino u stare mehove.“ Zbog toga nisu krivi samo političari, bojim se da društvo bezvoljno i rezignirano tapka u jednom mestu, kaže za Nova.rs novosadski književnik Laslo Vegel.
Novosadskog pisca Lasla Vegela možda najbolje definiše rečenica da „istovremeno pripada i korpusu mađarske, i srpske književnosti, i one jugoslovenske, i one vojvođanske, i one srednjoevropske, ali se njegov i lični, i intelektualni, i književni identitet zapravo opire bilo kakvoj klasifikaciji“. Dobitnik je najprestižnijih mađarskih nagrada („Lajoš Košut“, Regionalna Pulicerova nagrada …), a nosilac je i Februarske nagrade Novog Sada.
Nedavno je dobio i Nagradu za životno delo Društva književnika Vojvodine. Za sebe će reći da je „lokalpatriota bez domovine“ i da živi i stvara „na margini“ društva koje već decenijama tumači kroz svoja dela, neretko odlazeći u daleku prošlost, da bi pojasnio sadašnjost. O budućnosti nema baš lepih vesti, smatrajući da smo kao društvo „zarobljenici prošlosti, u kojoj bi gradili novi svet“.
„Naše prošlosti bazde svuda oko nas – kao nesahranjeni leševi“, rekli ste povodom svog romana Nesahranjena prošlost. Da li mislite na lične prošlosti svakog od nas, ili imamo obavezu da se i kao društvo suočimo i „sahranimo“ zajedničke prošlosti? Šta je to ostalo nesahranjeno u srpskom društvu?
– Što se lične, porodične itd. katarze tiče, to svako sagleda i ispita po svojoj savesti. Međutim, činjenica je da u današnjem srpskom društvu ni jugoslovenska prošlost nije dostojanstveno sahranjena. Taj deo istorije je ostao neka vrsta enigmatičkog leša, oko kojeg se vode oštre bitke. No, ne moramo kopati u davnini, tu su nam sećanja na ne tako davnih devedeseti. Mnogi zameraju da su se vratili funkcioneri iz stare garniture. Tačno, međutim, taj trend je neminovan, jer posle 2000. godine nisu se rodile nove ideje, nove alternative, novi rečnik.
Đinđić je postao post mortem legenda o izgubljenoj budućnosti. Na našu nesreću, višepartijski parlamentarni sistem je osnovan za vreme velikih etničkih sukoba, koji su fatalno definisali sadašnju političku kulturu, tako da „novi svet“ stvara se u starim okovima. Ta kontradikcija proizvodi permanentnu krizu, koja nas zatvara u produženu tranziciju, u kojoj novi politički sistem se ogorčeno muči u začarenom krugu starih ideja. Vidi se da „novi vernici“ ne čitaju Bibliju u kojoj jasno piše: „Ne sipa se novo vino u stare mehove.“ Zbog toga nisu krivi samo političari, bojim se da društvo bezvoljno i rezignirano tapka u jednom mestu, sa gorkom svešću da je budućnost već prošla.
Apatija je ogromna, ona je plod neobičnog paradoksa: zarobljenici smo prošlosti, u kojoj bi gradili novi svet.
Kad smo kod prošlosti, ovih dana se u Novom Sadu podiže spomenik „nevinim žrtvama komunističkog režima 1944 – 45“, što je dovelo do brojnih javnih kontraverzi i ponovo otvorilo front „četnici vs partizani“. Kuda nas vodi istorijski revizionizam? Da li je „ispravljanje“ prošlosti preduslov za bolju budućnost? Da li je nekada bolje prosto „prošlost ostaviti u prošlosti“?
– Revolucije mogu biti i krvave i delom nepravične. Takva je bila i naša. Veliko pitanje i stare i nove levice da li je moguće bez nasilje rušiti jedan sistem koji se zasniva na nepravdi i na nasilju. Upravo sam završio jednu monodramu, „Play Šinko“, u kojoj prikazujem ovaj veliki i nerešiv problem. Teško je pronaći pravičan odgovor, ako uopšte ima.
U tom kontekstu se postavlja pitanje nevinih žrtava komunističkog režima 1944-45. Bilo je masovnih grobnica na etničkim ili na ideološkim osnovama. Međutim, svaka žrtva poseduje ime i prezime, koju treba naznačiti na tom spomeniku, isto kao kod žrtava hladnih dana.
To je naša obaveza. Međutim, sasvim je druga stvar istorijski revizionizam koju koristi nova kapitalistička klasa u borbi za vlast, jer mu je potrebna takva-kakva ideološka legitimacija. Neće valjda izabrati narodne heroje? Evropska desnica, pre svega u Istočnoj Evropi, svim snagama se trudi zadobiti ideološku legitimaciju. Novu legitimaciju nije sposobna da „proizvodi“, zato traga retro i pronalazi je u prošlosti, najčešće u tridesetim godinama prošlog veka. Tu su koreni velike evropske polemike. Autokratija ili liberalna demokratija? Homogena nacionalna država ili Evropska unija sa većom povezanošću? Tu spada i naš provincijski sukob: partizani ili četnici?
