Euripid Laskaridis: Pogledi publike u „Relikviji“ igraju glavnu ulogu

Euripid Laskaridis je čuveni grčki reditelj, koreograf i izvođač. Dve dominantne teme čine njegov umetnički identitet: podsmeh i transformacija. Studirao je glumu u Atini pri Umetničkom teatru Karolosa Kuna. Režiju je učio na njujorškom Bruklin koledžu kao stipendista Onazisove fondacije. Nastupa od 1995. godine, sarađujući sa rediteljima poput Dimitrisa Papajoanua i Roberta Vilsona. Samostalno je počeo da režira 2000. godine, istovremeno kreirajući scenske komade i nagrađivane kratke filmove. Kompaniju OSMOSIS je osnovao 2009. godine, kada je počeo da prikazuje svoje radove u okviru Atinskog festivala, na scenama Grčkog nacionalnog teatra, Pozorišta Embros i u drugim prostorima širom Grčke. Na Beogradskom festivalu igre nastupiće sa svojom kompanijom 22. i 23. marta u Bitef teatru sa komadom “Relikvija”.Kako biste opisali komad "Relikvija"?- "Relikvija" je moj omiljeni komad. Nastao je tokom grčke krize, iz čiste ljudske potrebe. To je bila potreba da pronađem svoj jedinstveni umetnički glas u vremenu oskudnih mogućnosti i izbora, ali i potreba da stvorim delo u kome bih izvodio i režirao bez posrednika, preuzimajući punu odgovrnost za ishod. Kao usamljeno stvorenje na sceni, a u prilično poznatom okruženju, okupiran sam otkrivanjem životnih misterija kroz svakodnevne poslove koji se odvijaju pod čudnom prizmom.  Pogledi publike u ovom komadu igraju glavnu ulogu, jer čine da se prevaziđe osećaj samoće.

Kažete da je komad nastao u vreme krize u Grčkoj. Da li je kriza i na koji način postala motiv i inspiracija?- Te 2013. godine, kada sam počeo da osmišljavam ovu predstavu, delovalo se u ograničenim okvirima. Ekomonska kriza je gotovo uništila mogućnosti za umetničko stvaranje. Državno finansiranje je bilo minimalno, a sistem zastareo. Morali smo da stvaramo bez novca ili sa minimalnim sredstvima. Tako su dekor i rekvizita koji se koriste u ovom delu, zapravo stari predmeti. Tepih je, na primer, stigao iz moje dečačke sobe, zavesa je deo neke stare scenografije, a svetla koja koristim su kuhinjska svetla koja smo kupili u radnji na uglu… Ovo je ručno rađen komad koji je nastajao u sred takozvane grčke krize, za koju sada svi znamo da nije bila samo grčka.Šta je bilo najteže tokom stvaranja ovog komada?- Najteže je biti istovremeno reditelj i izvođač. To znači da morate da postignete da budete  u istom trenutku izvan i unutar dela, a to je veliki izazov. Dugujem mnogo mojim talentovanim saradnicima, koji su radili sa ljubavlju i brigom za taj projekat. To su umetnici kojima verujem,  a njihove povratne informacije su mi pomagale da ubrzam dugotrajan i iscrpljujuć proces.Mnogo ste putovali sa ovom predstavom, gostovali na najvažnijim festivalima. Kakve su bile reakcije publike?- Publika nikada nije ista. Čak ni u istom gradu, na istoj sceni, dva različita izvođenja nikada nisu ista. Ipak, čini se da evropska festivalska publika ima jednu zajedničku crtu, a to je želja da dožive drugačiji tip performansa. Publika na festivalima je uvek otvorenija, oni prihvataju rado eksperimente, kao i drugačije, neočekivane  scenske pristupe. Usudio bih se da kažem da sam nailazio na različitu publiku van Evrope, kao na primer u Izraelu, Montrealu ili Hong Kongu, ali bi mi bilo teško da uperim prstom u te razlike i da definišem karakteristike. Možda to ima veze sa činjenicom da mrzim etiketiranje.https://www.youtube.com/watch?v=QWe3N4NKK6wStudirali ste glumu, koliko su savremena igra i gluma povezani, da li je teže izraziti ideju i emociju bez reči?- Moji temelji su u pozorištu. Završio sam odličnu dramsku školu u Atini, a zatim sam stekao diplomu iz pozorišne režije u Njujorku. Kada sam počeo da nastupao u komadima Dimitrisa Papajoanua, kritika me je proglasila igračem. A onda se dogodila "Relikvija", i taj komad je nezaustavljivo krenuo da putuje po svetu, gostujući uglavnom na festivalima savremene igre. E, tada sam dobio i zvanje koreografa. U pitanju je zapravo čudesan nesporazum, ali i potvrda da  svet savremene igre ne poznaje granice. Savremena igra je danas jedna od najotvorenijih i najprihvačenijih umetnosti u svetu. Možete se uklopiti u balet, savremene igru, ulične forme, flamenko, katak, fizički teatar, čak neobične predstave koje podrazumevaju neko minimalno telesno izražavanje, možete dodati muziku, ritam, svetlo, video…Na koji način neverbalni teatar može da se poigra ironijom i sarkazmom?- Pričanje priče ili stvaranje trodimenzionalnog lika kroz pokret i formu je prikriveni blagoslov. Ne samo da se tako stvaraju dela koja mogu da se obrate publici širom sveta bez prevoda i titla, već je njihovo značenje slobodno i otvoreno, a to je od suštinskog značaja. Zanimljiv je  sarkazam koji ne upire prstom u drugog, već samo u sebe i sopstvene mane. Slažem se sa Lemijem Ponifasijom, koji mi je uvek govorio da su reči najlošiji alat za komunikaciju.

U svojim komadima često se poigravate sa promenom identiteta i raznim transformacijama. Šta se krija iza ovih neverovatno izvedenih promena?- Iza svih sjajnih rešenja na sceni, stoji ozbiljan rad, kao i neverovatni umetnici i saradnici. Jedan od njih je Angelos Mentis. Angelosa sam upoznao kroz saradnju sa Dimitrisom Papajoanuom, i on danas “oblači” sve moje radove. To su bukvalno kreacije za koje se može reći da su na granici između kostima i senzacionalnog otkrića.Dugo ste sarađivali sa Dimitrisom Papajoanuom, ali i sa Robertom Vilsonom. Šta je zajedničko za ova dva velika umetnika i kako vas inspirišu?- Moja saradnja sa Robertom Vilsonom bila je izuzetno kratka, u poređenju sa saradnjom koja me vezuje za  Dimitrisa Papajoanua. Obojica su umetnici kojima se iskreno divim i veoma cenim njihov umetnički i životni opus. Radi se o ljudima koji  su stvorili sopstveni univerzum u čijem živopisnom i neograničenom prostoru svaka planeta ima čudesne i posebne kvalitete. Rad sa njima je čista inspiracija. Ono što nas spaja, jeste ljubav prema formi i nastojanje da se život definiše kroz scenske događaje. Dimitris, čiji rad pratim od 1995. godine ima neopisivu strast da otvara monumentalna pitanja čovečanstva. Njegovi radovi, jedan za drugim, uspevaju da me pogode na prilično neočekivan način. Ponekada pomislim da takav umetnik, kroz svoja različita dela, zapravo kreira jedno ogromno delo tokom celog života.Šta nam ostavljate sa komadom "Relikvija" i da li postoji mogućnost da posle "Relikvije" vidimo i "Elenit"?- Moja želja je da kroz komad "Relikvija" upoznam publiku sa umetničkim univerzumom koji doživljavam endemski. U "Elenitu" se umetnički glas koji je otkriven u "Relikviji" nekako umnožava i pojačava. Ako je "Relikvija" bio domaći solo, onda je "Elenit" skup nebeskih sola za deset najneobičnijih bića koja se kreću između zablude i stvarnosti. Moglo bi se reći da je "Elenit" zapravo "Relikvija" na steroidima. Ko bi mogao da odoli  da to ne vidi?Bonus video: 24 minuta: Let 3

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=24minutalet3deo2-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2930659"]