Profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i književna kritičarka Vladislava Gordić Petković za Nova.rs preporučuje pet knjiga za čitanje u maju.
Dana Todorović, Park Logovskoj, Geopoetika 2015.
Šah je prisutan je u književnosti od Nabokova do Terija Pračeta, od T. S. Eliota do Rodžera Zelaznija. Važan je motiv i za delo Marsela Dišana, koji je u jednom trenutku faktički suspendovao svoju umetničku karijeru kako bi nesmetano igrao šah. Herman Hese u Igri staklenih perli šah predstavlja kao sintezu svih ljudskih znanja. Šah je tema i romana Vladimira Vujovića, Silencio (2017), u kom je domišljato dramatizovan meč Borisa Spaskog i legendarnog a enigmatičnog Bobija Fišera iz 1992, održan na Svetom Stefanu u organizaciji gazda Jezde; u prvencu barskog lekara efektno se preuređuje i domaštava biografija kapriciozno genijalnog i genijalno kapricioznog američkog velemajstora.
U drugom romanu spisateljice i glumice Dane Todorović Park Logovskoj šah se ugnezdio kao pokretač pripovesti sa elementima satire, parodije i zena: Grigorije Andrejevič Sopoćin igra simultanku protiv naroda, čiji predstavnici ovom važnom meču pristupaju ili sa bestidnom ravnodušnošću ili sa veselom opuštenošću. Rivali nadmenog i ekscentričnog šahiste su karnevalska gomila satirično izvitoperenih društvenih stereotipa: među njima su skorojević, priprosta ali dominantna majčinska figura, nametljivi ulagivač, jurodivi filozof, i svi su oni, ma koliko delovali naivno i trapavo, duhovni izazov za velemajstora.
Svake večeri kad otkuca osam sati na kuli, svi osim velemajstora zapadaju u katatoniju, a gladnom i rasanjenom Sopoćinu ostaje da luta parkom i otkriva granice između dva sveta i dve tekstualne ravni. Otkucaji sata dele “svet ispraznog klapusanja” od “sveta tame, ništavila i sablasne tišine”. Sopoćin je elitista i egocentrik, osobenjak i čudak, vođen umom i u strahu od instinkta, ali kroz suočenje sa običnim ljudima počinje da spoznaje sebe. Na samom kraju romana sveznajući pripovedač koji je ujedno i nadzirač cele ove situacije nagovestiće da je dolazak u Logovskoj možda način da se “proviri kroz čudesni prozor u nultu tačku stvarnosti gde dvojnosti prestaju da postoje, a život se vraća svom izvornom smislu”.
Rašćeretani sveznajući pripovedač željan da se zbliži sa čitaocem osvetljava Sopoćinovu dušu nizom gotskih prizora, tajanstvima i humorom, a čitalac dobija kao „bonus traku“ i šifrovani odgovorčić na jednu nedoumicu: da li je sve što se odigrava snoviđenje, ili proces samospoznaje? Dana Todorović je uvek pripravna na žongliranje tajnama i humorom, a još od prvog romana, Tragična sudbina Morica Tota, koji govori o bivšem pankeru i njegovom anđelu čuvaru, ona se vešto poigrava kontrastima robovanja stereotipima i straha od slobode junaka koji su uvek u jurisdikciji mangupskih višnjih sila.
Laslo Vegel, Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, Akademska knjiga 2017.
“Samo se naivnim sanjarima čini da je pokvarenost čudesna”, kaže partizanska heroina Svetlana, pomalo podrugljivo, dok gleda jedan ženski akt. Balkanska lepotica (ili “lepota”, ako mađarsku reč szépség uopšte možemo adekvatno predočiti) jeste i živa žena, i fantazija, i portret žive žene koja je mnogima obećani san. Zove se Ivana Perišić, i zaogrnuta je intrigantnom životnom pričom fatalne zavodnice. Ivana je ime velike fantazije o slobodi, promeni i preporodu, žena koja se sanja i želi, predstavljena na slikarskom platnu koje će uspeti da nadživi silnike, političare, nekoliko državnih uređenja i čitav spektar ideologija.
Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile nije roman samo o jednoj slici, već i o slikama iz života i istorije: roman čak više govori o dvojici bezazlenih, nespretnih i naivnih sanjara omađijanih moralnom i etičkom “pokvarenošću”. To je roman o ljudima toliko dobrim da je ta dobrota bezmalo disfunkcionalna u njihovom socijalnom okruženju. Oni radoznalo i razrogačeno gledaju u prestupe drznika i silnika kojima se nikako ne žele pridružiti, sve i da su njima zaista fascinirani.
Ovo je roman-reka o dedi i unuku, koji se prezivaju Šlemil: prezime se piše na različite načine, a njihova lična imena variraju. Dedu su roditelji hteli da nazovu Janoš, ali je u krštenicu upisan kao Johan; komšije su ga zvali Janči ili Janoš, da bi nakon 1918. postao Jovan Šlemil; unuk, jednakim putevima identitetskog kolopleta, biva i Ferenc, i Franjo, i Franc. Tragaju, dakle, njih dvojica tako bezimeni i sveimeni, za tom pokvarenošću koja im se čini tako čudesna. Tragaju za hedonizmom, o kom se ne usuđuju da sanjaju, i sanjaju o bekstvu i pobuni, čijim tragom i pored želje i volje ne uspevaju da krenu. Obeleženi, pri svemu tome, prezimenom kao karakterom i sudbinom.
Glamurozni hotel “Luksor”, otmeno zdanje čija terasa gleda na Dunav, niče pokraj kuće i imanja dvojice Šlemila koji se herojski trude da u njihovom svetu od početka Velikog rata pa do završetka milenijuma ostane sve isto, u znaku poštenog rada i nepromenljivog reda. U hotel dolaze gosti u limuzinama sa zatamnjenim staklima, prate ih dame koje ih zabavljaju i rmpalije koje ih štite. Gosti hotela “tvrde da je rođen jedan novi svet nakon što su komunisti najureni”, ali pripovedač, uzorni unuk svoga dede Šlemila, učtivo nam otkriva: “Ne volim da budem kvariša ničeg dobrog, ali – prema mom skromnom mišljenju – taj takozvani novi svet meni pre svega liči na jedan dobrostojeći bordel”.
U literarnoj obradi burne istorije grada Novog Sada, u ocrtavanju svih potresa i previranja koji su je oblikovali, prozaista, esejista, kolumnista, teatrolog i putopisac Laslo Vegel ne vidi samo mogućnost da suoči dva nacionalna identiteta i dve kulture, mađarsku i srpsku; jedan od njegovih najvažnijih junaka upravo je grad, čija istorija je uvek i velika hronika mentaliteta svih naivnih sanjara.
Voja Čolanović, Oda manjem zlu, Mono i Manjana 2011.
Deset je godina proteklo od objavljivanja poslednjeg romana Voje Čolanovića, a punih šest kako nas je napustio ovaj vrsni, dragoceni pisac, kog smo znali kao urednika televizijskog programa, prevodioca i dramaturga, i koji je na književnoj sceni umalo doživeo oskarovsku sudbinu Glen Klouz ili Leonarda Dikaprija.
Srpska književnost pamti ga kao autora tri zbirke priča i osam romana ingenioznih naslova: Osedlati mećavu, Džepna kob, Zebnja na rasklapanje samo su neki od njih. Za Zebnju na rasklapanje, svoj peti roman, Čolanović je dobio NIN-ovu nagradu za 1987. godinu: bilo je to četvrti put da je u najužem izboru. Peto finale NIN-a dostigao je sa romanom Oda manjem zlu 2011, kad je za jedan glas izgubio ovo prestižno priznanje u borbi sa Bernardijevom sobom Slobodana Tišme.
