Podeli:
Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Goran Marković snimio je 1982. godine film „Variola vera“ o epidemiji velikih boginja koja se deceniju ranije desila u Jugoslaviji. Kao i mnoga Markovićeva dela ni ovo (časopis „Sight & sound“ je film uvrstio u 100 najboljih horora svih vremena) nije izgubilo na snazi, štaviše, zbog pandemije koronavirusa, danas je možda aktuelnije nego ikad. Ekskluzivno objavljujemo priču Gorana Markovića „Druga smrt doktora Grujića“, iz zbirke „Tri priče o samoubicama“, na osnovu koje je nastao film „Variola Vera“.

Piše: Goran Marković

Ipak, postoje stvari koje se ne mogu odigrati po planu, ma kako on savršeno bio zamišljen i brižljivo sproveden u delo. Slučaj je hteo da, nešto pred zoru, doktorka Marković doživi infarkt miokarda.

U tom trenutku, pazeći da ne probudi nikoga u sobi dežurnog lekara, Danka je već trpala stvari u svoj neseser. Zatvorivši poklopac, mlada žena je, po prvi put od kako je mladić iz biblioteke, riskirajući svoj život, došao kod nje u bolnicu, sa puno nežnosti pogledala lice tog usnulog čudaka. Iako je bilo više nego jasno da je taj mladi čovek načinio najhrabrije od svih dela koje jedan muškarac može učiniti za ženu, Danka ipak nije uspela da se navikne na njegovu više nego bizarnu ličnost. Jednostavno, nervirao ju je. Šta god da je uradio, izgovorio, išlo joj je na živce. Ali, dobrodušni bibliotekar to nije primećivao i na svaku njenu grubost odgovarao je nežnošću.

Pročitajte još:

Ipak, prethodne noći rešila je da učini nešto što bi joj makar malo umirilo savest: pokušala je da ga obavesti o svojim namerama da pobegne odavde. Iako je u ujakovom pismu izričito stajalo da cela stvar mora ostati u potpunoj tajnosti, ona mu je doslovce rekla: “Ja odlazim odavde”. Ali, on kao da uopšte nije bio prisutan, stalno je mleo o svome delu, mešavini naučne fantastike i horora, “nečem što će spojiti rad Isaka Asimova i Albera Kamija”. Ona je dreknula: “Stani! Zar ne shvataš?! Odlazim odavde.” Izgledalo je da se mladić najzad spušta na zemlju: “Kako to misliš?” “Lepo. Zauvek”, odgovorila je Danka nervozno. On se, međutim, nasmešio i uputio joj jedan od svojih toplih, naivnih pogleda: “Zašto misliš na smrt kada sam ja sa tobom?” Van sebe od besa, Danka je urliknula: “Ja ne umirem! Bežim! Razumeš?!” Ali, nije vredelo. Do njegovog mozga takva mogućnost nije dopirala i Danka je, jednostavno, odustala.

Međutim, u trenutku kada je uhvatila dršku nesesera, spremna da krene na put spasenja, osetila je ako ne ljubav onda bar izvesno osećanje duga prema čoveku koji je, samo da bi bio uz nju, spavao sklupčan na zemlji, smešeći se pri tom bezazleno, kao da leži u kolevci a ne na podu smrdljive i kužne bolnice. Sagla se i poljubila ga u čelo, kao što majka ljubi dete, a onda brzo krenula napolje.

U času kada je već zakoračila ka slobodi, iza svojih leđa je začula krkljanje. Mahinalno se osvrnula i ugledala doktorku Marković kako, držeći levu u desnoj šaci, izgovara: “Leva ruka mi je hladna kao led”. Ubrzo zatim, doktorka Marković je pala na pisaći sto, da bi se odmah potom skljokala na pod, u naručje usnulom bibliotekaru. Danka je stajala na vratima razmišljajući da li je moguće da je doktorka Marković odabrala baš ovaj trenutak za umiranje. Ni pet minuta ranije, ni pet minuta kasnije, nego baš u času kada je kretala u slobodu. Skoro da je nastavila pokret kojim bi zauvek raskrstila sa ovim užasnim mestom, kada se njen pogled ukrstio sa bunovnim i, u svakom slučaju, nemoćnim pogledom bibliotekara. Protrčala je nazad i pomogla mu da doktorku prenesu na njen krevet.

