„Hip-hop je nova avangarda“: Džon Kejl o Lu Ridu, o Niko i o današnjem rokenrolu

Čak i preko telefona iz Los Anđelesa, Džon Kejl ima određeno prisustvo. Nije samo u pitanju njegov i dalje prepoznatljiv velški akcenat ili način na koji uzima vreme da pronađe prave reči, već više njegov način razmišljanja – o muzici, pisanju pesama, svetu uopšte. Uostalom, njegova biografija iz 1999. godine nosi naziv "Šta je na velškom zen?".

Kejl već 10 godina živi u Los Anđelesu nakon dugog boravka u Njujorku. Njegovi odgovori, iako uvek ljubazni i promišljeni, ponekad teže ka apstraktnom i obeleženi su izbegavanjem da se konkretno izrazi o temi svojih pesama.

"Džonov kreativni pogled je dijagonalan, a ne linearan," kaže njegov prijatelj više od 20 godina, autor i novinar Ed Vulijami. "To se takođe odnosi na njegov celokupan način gledanja na svet. On je jednako arhaičan, interesantan i neumorno radoznao kao i muzika koju stvara."

Sa 82 godine, punih 60 godina nakon što je upoznao Lu Rida i osnovao Velvet Underground, i 54 godine nakon što je izdao svoj prvi solo album, "Vintage Violence", Kejl ostaje jedinstvena figura u popularnoj muzici, dijagonalni pogled na njegovo pisanje pesama zajedno sa njegovim muzičkim dometom – on je klasično obrazovan – pozicionirajući ga zauvek na zanimljivim periferijama popa, dok njegov stalno nemirni kreativni zamah nije oslabio sa starošću.

„POPtical Illusion“ je njegov 18. solo album, a pesme na njemu su često gusto slojevite sintisajzerima, loop-ovima i izobličenim instrumentima. Lirski, često zvuči kao da Kejl kanalizuje svoju podsvest više nego obično, dok izaziva slušaoce da pronađu smisao u samom rezultatu. Zvučno, to je prkosno moderno izražavanje namere od nekoga čija je cela kreativna raison d’etre vezana za ideju kretanja napred. „Ne volim da se bavim prošlošću, samo pokušavam da nastavim dalje,“ kaže on za “Gardijan”. „Uvek je tako bilo. Kod mene je uvek pitanje, šta je sledeće?“

Novi album sledi brzo nakon prošlogodišnjeg albuma "Mercy", na kojem je sarađivao sa raznim mlađim umetnicima, uključujući Weyes Blood, Animal Collective i Fat White Family.
Kao i kod "Mercy", polazna tačka za novi album bila je "ogromna količina pesama" koje je Kejl napisao u grozničavom naletu kreativnosti tokom pandemije Covid-a. "Zaključavanje je na neki način diktiralo šta se dešava, pa se moj bes pojavljivao prilično redovno," kaže on. Na šta je tačno bio ljut? "Uglavnom na političke stvari. Nisam bio fizički zabrinut zbog onoga što se dešavalo sa zaključavanjem, ali bilo je nekih stvari koje su me stvarno iritirale." Kao rezultat toga, nastavlja, počeo je da piše pesme "sa mnogo više agresije nego što sam imao u skorijoj prošlosti, ali to je bila drugačija vrsta agresije - neka vrsta romantične agresije."

Kejl je uvek bio, kako po temperamentu tako i po dizajnu, pomalo autsajder. Čak i unutar novonastale njujorške art-rok scene koja je iznedrila Velvet Underground sredinom 60-ih, delovao je kao ekstravagantan karakter, pomalo distanciran. Imao je 22 godine kada je prvi put sreo Lu Rida na kućnoj zabavi na Upper East Side-u 1964. godine, ali je do tada već bio na kreativnom putovanju.

Slučajni susret sa Ridom 1964. godine doveo je do formiranja Velvet Underground-a, čiji će uticaj oblikovati tok rok muzike generacijama koje dolaze. Grupa je uspela da spoji Kejlov često oštar eksperimentalizam – njegova upotreba viole kao uznemirujućeg elementa u prepoznatljivom zvuku grupe – sa Ridovim stilom pisanja pesama, koji je varirao od sirovih pesama kao što su “Heroin” i “I'm Waiting for the Man” do obmanjujuće melodičnog toka setnih balada poput “Sunday Morning” i “I'll Be Your Mirror”. Kreativno produktivni, ali divlje raspušteni savez grupe sa Endijem Vorholom u njegovom studiju "Factory" toliko je puta prepričavan da je sada deo rok legende.

Zanimljivo je da je na prošlogodišnjem albumu “Mercy”, Kejl uključio pesmu pod nazivom “Moonstruck”, koja je posvećena prelepoj, ali tvrdoglavo samodestruktivnoj pevačici grupe, Niko, koja je umrla u 49. godini 1988. godine. Nakon njenog odlaska iz grupe, producirao je njen drugi solo album, "The Marble Index", 1968. godine i ko-producirao njen treći, "Desertshore", 1970. godine. Potonji je sada posebno hvaljen zbog svoje zavodljive neobičnosti.

"You’re a moonstruck junkie lady, staring at your feet…" Kejl peva u pesmi "Moonstruck", uz raskošnu, ali odgovarajuće melanholičnu pozadinu. Da li su njene pesme ostale sa njim tokom godina? "Veoma mnogo. Bila je jedinstvena ličnost. Ako ste uopšte razumeli Niko, znali ste da uvek razgovarate s njom u smislu njene kreativnosti. Ona je prezirala svoju fizičku lepotu i svakoga ko bi je tako opisao. Bez obzira na lične nesigurnosti, bila je beskompromisna kao tekstopisac. Imamo dokaz za to."

https://www.youtube.com/watch?v=FNQko8Jzmf0

Da li je ikada bio u iskušenju da napiše pesmu o Ridu, koji je umro 2013. godine, i s kojim je Kejl imao čuveni burni kreativni odnos? "Mislim da jesam, koliko god nejasno  to može da deluje," odgovara, ostavljajući da pogađamo.

Kejl je napustio Velvet Underground 1968. godine nakon izdavanja njihovog drugog albuma "White Light/White Heat", na kojem je njegov eksperimentalni pristup najizraženiji. Njegov odlazak prouzrokovao je raskol s Ridom koji je navodno trajao do 1987. godine, kada su prvi put ponovo razgovarali na Vorholovoj sahrani. Par se pomirio na neko vreme, snimajući elegičnu pesmu "Songs for Drella", posvetu Vorholu koja je objavljena 1990. godine. Usledila je turneja ponovnog okupljanja Velvet Underground-a 1993. godine, ali je i ona završila u nesuglasici. Kejl i bubnjarka Morin "Moe" Taker su jedini preživeli članovi originalne grupe.

Njegov muzički pristup danas inspiraciju ne crpi iz avangarde, ako taj termin uopšte više važi, već iz stalnog zvučnog avanturizma hip-hopa. “To je nezasito,” kaže on, odobravajući. “Rok muzika to više ne radi, niti avangarda. Hip-hop je nova avangarda.”

Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu