"Kada sam video prvi film u životu, i to partizanski, život mi se promenio": Male tajne velikog reditelja Asgara Farhadija

I dan nakon što je Asgar Frahadi primio Počasno srce Sarajeva za doprinos filmskoj umetnosti slavni iranski reditelj i scenarista je danas održao masterklas u Bosankom kulturnom centru u okviru 32. Sarajevo film festivala.

Otvarajući masterklas u BKC-u moderator Nil Jang ukazao je da niko u Sarajevo ne dolazi samo jednom. Pa tako ni Asgar Farhadi koji je u glavni grad BiH došao prvi put posle 2018. godine kada je na Sarajevo film festivalu bio predsednik žirija.

Dvostruki laureat Oskara za filmove "Razvod" i "Trgovački putnik", te Zlatnog medveda na Berlinalu, ili Gran prija na Kanskom festivalu na početku se vratio u svoje detinjstvo. Ne slučajno, s obzirom da smatra kako deca u sebi čuvaju "banku emocija":

- I kada smo deca ili stvaraoci, imamo mnogo emocionalnih iskustava iz divljeg života, od ljudi oko nas. To nam pomaže kada odrastemo i kad želimo nešto da napravimo ili možda napišemo scenario ili dramu. A ja sam imao veoma bogato detinjstvo, okružen silnim ljudima koji su dolazili u prodavnicu moga oca.

- Prema svim tim ljudima koji su dolazili i pozdravljali ga, bio je veoma ljubazan. A ja sam tamo, kao dete, posmatrao sve te ljude. Bilo mi je veoma zabavno da gledam te ljude i nagađam kakav je njihov život, šta li se dešava u njihovoj kući. Neki su bili veoma bogati, dolazili su i kupovali mnogo stvari, a drugi sitnice. Podsvesno, to je za mene bilo poput društvenog istraživanja - priznao je Farhadi, pomenuvši i svoga dedu kog je video kao junaka:

- Kad god bi dolazio u posetu, sve je pretvarao u priču. Nosim njegovo ime i osećam da smo nas dvojica povezani upravo kroz pričanje priča. Upravo je priča postala moj način izražavanja - naglasio je, a novi Farhadijev film, koji je mogla da vidi publika u Sarajevu, a pre toga ona u Kanu, na svetskoj premijeri nosi naziv - "Paralelne priče".

S filmom se, prisetio se, prvi put susreo ne u svom rodnom gradu, jer tamo nije bioskopa, već u susednom:

- Otišli smo u drugi grad autobusom kako bih prvi put otišao u bioskop u životu. Autobus je bio užasno spor i stigli smo veoma kasno, zapravo zakasnili smo na prvu polovinu filma. A prikazivao se jedan film iz Istočne Evrope, i to neka vrsta partizanskog filma, u kom je glavni junak tinejdžer. Pogledao sam drugi deo i moj život se od tad promenio. Kada sam izašao iz bioskopa, danima i noćima sam razmišljao o prvom delu, kog sam propustio. I počeo sam da zamišljam šta li se desilo u tom prvom delu? Uživao sam u tom procesu, koji se odvijao u mojoj glavi. Još uvek se jasno sećam tog užitka. Mislim da me je upravo taj trenutak ohrabrio da postanem scenarista i bavim se ovim poslom - kazao je Farhadi koji je prvi film uspeo da napravi kada mu je bilo samo 13 godina.

Iako je želeo da studira film, i položio prijemni, komisija je odredila da, ipak, mora da studira pozorišnu režiju.

- Bio sam veoma tužan, jer nisam tad poznavao pozorište. Pokušao sam da razgovaram s nadležnima na univerzitetu, da ih ubedim da me prebace na filmsku režiju. Trajalo je sve to oko četiri meseca. No, za to vreme jedan od profesora nam je naložio da pročitamo Ibzenove drame. I sve se promenilo - otkrio je reditelj, napomenuvši da i danas, kad mu se nešto čita, ne posegne za Šekspirom, već Ibzenom.

Istakao je da u procesu stvaranja svojih filmova uvek polazi od stvarnog života:

- Život nije linearan, on je slojevit. Sve što nam se događa ostaje negde u nama i kasnije se vraća kroz ono što stvaramo. U klasičnom filmu autor često preuzima odgovornost da publici kaže ko je dobar, a ko loš. A ja želim da gledalac preuzme tu odgovornost. Ne da mu sufliram šta da misli, nego da mu pružim dovoljno razloga da sam donese zaključak - odsečan je bio, a taj iskaz pokušao je da podupre načinom na koji deca posmatraju svet:

- Ako bi neko pitao dete: "Kakve je boje onaj zid?", ono bi znalo da odgovori. Mi ne, jer više ne primećujemo okolinu. Samo nagađamo, pretpostavljamo da je zid takav i takav. Ne posmatramo svet oko sebe. A šta vam je potrebno da biste bili kreativna osoba? Pa oči i uši poput dečjih. Zato ponavljam - najvažnija stvar i dalje je sam život.