Varja Đukić kao Danka i Dušica Žegarac kao dr Marković, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Čak i da se nije radilo o masivnom infarktu, bilo je očigledno da se doktorka Marković neće naživeti. Danka ju je prikačila na aparat za praćenje vitalnih funkcija i odmah utvrdila pad krvnog pritiska i gotovo potpuno izgubljeni puls. Osvrnula se oko sebe nemoćno i viknula krmeljivom mladiću: “Adrenalin! Dodaj mi adrenalin!” Pokazala mu je rukom ka vitrini u dnu prostorije i bibliotekar je poleteo onamo vrativši se sa celokupnim sadržajem ormana u rukama. Ona je na osciloskopu grozničavo pratila razvoj, bolje reći pad svih funkcija srca doktorke Marković. Čim joj je mladić pružio ampulu i špric, Danka je navrat-nanos ubrizgala adrenalin u injekciju i zarila njen vrh u grudni koš umiruće doktorke, nasumice ciljajući srce. Ruke su joj se tresle dok je pritiskala vrh šprica i sve vreme nije skidala oči sa ekrana uređaja za praćenje rada srca. U trenutku kada je linija na njemu postala ravna i kada se oglasio piskutavi zvuk koji je upozoravao na kliničku smrt, Danka je jednim potezom pocepala doktorkinu bluzu i počela da primenjuje ručnu reanimaciju. “Ambu! Ambu, brzo!”, vrisnula je. “Šta?…”, zbunjeno je stajao u mestu bibliotekar. “To zeleno!”, ponovo je kriknula i rukom mu pokazala na uređaj za primenu veštačkog disanja. Mladić je pritrčao i stavio ambu na doktorkina usta. “Na tri – pumpaj!”, zapovedila mu je Danka i počela dlanovima obeju ruku da pritiska njen grudni koš, brojeći: “Jedan, dva, tri! Jedan, dva tri…” Mladić je na svako “tri” stiskao plastičnu pumpu a ona je pritiskala i oslobađala grudni koš doktorke Marković, ponavljajući panično, ali i ravnomerno, tu radnju sve do trenutka dok zvuk nije nestao a na ekranu se prvo stidljivo, a onda sve izrazitije, nije pojavila krivulja koja je označavala povratak doktorke Marković u svet živih.

Danka u prvom trenutku nije verovala da se čudo odista dogodilo. Pogledala je zbunjeno u mladića, pa ponovo u ekran, pa u doktorku koja je počela da diše sasvim ravnomerno. Izvan sebe od sreće, Danka se bacila u mladićev zagrljaj i počela da plače. Mladić ju je milovao po kosi i ponavljao: “Uspela si, uspela…” Ona ga je pogledala i obrisala suze. “Uspeli smo”, rekla je i poljubila ga strasno.

Varja Đukić kao Danka i Bogdan Diklić kao bibliotekar, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Tog kišnog jutra, jedan živi stvor zaista je napustio Univerzitetsku kliniku u mrtvačkom sanduku. Ali, to nije bila Danka već doktorka Marković koja je odmah prebačena u posebno izolovanu sobu na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je kasnije dugo i relativno uspešno lečena od posledica teškog infarkta. Umrla je osam godina kasnije, naravno, posle ponovljenog infarkta miokarda. Tog istog dana, kada je Danka svoje mesto ustupila bolesnoj koleginici, Kukuljica je iznenađeno zastao ugledavši je kako mu mirno prilazi stepeništem Univerzitetske klinike. Sa čuđenjem je uočio neki posebni izraz posvećenosti na njenom licu. “Zar vi niste na putu?”, upitao ju je tiho. “Nekom drugom putovanje je bilo mnogo preče”, odgovorila je. Kukuljica ju je dugo posmatrao kroz svoja dva otvora na kapuljači i jedino je dužina pauze koja je pratila njegov pogled davala do znanja da shvata šta se upravo odigralo. Najzad je slegnuo ramenima i krenuo svojim teškim korakom nagore, kao umirućim. “Doktore”, zaustavila ga je Danka. “Ako Vam još uvek trebaju dobrovoljci, ja sam spremna da pomažem.” Kukuljica ju je opet gledao jako dugo pre nego što je progovorio: “Naravno da bi nam Vaša pomoć bila dragocena, koleginice…”

***

Pročitajte još:

Do preokreta u drami zatočenika Univerzitetske klinike došlo je nekako u isto vreme kada su počeli prvi topliji dani u Beogradu. Dok je kroz prozor rezignirano buljio prema milicionerima koji su, već pomalo raspojasano, ispred bolnice igrali fudbal, prodavac knjiga je iznenada zamahnuo rukom, uhvatio nešto šakom, oslušnuo zujanje u njoj i saopštio: “Muva! Gotovo je sa zimom.”

U sobi u kojoj je, sav u živim ranama, ležao doktor Grujić, bolesnik Bora je otvarao pasijans. Grujić već danima, osim piskutavog zvuka koji je dopirao iz njegovih pluća, nije davao nikakve druge znake života pa je Bora, u potrazi za nekim zgodnim mestom za spavanje, odlučio da se preseli u njegovu sobu. Kukuljica se začudio kada je u krevetu, u kome je do pre samo nekoliko dana ležao čovek koji je umro od zaraze, zatekao istetoviranog momka kako slaže karte. “Šta radite vi ovde?”, viknuo je strogo, ali mu je Bora, bez mnogo uzbuđenja, odgovorio: “Dole mi svi idu na nerve. A i doktoru je potrebna nega.” Kukuljica je slegnuo ramenima i otišao, verovatno razmišljajući na temu da li se ljudska glupost i odgovornost uopšte mogu trpati u istu vreću.

U jednom trenutku, Bori se učinilo da iz pravca Grujića dopire nešto kao šapat. Načuljio je uši i čuo: “Ko je ugasio svetlost?” Skočio je i približio se njegovom krevetu: “Ja, doktore. Bora. Što da gori za džabe?” Grujić je ležao otvorenih očiju, pogleda uprtog u sijalicu iznad sebe. Izgovorio je tiho: “Šta radiš ti ovde?” Bora je razmislio pa onda odgovorio: “Čuvam Vas.” “Ti?… Ti si lud, triperaš”, najzad je sasvim jasno izgovorio Grujić, a Bora požurio da pozove Danku.

Ona je već nekoliko dana radila sa Kukuljicom i ostajala je da spava na drugom spratu, najstrože zabranivši bibliotekaru da na početku stepeništa, koje je vodilo na gornje spratove, preskače konopac sa natpisom: “Variola vera – zabranjen prolaz” i posećuje je u njenom novom prebivalištu. Mladić se bunio i objašnjavao joj da u prizemlju i podrumu više nema mesta ni za stajanje a kamoli za normalni život, ali Danka je bila neumoljiva. Ipak, uspeo je da od nje iskamči obećanje da će se viđati na “neutralnom mestu”, to jest na krovu bolnice, do kojeg je vodilo pomoćno stepenište. Počinjali su topliji dani i Danka je pomislila kako bi bilo lepo da, s vremena na vreme, provede nekoliko minuta na svežem vazduhu, makar i sa osobom koja joj je sve više išla na nerve.

Bora ju je zatekao u jednoj od soba sa desetak bolesnika, kako sedi pored prozora. Bila je u nekom posebnom raspoloženju, nekoj vrsti letargije, koliko se to moglo proceniti ispod maske koju je nosila preko nosa i usta. Ali, kada joj je Bora saopštio da se “Grujić probudio i da govori”, brzo se trgla iz tog stanja i potrčala niz hodnik. U Grujićevoj sobi sačekalo ju je nešto jako dirljivo. Uprkos strašnom stanju u kome se nalazio, Grujić je pokušavao da ispadne duhovit: “Kako ste, doktorka?” Pogledala ga je dobro i, po prvi put od kako su se upoznali, prema njemu pokazala nešto kao blagonaklonost: “Kako je Vama?” “Užasno me svrbi…”, saopštio je Grujić sa bolom. Danka je počela da mu pažljivo čisti kraste sa lica. Grujić se nije micao, samo je žmurio i tiho ječao. Posle izvesnog vremena se obratio Bori: “Idi i kaži onom vampiru da mi duguje flašu viskija.” Bora je odmah shvatio na koga se poruka odnosi jer je i sam, zajedno sa većinom zatočenika Univerzitetske klinike, Kukuljicu držao za neko neprirodno, vanzemaljsko biće. “Jasno kao dan!”, odgovorio je i požurio da izvrši Grujićevo naređenje.

Kada su ostali nasamo, Grujić je uputio Danki jedan dugački pogled pun zahvalnosti i gorko se osmehnuo: “Mora da izgledam vrlo privlačno…” Ona mu je, ne prekidajući čišćenje rana, odgovorila: “Izgled, doktore, nikada nije ni bio vaše glavno oružje.”

Istog dana, probijajući se kroz gomile ljudi u prizemlju, Danka je na jedvite jade pronašla Keningzmarka kako, zagrnut ćebetom, sedi u nekom zabačenom budžaku i zuri ispred sebe. “Doktore, zove vas Grujić”, saopštila je jednostavno. On je podigao svoj pogled iz koga je zračilo potpuno nerazumevanje: “Kako to mislite?” “Tražio je da jede. A ja ne znam da li sme, zbog lezija na sluzokoži creva”, odgovorila mu je, nesvesna značaja svojih reči. Keningzmark je polako ustao, ne primetivši da je sa njegovih leđa skliznulo ćebe: “Znate li šta govorite?!”

Sa svojim iskustvom, Danka nije ni mogla znati od kakvog je značaja bila činjenica da se Grujić oporavlja. I stvarno, kao po nekoj komandi, broj novoobolelih se sledećih dana sveo na nulu, a kod onih koji su već bolovali od variole uočavali su se vidni znaci poboljšanja. Keningzmark se vratio na gornje spratove i nastavio da radi sa još većim entuzijazmom. Ni Kukuljica ni Danka nisu pominjali njegovu krizu koja je, iz neobjašnjivih razloga, bila vezana za stanje zdravlja doktora Grujića. A ovaj je, za divno čudo, iz dana u dan pokazivao veliki napredak; kraste na njegovom licu su se sušile i već počele da otpadaju, ne ostavljajući naročitog traga ukoliko nisu prevremeno uklanjane.

Četrdeset prvog dana od stavljanja bolnice u karantin, Kukuljica je saopštio Danki i Keningzmarku: “Mislim da smo uspeli da zatvorimo prvi krug. Prošlo je već sedamnaest dana od poslednjeg slučaja a već četiri dana niko nije umro. Ipak, moramo sačekati dvadeset i jedan dan. Ukoliko bi do tada došlo do novih oboljenja, to bi značilo formiranje novog kruga zaraze.” Danka je primetila: “Ali, epidemija kao da je stala…” “Da, tako izgleda”, složio se Kukuljica. “Kao što odjednom bukne, tako uvek, bez ikakve najave ili logike, počinje da jenjava.” Keningzmark je zaključio: “To znači da će za tri dana otpasti i teoretska mogućnost da se otvori drugi krug zaraze?!” Kukuljica je klimnuo potvrdno glavom. Nastala je dramatična pauza koja je imala svoju poentu u Dankinom pitanju: “Doktore, da li to znači da je… gotovo?” “Teoretski – ne. Praktično – da!”, odgovorio je Kukuljica.

***

Vest o skorom spasenju zatočenika prostrujala je Univerzitetskom klinikom brzinom munje. Opšta čamotinja i beznađe za tili čas su se pretvorili u neumereno slavlje i raspusno ponašanje pojedinaca. Na čelu raspojasanog društva bio je, naravno, Bora koji, to se kasnije ispostavilo, nikada nije isporučio flašu “šivas regala” koju je Kukuljica, sutradan po prijemu Grujićeve poruke, pošteno doneo. Pijančenje i šenlučenje trajali su čitav dan i čitavu noć. Bora je na kraju jednoj od bolničarki (dakle, ne čistačici, kao što se verovalo) javno oprostio njen udeo u njegovoj (već bivšoj) polnoj bolesti, pa je pijano društvo celu stvar proglasilo za proslavu njihove veridbe, zanemarujući opšte poznatu činjenicu da je Bora bio već uredno oženjen.

Bogdan Diklić kao bibliotekar, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Međutim, dan pre isteka Kukuljičinog roka i proglašenja amnestije za utamničene, dogodio se slučaj koji je mogao pokopati sve njihove nade. Bilo je toplo, skoro letnje popodne kada je Danka odlučila da poseti bibliotekara koji se već danima, ophrvan samoćom i dosadom, izležavao na krovu bolnice. Penjući se uz pomoćno stepenište, osetila je čak neku vrstu uzbuđenja što će ga ponovo videti i saopštiti mu radosne novosti. Zatekla ga je u ležećem položaju, golog do pojasa, sa otvorenom knjigom preko glave. Odmah je uočila naslov knjige, koja mu je, očigledno, služila kao suncobran: “Mit o Sizifu”. Osmehnula se i čučnula kraj njega. Pošto se nije odazivao na nekoliko njenih poziva, Danka je uklonila knjigu i suočila se sa njegovim nepomičnim, staklastim pogledom. Prestravljena, odmah je opipala mladićev puls i konstatovala da je bibliotekar mrtav. Sudeći po temperaturi tela, smrt je morala nastupiti nekoliko sati ranije.

Još brže od one lepe, bolnicom je prostrujala ova poražavajuća novost. Ljudi su se prosto skamenili pred mogućnošću da sve počne iznova, sa još brojnijim žrtvama i pogubnijim prognozama u vezi sa krajem ove pošasti. Kukuljica i Keningzmark su odlučili da odmah izvrše autopsiju i da se lično uvere radi li se o varioli ili ne. Cela bolnica je čekala obdukcioni nalaz kao neku vrstu presude. Sve se umirilo i te noći, dok su dvojca lekara obavljala svoj poslednji zadatak u borbi protiv variole, na beogradskoj Univerzitetskoj klinici niko nije spavao.

Pred ponoć, Grujić je uspeo da stane na noge i da se nekako dogega do hodnika. Tu je zatekao Danku kako kroz veliki, ovalni prozor bulji u pomrčinu. Niz lice su joj se slivale suze, a ramena su joj se nekontrolisano tresla. Grujić nije, naravno, mogao znati šta se u njenoj duši zbiva, ali je osećao da se ne radi samo o strahu ili prostoj panici od nove katastrofe koja je realno pretila; bilo je tu nečeg dubljeg, ličnijeg. Naslućivao je neku čudnu vezu između devojčinog očajanja i nestanka tog nepoznatog mladića. “Smrt je isto tako prirodna pojava kao i život. Tu se radi o predznaku. Jedno se zove život, drugo smrt. Plus i minus…” Danka se okrenula od prozora i pogledala ga. On je pušio i bio zagledan u žar cigarete: “To nisam smislio ja. Mislim da je to napisao Krleža ili već neko…”

Obdukcija je napredovala sporo. Posle otvaranja grudnog koša, Kukuljica je konstatovao: “Kod variole su uzroci smrti po pravilu teška intoksinacija i masovna krvavljenja koja su odraz hemoragične dijateze.” Zagledan nad utrobom preminulog mladića, Keningzmark je upitao: “Zar ovo ne bi mogla biti posledica trombocitopenije?” Kukuljica nije dizao pogled sa tela: “Jedno je sigurno. Ne radi se o varioli.” Keningzmark ga je pogledao uzbuđeno: “A šta je uzrok smrti?” Kukuljica ga je pogledao i uzdahnuo duboko: “Ne znam. Pomislio sam… Ali, to su gluposti…” Keningzmark se namrštio: “Šta ste pomislili?” “Za trenutak sam pomislio… kako je variola na sebe uzela novo ruho. Čim smo je pobedili ona se pretvorila u nešto drugo, nama još nepoznato…”, dopiralo je ispod plastičnog ogrtača. Keningzmark ga je posmatrao intenzivno, osećao je da je ovo čas odluke: “Zar Vam se ne čini da to što kažete ne spada u domen nauke?” “Šta ja znam…”, ponovo je promrmljao Kukuljica. Keningzmark je ovoga puta nastupio odlučno: “Kolega, mislim da autopsija jasno pokazuje da je uzrok smrti najbanalniji izliv krvi u mozak! Mladić je, jednostavno, zaspao na suncu i – nastradao. Da li se slažete da tako upišemo?” Tada se odigralo nešto sasvim neočekivano. Kukuljica je, jednim sporim ali odlučnim pokretom, skinuo sa glave prvo naočare a zatim i kapuljaču! “Upišite šta vam je volja. Ja samo znam da ovaj čovek nije umro od variole.” Keningzmark je po prvi put od kako je upoznao ovog čoveka posmatrao njegovo lice. Odmah je shvatio šta je na njemu tako posebno – bili su to jasni ožiljci preležanih boginja. “I Vi ste je preboleli?”, upitao ga je pažljivo. “Da. Isto kao i Grujić”, odgovorio je Kukuljica i izašao iz operacione sale.

Iza Danke je odjednom sevnula munja. Posle nekoliko trenutaka začula se snažna grmljavina koja je nagoveštavala prvu letnju oluju te godine. Danka se nije trgla, kao da je još uvek bila u svojim mislima. “Zamislite, Grujiću, nisam ga čak ni zapitala kako se zove…”, prošaptala je. Grujić je ćutao neko vreme a onda rekao: “Doktorka, kada izađemo odavde, vodim Vas na večeru kod Ive, u Klub književnika. Važi?” Ona je dugo razmišljala pre nego što je potvrdno klimnula glavom.

Peter Karsten kao Kukuljica, Foto: Printscreen/ Youtube/ Variola vera

Dok su prali ruke, Keningzmark je pažljivo promatrao Kukuljicu. Brazgotine po njegovom licu bile su stvarno jezive i morale su biti posledica kidanja krasti u besvesnom stanju. “Trebalo bi obavestiti ljude da je gotovo. Vi preuzmite ove ovde a ja ću one napolju”, saopštio je skoro nezainteresovanim glasom Kukuljica. “Ali… ako ste je preboleli, Vi ste prirodno imuni. Zašto ste, onda, nosili ono odelo?”, upitao je Kenigzmark. “Zaštitno odelo trebalo je da izazove, pre svega, psihološki efekat. Ne ne Vas, nego na one napolju…”, završio je sa pričom rošavi lekar.

***

Time se i priča u vezi sa epidemijom velikih boginja u Beogradu 1972. godine završava. Kratak epilog nemilih događaja vezanih za ovu katastrofu mogao bi glasiti ovako:

Uprkos pretnjama ministra Stefanovića, magistar Krasnić se “održao na nogama” i na kraju čak uspeo da zabeleži nekoliko važnih poena pojavivši se, zajedno sa ministrom, na konferenciji za štampu, kojom prilikom je objavljena velika pobeda “nad opakom zarazom”. Toj konferenciji, na kojoj su pročitane sve same pohvale koje je naše zdravstvo dobilo od Svetske zdravstvene organizacije, niko od učesnika drame na Univerzitetskoj klinici nije bio prisutan. Direktor te ustanove, Čole Milutinović, dugo se nije pojavljivao u javnosti, sve do pojave filma “Variola vera”, desetak godina kasnije, koji je, smatrao je Čole, “vređao njegovu ličnost i rušio ugled našeg zdravstva u celini”. Kao što smo napomenuli, doktorka Marković je zadržana na lečenju od posledica infarkta. Profesor Keningzmark nije želeo da kontaktira sa bilo kim iz struktura vlasti. Ograničio se jedino na to da, pre odlaska u prevremenu penziju, komisiji Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite podnese pismeni izveštaj o događajima koji su bili u vezi sa stavljanjem u karantin bolnice u kojoj je radio. Taj izveštaj je poslužio kao osnova za ovu hroniku.

Doktori Danka Uskoković i Stevan Grujić venčali su se godinu dana posle događaja na Univerzitetskoj klinici. U početku, izgledalo da će njihov brak označiti potpuno novo poglavlje u Grujićevom životu. Ne samo da nije pio, nego se veoma aktivno, posle nepuna tri meseca odmora, vratio naučnom radu i bio postavljen za šefa Internog odeljenja Gradske bolnice. Danka je ostala da radi na Univerzitetskoj klinici i vrlo brzo postala asistent na predmetu Etika pri Medicinskom fakultetu, kod doktora Keningzmarka koji je taj predmet predavao još dugi niz godina, uprkos propisima o zapošljavanju penzionisanih lica.

Međutim, iz sasvim nepoznatih razloga, doktor Grujić je počeo ponovo da se opija. U početku, radio je to kradimice ali je njegova mlada žena ubrzo otkrila da njen muž sve manje posećuje biblioteke a sve više krčme u okolini Gradske bolnice. Takođe se ispostavilo da on ponovo počinje da upražnjava svoje promiskuitetne aktivnosti, naravno, s kim drugim nego sa bolničarkama iz svoje okoline.

Zahtev za razvod braka Danka je uložila u martu sedamdeset pete, na trogodišnjicu izbijanja epidemije variole vere u Beogradu. Do ročišta u sudu, međutim, nije nikada došlo jer je već sledeće nedelje doktor Grujić izvršio samoubistvo, popivši šesnaest pilula “librijuma” i još desetak “apaurina”. Pronađen je mrtav u lekarskoj sobi Gradske bolnice. Iza sebe nije ostavio nikakav pismeni trag, jedino je na ogledalu iznad lavaboa ženskim rumenilom za usne bilo ispisano: “Došla si, stara damo!” Rumenilo je pripadalo dežurnoj bolničarki ali se smatra da je rukopis bio Grujićev. “Stara damo” se nije moglo odnositi na vlasnicu karmina, s obzirom da je devojka imala svega dvadeset godina.

(Kraj)

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram