0
Zašto se čovek plaši bolesti - pa, zato što može da umre. Neko taj strah od smrti savlada lakše, neko teže, a opet ima i onih koji bukvalno ceo život boluju od straha, kaže za Nova.rs akademik, pisac i reditelj Dušan Kovačević.
Da li kraj života označava i kraj boravka na ovom svetu, ili postoji mogućnost da se život produži u nekom drugom obliku, pitanje je koje otvara novi film Dušana Kovačevića „Nije loše biti čovek„.
Posle 18 godina akademik, prvi čovek Zvezdara teatra, dramski pisac i reditelj vraća se u srpsku kinematografiju.
Potpisao je na velikom ekranu svoje kultne komade „Balkanski špijun“ i „Profesionalac“, napisao klasike, kakvi su „Maratonci trče počasni krug“, „Ko to tamo peva“, „Andergraund“, „Radovan Treći“, „Urnebesna tragedija“… A posle silnih odlaganja, zbog pandemije, triler-komedija koja postavlja večito životno pitanje i omaž je „muzičarima, čestitim ljudima i psima“ konačno će se uskoro naći pred publikom, otkriva Dušan Kovačević u razgovoru za Nova.rs:
– Upravo smo snimili spot za film, koji će se pojaviti ovih dana, a konačno smo se dogovorili sa distributerima da će premijera filma „Nije loše biti čovek“ biti 7. decembra. Trebalo je da premijera bude istog datuma prošle godine, ali tada je pandemija bila na vrhuncu, a zemlja gotovo kompletno zaključana. Ostaje mi samo da se nadam da će ovoga puta sve biti u redu.
Film ste počeli da radite daleko pre nego što nas je „napala“ pandemija. A s obzirom da je tema suštastveno pitanje – šta nas čeka posle smrti, koliko je tek sad aktuelna pošto se već skoro dve godine bavimo mračnim temama, smrću, bolešću…?
– Desilo se, nažalost, da ta priča o nestajanju i tim nekakvim ljudskim sudbinama je poslednjih godinu i po dana strašno aktuelna. I mi se nalazimo u nekoj vrsti, ako bi se tako moglo reći, mirnodopskog rata. Naravno, ako ta dva pojma uopšte mogu da se vežu jedan uz drugi. Ne vidimo neprijatelja koji svaki dan oduzima živote. Samo u Srbiji dnevno umire 50 ljudi. To je užasno ozbiljno. Pre neki dan sam se vratio iz studija i saznao da je nekoliko glumaca obolelo od korone, koji se inače nisu vakcinisali, i da imaju ozbiljne komplikacije. Znate, jedno vreme sam bio u Portugalu i to je narod koji je dosta posvećen redu i miru zbog svoje istorije. Sada su došli na 90 odsto vakcinisanog stanovništa i nemaju već nekoliko dana nijednog mrtvog. Čovek se razboli i ako se vakcinisao, ali ima simptome običnog gripa i ne ide na respirator. To je cilj.
A zašto kod nas nije kao u Portugalu?
– Ne znam, slušam ovih dana predloge da se od pet uveče pa nadalje sve zatvori, i pitam se šta to znači? Apsolutno ništa. Vi možete da zatvorite sve – da ne rade frizeri od tri pa nadalje – i šta će onda da se desi? Pa, svi će da navale kod frizera do tri sata. Tu nema nikakvog smisla. Onda treba zatvoriti sve, i prodavnice i benzinske pumpe, i šta onda? Bićemo mrtva zemlja.
Nema logike u nekim potezima?
– Ta priča o ljudskim pravima i isterivanju najružnijeg oblika politike u borbi za ili protiv nečega je strašna. Da li si za ovo ili za ovoga… To nema smisla. Ovde treba uvesti jednu rigoroznu stvar – nema ulaska nigde ako nisi vakcinisan i zdravo, doviđenja! Idi na pecanje, na planinu, šetaj…
Vakcinacija je onda jedini put da se dobije taj mirnodopski rat?
– Jedini je put da ljudi ne umiru. Mi sada pričamo o smrti. Bolesnih će biti, pa od običnog gripa se umire ako imate neke komplikacije ili još neke bolesti. Vidite koliko je samo u poslednje vreme ljudi otišlo od infarkta. To je negde upisano u našem kodu – da li je u pitanju genetika, način života… Verovatno jeste… Ja sam godine i godine života proveo u Ateljeu 212 i jednoga dana je napravljen spisak i ispostavilo se da je više od 30 ljudi iz tog teatra preminulo od raka pluća. Kasnije se sumnjalo da su prilikom gradnje Ateljea unete neke azbestne ploče, koje su verovatno doprinele tome. Ali, činjenica je da su od tih tridesetak ljudi bar 25 bili oni koji su pušili tri kutije cigareta dnevno.
Jedan od strastvenih pušača bio je Zoran Radmilović. Pre neki dan bila je beogradska premijera filma „Glumčina“ u kome i vi, kao jedan od saboraca velikog glumca, svedočite o njemu. Kako ga se sećate?
– Sa osmehom. Ima ljudi kojih se ne sećam uopšte, zato što su bili teški za života, mrzovoljni… Izbegavao sam ih za života, a i danas izbegavam da ih se sećam. A Zorana se sećam sa osmehom, zato što kad god smo se sreli pričali bismo priče koje su nas zasmejavale. Uživao sam da sedim s njim, da improvizujemo, prepričavamo događaje iz mladosti. Sećam ga se po hodu, načinu igre na sceni. To se ne uči, jednostavno čovek poseduje neku magiju na sceni. I ako je deset ljudi pored vas na sceni u ansambl predstavi, ljudi samo vas gledaju. Zašto je to tako, niko ne zna. A Zoran je bio takav. Samo su u njega gledali.
Smrt jeste nešto što nam je rođenjem dato, jedina je izvesnost našega života, ali kako od toga napraviti tragikomediju kako ste vi to činili u ranijim komadima, i sada ponovo u filmu „Nije loše biti čovek“?
– Ozbiljno sam se time bavio još u „Sabirnom centru“. Ovo je možda neka priča nalik „Sabirnom centru“ i storija o onom svetu, a žanrovski je zapravo komedija. U krajnjem slučaju, moj prvi komad „Maratonci“ je o smrti – prodavci kovčega jesu sama smrt. A to je jedina stvar koje se svesno ili nesvesno plašimo. Zašto se čovek plaši bolesti – pa, ne zato što će biti bolestan, već zato što može da umre. Smrt je nešto sa čime se susrećemo već prilikom prvog saznanja o životu i svetu, još u ranoj mladosti. Neko taj strah savlada lakše, neko teže, a opet ima i onih koji bukvalno ceo život boluju od straha.
Koliko nekima onda verovanje u život posle smrti ili reinkarnaciju, što je takođe tema vašeg filma, pomaže da pobede strah?
– Čovek se spašava na raznorazne načine od straha. Jedna od mogućnosti jeste ta koju ste pomenuli. Sve religije imaju objašnjenja šta će se desiti posle kraja života i neko veruje u reinkarnaciju, poput budizma. U nekim od velikih religija taj duh se preseljava u goluba ili kravu. I to su svete životinje jer u njima opstaje duša nekoga ko vas čuva. A to verovanje postoji samo da bi se čovek na neki način lečio i, ako može, ostao normalan.
Kako ste dočekali novu pozorišnu sezonu u Zvezdara teatru?
– Sa nekoliko obolelih od korone, zbog čega nećemo moći da igramo neke predstave. Eto, još jedne od priča o tome šta ovo čudo nosi. A napravili smo divan repertoar i odziv publike je bio lep sve do pre neki dan, kada su nas obavestili da su dva glumca bolesna i još jedan radnik tehnike. Situacija u pozorištima je ionako teška, naročito u Zvezdari koja se samofinansira i izdržava od svojih prihoda. I uspevamo nekako da izdržimo, uprkos svemu, skoro dve godne. Na kraju ćemo i ovu sezonu izdržati tako što ćemo sve svesti samo na predstave koje mogu da se igraju u uslovima ovog užasa. A to znači da će igrati oni ljudi koji budu zdravi i raspoloženi. Svako drugo predviđanje svodi se samo na lepe želje. Realnost je nešto sasvim drugo. Nadam se da će se ljudi prizvati pameti i da će se, kao u Portugalu gde ne samo pozorišta, već sve radi, vakcinisati.
Pominjete stalno Portugal, zemlju koja je „iznimka“ u vašoj karijeri, jer ste se prvi put bavili nečim što nije vezano za umetnost – diplomatijom. Kako ste se snašli na polju na kojem se ne govori umetničkim jezikom?
– To je bilo jedno veliko i dragoceno iskustvo. Ali, tih godinu i po dana, od predviđenih četiri, je bilo sasvim dovoljno. Išao sam zbog nekog posla koji se završio za tih nekih godinu i nešto dana i ustanovio sam da nema smisla da sedim tamo i podneo ostavku. Znate, ne možete ozbiljno da pišete ako svakoga dana imate bar dva sastanka. Portugal je posebno zanimljiva zemlja, zato što je spona između Evrope i celog sveta i ima blizu 200 ambasada. Gotovo svaki dan neka amasada ima nekakvu proslavu, obeležava godišnjicu, i vi kao ambasador imate obavezu da se pojavite bar na kratko. Taj posao je nešto što je za profesionalnog diplomatu jako dragoceno, jer tako živite svoj profesionalni život, ali ja sam ušao u taj svet kao neprofesionalac. I za mene kao pisca to je bilo izuzetno zanimljivo iskustvo i možda ću se jednoga dana baviti time kroz neki komad.
I dok ste sa „Maratoncima“ poodavno predskazali neke stvari, šta danas predviđate ovoj zemlji, posle svega?
– Mislim da će ova bolest, kada dođemo do stepena imunizacije od 90 odsto, malo stati, i da ćemo bar završiti priču sa ljudima koji odlaze. To je najbitnije. Nema dana da ne čujete da je neko umro. To je strašno, pogotovo što mnoge od ljudi koji odlaze znamo, i tragedije se ponavljaju iz dana u dan. Čak više ne biraju ni godište, odlaze i mladi ljudi u najboljim godinama. Zato je prioritet broj jedan da se to zaustavi, a sve ostalo će doći nekako na svoje mesto. Politička istorija Srbije tokom skoro dve stotina godina menjala se i nastaviće da se menja, ali naše podele i trvenja ostaju, nažalost, zauvek isti!
Sutra: Emotivna priča o telefonskom imeniku Dušana Kovačevića
Bonus video:
Lena Kovačević o ulozi u filmu „Nije loše biti čovek“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