Nije neki izbor. Partizane nikako ne mogu prihvatiti kao legitimaciju, ako je tako, onda su ostali samo četnici. Iskreno: oni su samo ukrasi za mase. Niko ne misli da je nova oligarhija ozbiljno pročetnička, ne, oni su već potajno globalisti koji katkad, za narod, obuku narodnu nošnju. Inače svaka „nacionalna“ oligarhija isto se ponaša u Istočnoj Evropi.
Rekli ste da ste svoje književne junake mogli da stvorite samo u Novom Sadu i nigde drugde. Šta je specifičnost Novog Sada zbog koje vaši likovi mogu da postoje samo u njemu?
– Nisam ja neki sentimentalni Novosađanin, koji opevava kako je lep taj grad, zato što tu teče Dunav. Niti sam pisac gradskog folklora. Meni je teško sa Novim Sadom, a još teže bez njega. U ovom gradu tragam za evropskim traumama, i bolovima koje nose, bolje rečeno ispitujem evropsku arheologiju. Što se toga tiče, Novi Sad ima izvanredno uzbudljivu prošlost. Ona je osnovana u nacionalno složenoj državi, u Austrougarskoj Monarhiji. Bio je grad sa tri imena. U to vreme je svaki treći građanin Novog Sada bio je ili Srbin ili Mađar, a svaki četvrti Nemac. Većina obrazovanih je govorio tri jezika.
Sastavni deo građanstva su činili – da ne zaboravimo – Jevreji, Slovaci, Rumuni, Jermeni itd. U ovom gradu je tad stvorena jedna specifična kultura na granici Srednje Evrope i Balkana. Posle Velikog rata, u novoj državi Jugoslaviji koja je bila nacionalno složena država, Novi Sad potrudio da sačuva dunavsku ravnotežu. Geneza grada i topos grada su bile u sinergiji. Međutim, danas Novi Sad pripada nacionalnoj državi, to nije samo politički obrt, nego i civilizacijski. Nova gradska elita sa svim silama dokazuje da ovaj grad više nije ono što je bio, nego nešto sasvim drugo. Novi Sad je u situaciji da treba da grčevito „dokazuje“, da je nacionalniji nego Beograd ili Niš, Kragujevac. U književnom smislu to je fantastična, skoro borhesovska neofitska sudbina. U takvom uzbudljivom prostoru prepoznajem interesantne ljudske sudbine. To nije neka lokalna novosadska istorija, takve stvari se odigravali na periferiji Evrope, samo ne u tako kondenzovanoj formi.
Nedavno smo ponovo prisustvovali političkoj manipulaciji „vojvođanskom nacijom“ pred predstojeći popis stanovništva. Za koga (jedva preostala) vojvođanska multietičnost i multiklturalnost predstavlja pretnju? Da li Vojvodina kao takva uopšte više postoji van okvira geografskog pojma i oruđa kojim se zazvecka kada god treba raspiriti nacionalizam?
– Ne nacionalizam, nego etnicizam. Evropski nacionalizam je stvorio jednu značajnu kulturu u duhu prosvetiteljstva. Dovela do građanske revolucije. Multietničnost – po mom mišljenju je bogatstvo, ali što se nas tiče – više smo svedoci njenom rapidnom osiromašenju. Ako svemu ovome dodamo da u Vojvodini višepartijski sistem doveo do atomizacije nacionalnog korpusa, ako smo svesni velikog pada broja građana nacionalnih manjina, onda je smešno govoriti o pretnji multietničnosti i multikulturalnosti. Ti pojmovi danas u stvari su narativni ukrasi. Sukob oko pojma „vojvođanske nacije“ jeste površan, ali se ne pojavljuje bez razloga. Ne mislim da postoji „vojvođanska nacija“, ali mislim da iza tog pojma krije se jedan fenomen budućnosti, a to je postmultikulturalna složenost nacionalnog identiteta.
Nazvao sam postmultikulturalnom, jer u našem slučaju to više nije stvarnost, nego kulturno nasleđe, koja još živi u politici sećanja. Onaj ko pažljivo čita savremenu evropsku literaturu primećuje blagu transformaciju nacionalnog identiteta. Ne tvrdim da time nestaju nacije, ne. Radi se o tome da identiteti postaju hibridniji, labaviji. Ne kažem da se time urušava nacionalni identitet, ne, baš suprotno, ona se obogaćuje. Može neko da bude i dalje Srbin ili Mađar ili… ali u njegovo JA, poprima i tajanstvenu drugost.
Ovome bih dodao i jednu pojavu koja se odvija u Evropi. Radi se o sve većoj relevantnosti lokalnog identiteta. Berlin već decenijama glasa drugačiji nego Nemačka. Pariz se razlikuje od Francuske. London je sasvim drugačije je glasao u pitanju Bregzita nego Engleska. Ova tendencija je vidljiva i u Srednjoj Evropi. Glavni gradovi Prag, Budimpešta, Varšava, Ljubljana, Zagreb više naginju ka liberalnoj demokratiji, dok je provincija naklonjena autokratiji. Pored toga širom našeg kontinenta povećava se regionalna samosvest. U eri globalizma nacionalna država se brani sa propagandom zatvorenog nacionalnog identiteta, a regionalizam sa otvorenom regionalnom kulturom. Ta dva procesa (a) transformacija identiteta i (b) jačanje lokalnog identiteta oseća se u Vojvodini, koja se još uvek seća svoje etničke složenosti, koja je utkana u njenu prošlost, postala deo „vojvođanske kulture“, ali rezonuje i sa evropskom prodorom lokalnog identiteta. Ovo drugo nisu izmislili „autonomaši“, nego nove generacije, koji pored ne ideološke evropske tj. kosmopolitske subkulture poseduju i regionalnu subkulturu. Takve regionalne subkulture se sve više pojavljuju u Nemačkoj, u Italiji, ali u Austriji, ali i u Istočnoj Evropi. Rubrike popisa stanovništva međutim nisu sposobne da registruju te nove hibridne civilizacijske promene, ali pre ili posle i to će se morati uvažiti.
Svojevremeno ste izjavili da Vam smetaju „brutalne reči i etiketiranje, bez obzira o kome se radi“. Danas, takva retorika više nije samo rezervisana za kafane, ulice i proteste, već je postala deo svakodnevnog i prihvaćenog diskursa, od medija, skupštinskih govornica, zvaničnika… Kako se Laslo Vegel koji „nije hteo da viče ni na protestima protiv Miloševića, već je samo zviždao“, oseća danas kada je grubost jezika i govora postao najpoželjniji način izražavanja?
– Ne, ne, nipošto. O tome ne bih govorio. Osećam se osramoćenim. To je maksimalno ponižavanje čoveka-građanina i diskvalifikacija kulture. Veoma opasna igra protiv vrednosti demokratije. Kada sam 2010. otvorio Beogradski međunarodni sajam knjige, rekao sam da bez kulture nema demokratije. Bojim se da će nekultura potpuno destruisati demokratiju.
Bili ste učesnik studentskog bunta 1968, bili ste svedok studentskih protesta 90-ih. Koje je Vaše mišljenje o studentima danas? Imaju li razloga za bunt?
– Studenti su jako fragmentirani. Ne samo oni, nego cela mlada generacija. Pre svega socijalno. Socijalna makaza je veoma precizan pokazatelj, socijalni jaz u zemlji Srbiji se sve više se povećava, ali razdor se povećava po partijskoj-političkoj liniji. Studenti reaguju dosta različito. Prepoznajem neku vrstu neartikuliranog besa i nezadovoljstva. Njima je teže nego što je bilo nama, tako da možemo govoriti o prvoj postsocijalističkoj „izgubljenoj generaciji“. Mi smo imali bar iluziju, od njih su i to oteli. Oni su socijalizovani u duhu devedesetih, s kojim u XXI veku ne znaju šta započeti. Jedan deo beži iz našeg „zlatnog doba“, to je njihova nemilosrdna replika. Ne veruju više nikome. Drugi deo prihvata japi ideologiju, cinično iskorišćava svaku ponuđenu šansu. U političkom životu možemo primetiti da su oni veći radikali od radikala. Treći deo pada u apatiju, beži u privatni život, u apolitični karantin, što privremeno odgovara vlastima, ali samo privremeno, jer je ona pogodno tlo, ili za radikalno razočaranje u demokratiju, a to vodi ka ekstremizmu, ili ka stvaranju apolitične karantinske agresivnosti. Grupe koje nazivamo „fudbalskim huliganima“ su već rudimentarni znakovi tog procesa.
„Ja sam preživeo više vlasti. Jedna me je trpela iako sam im bio sumnjiv, nisu me kaznili, druga vlast nije mogla da me smisli zato što sam pisao i mislio, a treća me oštro kaznila za ono što nisam pisao i nisam mislio“. Da li je utopistički priželjkivati vlast koja se ne mora „preživljavati“? Kakva bi ta vlast trebala biti? Da li je moguća u Srbiji?
– Ne smeta mi što nisam bio ljubimac nijedne vlasti. Književnost je uvek subverzivna, ako neko sumnja neka pročita Eshilov „Okovani Prometej“. Tako je počelo i tako će se nastaviti. Ta vrsta napetosti između vlasti i književnosti je neizbežna. I prirodna. Neprirodna je njihova simbioza. Vlast je apologija date stvarnosti, a književnost je nužno subverzivna. Naravno uvek je bilo a i biće dvorskih književnika, postoje, međutim oni meni ne smetaju. Više mi smeta kada vlast instrumentalizuje kulturu i književnost. Ne sanjam o nekoj harmoniji. Znam političare koji su sudili o meni, ali nisu pročitali nijednu moju knjigu. Bio bih zadovoljan kada bi vlastodršci čitali dobre savremene romane, ima ih, a manje žutu štampu. To bi bio veliki civilizacijski iskorak. Da li je to moguće? Teoretski možda da – čak i u Srbiji. Međutim, nije tako jednostavno kao što izgleda.
Bonus video:
Vladimir Arsenijević o festivalu Krokodil
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare