Fest kritika - piše Milan Vlajčić: Junaci sa smetlišta

Svet nam nije dom - na toj kritičkoj rezonanci nalazi se niz izuzetnih i odličnih filmova koje gledamo u ponudi ovogodišnjeg Festa. U “Zemlji nomada” kineske rediteljke Kloi Žao na radu u Americi, samovoljni izgnanici napuštaju gradsku egzistenciju birajući stazu lutajućih putnika u sopstvenoj zemlji.U drugom američkom filmu “Minari” potomka korejskih doseljenika Lija Ajsaka Čunga, zemljaci njegovih roditelja pokušavaju da osvoje deo mitske ponude “američkog sna“. U “Zvuku metala”, rokerski muzičar odbija mesto porodičnog štićenika, opredeljujući se za neizvesnost života u skladu sa svojom buntovničkom prirodom (uostalom, taj impuls je u korenu autentične rokerske poetike).Bez izboraU toj kritičkoj poziciji prema savremenom svetu Zapada i Istoka, nalazi se i iranski film “Bez izbora” (105 min.) reditelja i pisca Reze Dormišjana, čiji su filmovi iz prethodne decenije osvajali prestižne nagrade, među njima i Medalju Abasa Kjarostamija.

U ovom filmu Dormišjan osetljivom rukom majstora bespoštedno prikazuje savremeno iransko društvo na razmeđi modernizacijskih trendova, na jednoj strani, i snažnog pritiska religioznih zabrana i beskrajne bede kojoj su prepušteni beskućnici Teherana.U najboljoj tradiciji iranskog filma koji nekoliko decenija nadmoćno zagovara neorealistički pristup u filmskoj dramaturgiji, dokumentarističku silovitost, “Bez izbora” se otvara šokantnim prizorima uličnih građana-beskućnika, koje policija ponekad pomera na ivicu grada, kad dolaze ugledni gosti -državnici. I onda se priča fokusira na 16.godišnju Golbahar (Pardis Ahmadieh), koja živi i radi na ulici, ali je neprekidno pod kontrolom svog makroa, koji pomoću nje ostvaruje svoje prihode.Odvodi je kod bogatog poslovnog čoveka, kojem bi trebalo da rodi dete jer mu je žena neplodna. Njen makro time vraća dug uticajnom čoveku jer mu je ovaj pomogao da izbegne kaznu (ne znamo koju). Posle mesec dana, nema trudnoće, besan, makro je vodi na kliniku gde ustanovljavaju da ona ne može da rodi jer su joj pri nekoj ranijoj intervenciji prevezani jajnici.Pokušavajući da doznaju šta se dogodilo, dolaze do pravnice koja reši da istraži slučaj. Uz mnogo nevolja sa birokratskim zahtevima (Golbahar je nepismena, nema lična dokumenta, nema dokaza da je živa), trag vodi do ginekološkinje koja je poslednji put izvela abortus. Dramski zaplet se zasniva na tri žene koje su u jezgru ovog mračnog zapleta. Pravnica je nošena silovitom energijom da istera na čistac ovaj slučaj koji podrazumeva korupciju, nasilje nad ljudskim pravima, zloupotrebu (presecanje jajnika je jedno vreme bila nezvanična politika protiv nekontrolisanog nataliteta, od čega je država ubrzo odustala). Ali posledice su ostale.Pravnicu (njeno ime je na špici filma ispisano na farsi-jeziku, tu se ne snalazim) svi prijatelji, lekari, sudije opominju da su to đavolska posla, da jo je život u opasnosti. Što se na kraju obistini.Film sa izvanrednim portretima tri ženska lika, i svih ostalih, sa pogledom na kastinsku strukturu društva koje je na puškomet daleko od proklamovanih načela (ima toga bliže i dalje, ali tamo je stroga teokratija, sa ajatolasima i zvanično uvedenom smrtnom kaznom). Atmosfera filmske priče je impresivna, ne znate gde je prelaz između dokumentarnog zahvata u sirov život, i režiranih sekvenci sa profesionalnim glumcima i napisanim dijalogom.Dormišjan stvara vrhunski film od kojeg vam zastaje dah, tačno onako kako već pola stoleća svedočimo kad se susretnemo sa majstorima filma koji se zovu Darijuš Meržui, Mažid Mažidi, Abas Kjarostami, Mohsen Makbalbaf, Moamer Gobadi, Džafer Panahi... Kako to oni uspevaju kad su im nametnuta stroga ograničenja: nema krupnih planova ženskih likova, nema dodira, žene moraju uvek da imaju maramu na glavu (čak i kad su deca!), o poljupcu ni govora.... I šta ostaje?Zvuči cinično ali ipak i utešno: filmski jezik se sastoji od metafora, elipsi, sinegdoha, sugestija koje nagoveštavaju neprisutno-nevidljivo. Može li se tako? O da, s tim što malo-malo i neko od reditelja, ponekadi nekolicina zajedno, osvanu u zatvoru (zindan).Poslednjih godina je Džafer Pahahi uspeo da iz zatvora proturi film koji je načinio “pametnim telefonom“.Kako mi je 1996. godine objasnio pokojni Kjarostami u slučajnom susretu na ulicama Kana, uoči osvajanja Zlatne palme filmom “Ukus trešnje“: budžeti za snimanje filmova su mali, najbolji filmovi Irana koji osvojiše hrpe Oskara, Zlatnih palmi i Zlatnih lavova, u Iranu se nekoliko dana prikažu pa se skinu, šira publika voli populističke filmove s igranjem i pevanjem (i ponekad pucanjem u vazduh!). Nešto mi je to poznato.https://www.youtube.com/watch?v=7Ey-kd4XgKQ