0
Dođe vakat, pa uzeh treću dozu, iako pun tih vražijih antitela, što od one srednje teške upale pluća od pre godinu dana, kad je pošast stigla, što od dveju prethodnih.
I malo bejah lohotan, kako se veli u Bosni, a to će reći: metastabilan, uzdrman, pomalo kao prebiven, kao da me je neko sustigao čekićem (ali gumenim, jer, evo kaže se na visokom mestu, gumeni čekić – to i nije čekić, a to što može da polomi kost, razbije lubanju i istera oko, to je valjda manje bolno, šta li, nego da je ista stvar počinjena gvozdenim). Pa se latih Milenine „Dece“. Milena je Milena Marković, „Deca“ su njena poema, izašla kod LOM-a, nekih četiri hiljade i petsto stihova, stotina gore, stotina dole, nekih stotina i pedeset stranica, koja više, koja manje.
I uzeh da tabirim Milenu. I ne ispustih, tako lohotan i sve uzdrmaniji što više bejah čitao. Jer, reći ću odmah: nije tako nešto nastalo u srpskom jeziku, nikad.
Teče Milenin stih, kao što teče reka, nekad curkom, nekad širinom, stešnjava se u klisurama, razliva u ravnicama, čas je potok, čas je Dunav, zastaje pod nekim vrbakom, tutnji uz huku niz stenje i kamenje, kaska po kaskadama i bukovima, vri po virovima, survava se surovo, miluje milostivo, rečju: grabi ka konačnom ušću. Znaš Milenu, pa znaš taj ton, taj tembr, te valere, taj registar, te sinkope, te korone, te rifove i drajfove, taj ritam i taj bluz, znaš sve te reči, sve si ih sam toliko puta izgovorio, sve si te psovke – taj pra-eros – opsovao, sve si te suzne smehove odsmejao i otplakao, pa ipak – nikad nisi ovakvom rekom plovio, nikad se tvoj čun nije tako ljuljao, nikad tvoj kanu nije prošao ovim skageracima i kategatima, ali rečnim, jer ovo je roman u stihovima, roman-brza reka, roman-potok, roman koji peva, ispeva, opeva, zviždi, vrišti, šapuće i savršeno se zajebava sa pathosom ljudske egzistencije sve jednako joj se diveći.
Naslov je tema, i naslov je sve. Ovde je reč o deci, doslovno. O deci koja ne odrastaju, o deci koja prave decu. Samo deci, just kids, rekla bi Milenina najbliža rođakinja Petti Smith. Kids are alright, rekao bi Pete Townsend i njegovi The Who, onomad kad još behu deca i kad behu istiniti, u redu su deca, svi smo nečija. Here’s looking at you, kid, kazao bi Bogi kao Rik u „Kazablanki“, a Ingrid samo pokušava da ne trepne, takva su pravila krupnjaka na filmu. Srpski je romantizam, onaj Brankov i Đurin i Lazin, ovde u svom najvišem stadijumu, Vilijem Blejk je urednik ovog izdanja u kome Milena čita Isidora Dikasa, lažnog grofa Lotreamona, čita ga u prevodu koga drugog do Mirjane Miočinović i Danila Kiša, prevod u četiri ruke, jedan od tih veličanstvenih, vinaverovskih trenutaka ovog jezika, to je tren u poemi-romanu, ali to je tu. (Dobro je da se ovde više ne čita i ne preštampava Lotreamona, zavetnici Novog Ćudoređa, krstaši novog socrealizma, zogovići-uveoci satrli bi i taj prevod i te prevodioce, post festum i post mortem, kako samo oni umeju.) Blejk, a i Rembo, Bodler i drugi ukletnici, Daničić i Vuk, Sveto pismo i Joe Strummer, baš kao i prevodi Čika Miše, Miloša N. Đurića, oca Rastka koji će poginuti mesec dana pred kraj drugog rata, onog koji preda je etiku, a ne diple, onog koji prevodi Homera i Sofokla, pa taj trijumf jezika i ovde huči – svi se oni ovde čuju, kao što se kod Dylana, što je stariji, sve više čuje praotac – Walt Whitman.
Jedino s čim bi se možda i moglo porediti Mileninu „Decu“, to je taj omiljeni pesnik Ive Andrića, nimalo mrzak Crnjanskom i Gavrilu Principu, i baš ta njegova eponimna poema. Otud i Dylan peva I Contain Multitudes, prisvojivši taj Whitmenov stih iz te velike reke koja nosi ime svog pesnika. Protivrečan sam?/Onda, dobro, protivrečan sam/(Ja sam širok, sadržim mnoštva) – tako i Milena Marković sadrži sva ta mnoštva, brehtovska i gorkovska, Muter Kuraž i Mati, jer je ona majka, mama, mati i mater, baš kao što je i derle, dete, devojčica, baš kao što je, pre i posle svega, Žena. Kao takva, ona peva muškarcu i o muškarcu, muškarcima i o muškarcima, svojim, onim koje je rodila i onim koje je volela i koje voli. Milena peva kao Gete na kraju Fausta, samo što „vječno nas žensko uzdiže sveđ“, ovde je večno muško, jer ovo su priče o muškom, rekao bi M. Cr. Muško je uvek žensko, naime.
Milena peva o deci, o nama: toliko se puta zemlja okrenula/toliko je naših u grobove ušlo/a mi i dalje nismo ljudi nego/neka strašna deca.
Mi, nahočad i nedoraščad.
Bonus video:
Stojanović: UDBA mora da štiti svoj rad