Ovog pakleno obrazovanog i pajtonovski duhovitog pripovedača čiji su junaci ispražnjeni kao tetrapak, glupi do Gornje Volte a umesto ožiljaka nose dermatoglife odlikuje sklonost enciklopedijskoj naraciji koja je premrežena divergentnim diskursima i oblastima znanja: biološkim i istoriografskim, filološkim i matematičkim, estetičkim, sociološkim i filozofskim. Čolanovićev poslednji objavljeni roman Oda manjem zlu jeste igra tehnologijom pripovedanja: kako žanrovskim formulama romana, tako i detaljima telesnosti, motivima ljubavi, potere i pretnje.
Roman obuhvata petnaest sati jednog oktobarskog dana godine 2002, u kom nekadašnji ljubavnici pokušavaju da ožive svoju davnu salcburšku romansu, a prati ih autoritet i inspekcija pripovedača koji junake i priču nadmoćno izvrgava i analizi i ruglu, najviše tako što raščlanjuje misli i strahove glavnog junaka.
Finkinja Mina Aho, skoro dvostruko mlađa od beogradskog biologa Janka Đape i dvostruko zagonetnija od njega, predstavlja oličenje stranog i zabranjenog, a njena je mističnost i bajkovitost potencirana i tako što nijednog trenutka ne saznamo šta se dešava u njenoj glavi, ni od nje same, ni od naratora. Pripovedanje se raslojava u popisivanje fenomena i emocija glavnog junaka, razotkrivanje svih njegovih strahova od razotkrivanja, a kontemplacija o naučnim hipotezama ili dokazanim saznanjima ukršta se sa lutajućim motivima Jankove hipohondrije (osluškivanje šuma u ušima i otkucaja srca), teskobe pred vestima iz velikog sveta i malim prostorima Beograda u kojima je bezazlena romansa izložena riziku da bude otkrivena i dešifrovana.
Ovaj hipertekstualni roman od hiljadu ravni teče kao neka vrsta kompjuterske igrice čiji je teren Beograd, najvažniji epizodista ovog romana. Nije u središtu pažnje naše i piščeve samo topografija grada, već i topografija mentaliteta i reljefi različitih ljudskih priroda, kojima je zajednička neutoljena žeđ za tajnom i strepnjom.
Kris Abani, Pesma noći, Agora 2011.
Pesma noći je roman nigerijskog prozaiste i pesnika Krisa Abanija koji je već sa osamnaest godina postao politički zatočenik a sa dvadeset pet emigrirao u Evropu, izbegavši da bude osuđen na smrtnu kaznu. Njegovo možda ne najtiražnije ali ubedljivo najdirljivije delo je lirsko-naturalistička povest o imaginarnom građanskom ratu u neimenovanoj zemlji Zapadne Afrike, o ratu u kome se bore deca. To nisu fanatizovana deca-ratnici, kako bi brzopleti čitalac pomislio: junaci romana su deca-žrtve čija se tela koriste ne samo kao mašine za ratovanje, nego i kao deo strateškog mizanscena ratnih operacija.
Glavni junak zove se Moja Sreća, i to tugaljivo a ironično ime nosi petnaestogodišnji dečak koji pune tri godine učestvuje u ratnim dejstvima za koja je teško odrediti lokaciju: po nekim naznakama, morao bi to biti fikcionalizovani građanski rat koji se odvija negde u Nigeriji. Moja Sreća video je i doživeo žalosne i potresne događaje: bio je svedok smrti roditelja, prinuđen da počini silovanje, priključen vojnoj formaciji dece ratnika kojima su presečene glasne žice kako ne bi mogli da kriknu, jauknu ni progovore. Bestelesni glas Moje Sreće svedoči o surovoj stvarnosti rata u kom se deca koriste kako bi postavila minska polja koja neće biti označena, rata u kom su unapred žrtvovana, ali i rata koji ne uspeva da izbriše svaki trag humanosti u njima. Bezglasni mali ratnici i ratnice govore jedni sa drugima koristeći mimiku, grimase i pokrete, iskazuju osećanja, zaljubljuju se i zbližavaju, a njihova ratna stvarnost predočena je nizom lirskih slika i lirskim jezikom koji se u datoj situaciji čini nemogućim, ali čitaocu nijednog trenutka nije neprirodan niti neuverljiv.
Pesma noći je unutrašnji monolog prepun sećanja na sreću i zlo, ljubav i zločin, čudesan spoj lirskog govora i brutalne vizualizacije nasilja. Okosnica romana je jezik znakova, iz kog se crpe metaforični i začudni nazivi pojedinačnih poglavlja: “Odmor je brada u dlanu”, ”Tišina je mirna ruka, ravan dlan”, “Istina je kažiprst na jeziku upravljen ka nebu”. Moja sreća na telu nosi svoje “lično groblje”, na ruku rezbari po jedan krst za svaku voljenu osobu koju je izgubio, ali utiskuje i znak za svako počinjeno ubistvo. Da se Abani nije upustio u ovako opasnu avanturu duha i jezika, svedočanstvo o ratu poput Pesme noći mogao bi da napiše možda još jedino Vilijam Barouz, s tim da ga dramatizuje Harold Pinter i režira Dejvid Kronenberg.
Kejt Atkinson, Istorije slučaja, Dereta, 2005.
Sentimentalnu misteriju Kejt Atkinson Istorije slučaja nemoguće je svrstati u kategoriju trilera ili porodične sage: nasilje, lirizam, introspekcija i misterija izliveni su u temelje jedne solidne noćne more.
Već sam početak romana suočava nas sa tri podzapleta, tri razorene porodice, dva ubistva i jednim nestankom; u prvih pedesetak strana trogodišnja devojčica nestane iz dvorišta rodne kuće, otac bude svedok ćerkine smrti od uboda nožem a mlada majka, izbezumljena dečjim plačem, sekirom iskasapi supruga. Tri porodične istorije, od kojih svaka počinje velikom ljubavlju i najboljim namerama a okončava se zločinom, povezuje samo to što se radi o nerešenim slučajevima. Prvi slučaj pokreću dve sredovečne sestre koje nakon smrti svog otuđenog i distanciranog oca među njegovim stvarima nalaze igračku najmlađe sestre Olivije, koja je tri i po decenije ranije netragom nestala; tako se raspliće mučna porodična priča o serijskom zlostavljanju. Ćerku Tea Vajra ubio je deset godina ranije pomahnitali ludak, a da nikad nije rasvetljen motiv ubistva, dok u trećem slučaju sestra Mišel, žene koja je sekirom ubila supruga 1979. godine, kad je imala jedva osamnaest godina, pokušava da nađe svoju sestričinu koja je bila beba kad se ubistvo dogodilo.
Ova su ubistva podsticaj detektivu Džeksonu Brodiju da se pozabavi i sopstvenom mučnom istorijom. Nepodesne za krimić a previše krvave za porodični roman, vremenske linije pojedinačnih priča odlično su se stopile u žanrovski amalgam: roman Istorije slučaja kataloški predstavlja dramatične i traumatične porodične tajne, incest, smrt i tragične gubitke sa kojima se suočavaju obični ljudi. Cinični detektiv Džekson je ranjiv i nespretan kao kakav junak Sola Beloua kom uvek preti finansijska prevara ili razoran razvod samo zato što je prostodušan i veruje ljudima. Taj detektiv ima mrzovoljnu sekretaricu, ledeno proračunatu bivšu suprugu i ćerku koja se otuđuje od njega, klijenti su mu malodušni i opsesivni, sa mučnim porodičnim pričama.
U romanu Istorije slučaja žene i devojčice netragom nestanu, budu ubijene i silovane, ostavljene na ulici; jedna od njih je i Džeksonova sestra, čija je nasilna smrt zauvek obojila njegov život strahom i nespokojem, ali i odlučnošću da raskrinka nasilnike. U opisanim zločinima (a svaki je vezan za zlostavljanje) stradalnice su ženskog pola različitog životnog doba: devojčica, devojka i mlada žena. Žanr noćne more kakvu gledamo u stvarnosti danas, ali na papir položen u format dinamičnog i analitičkog pripovedanja. Književnost ne daje odgovore, ali pravedan kraj ona odigra mnogo brže nego život.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar