Ja ne merim uspeh na „majke mi“ i nemam vojvode i serdare za tapšanje po ramenu. Naprotiv, imam one koji navijaju da se sapletemo, kaže u intervjuu za Nova,rs Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre.
Tek što je završen drugi deo 18. Beogradskog festivala igre spektakularnim nastupom trupe TanzMainz u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, direktorka festivala Aja Jung već hita automobilom ka Italiji i gradu Pizi. Tamo će učestvovati u projektu koji organizuje Ministarstvo kulture Italije, zemlje čiji joj je predsednik pre nekoliko godina dao orden za zasluge u kulturi. Aja Jung je neumorna, istovremeno je direktorka Nacionalne fondacije za igru, radi u baletskoj školi sa decom i pedagozima, i vodi Beogradski festival igre koji je tokom godina postao ozbiljan brend.
Još nije praktično ni gotov ovogodišnji, a već je objavljen program za naredni, 19. Beogradski festival igre. Šta je to najzanimljivije što nas čeka od marta?
– Publika Beogradskog festivala igre je navikla da dobije informaciju o programu naredne edicije bar šest meseci pre njenog početka. Verujem da je to osnovni red kada je reč o ozbiljnim međunarodnim događajima. Mi smo oduvek planirali unapred, iako je poslednjih par godina teško držati ritam. Još odzvanja gromoglasni aplauz koji su zaslužno odneli igrači TanzMainza, a mi već najavljujemo trupe koje će obeležiti narednu godinu. To podrazumeva potpisane ugovore, definisane sale i brojne dogovorene detalje njihovog nastupa. Sve se nekako paralelno planira i dešava. Iskustvo koje smo stekli je ogromno, ali ni umor nije zanemarljiv. Radujem se da će pubika otkriti Lajns balet iz San Franciska. Čekala sam ih dugo, a još duže pregovarala o njihovom honoraru i uslovima. Videćemo i „Labudova jezera“ iz pera četiri vrhunska savremena koreografa (Šehter, Šuinar, Geke i Soto) u izvođenju trupe Gauthier Dance iz Štutgarta, ali i novi komad slavnog Emanuela Gata.
Moglo bi se reći da je s obzirom na probleme sa koronom, jesenji deo festivala jako dobro prošao. Kako ste vi zadovoljni?
– Prethodna dva festivala su trajala tokom cele kalendarske godine. Još na početku pendemije, donela sam odluku da nećemo otkazivati. Odlagali smo nastupe, sve dok se ne steknu uslovi za izvođenje. Tako smo trčali maraton zajedno sa trupama i našom publikom. Do cilja ćemo stići sa nastupima Drezden Frankfurt kompanije koju smo pomerali čak 5 puta i trupe Ballet Jazz Montreal koju ćemo videti iz šestog pokušaja! Idemo dalje, u nadi da će devetnaesta godina biti onakva kakvu je sada najavljujemo.
Šta vam je u ovom drugom delu bilo najlepše? I na šta je publika najbolje reagovala?
– U pitanju je različita publika i različiti koreografi, odnosno radovi koje ne možete da poredite, jer nisu ni sezonski, ni konfekcijski. Magi Maren je donela snažan, filozofski komad od koga ne ostane zadovoljstvo, već bol u stomaku. Akram Kan je priredio boje, emocije i pokret koji se ne mogu ponoviti i prepričati. Bodytraffic nas je oduševio čistom, gotovo sirovom igrom, dok je Grupa gospodina Serana napravila komad u kome koreografisan pokret ne postoji, ali postoji struktura koju ipak tretiramo kao fizički teatar. TanzMainz je izveo rad Šaron Ejal o kome će se još dugo pričati. Očekujem da će Jakopo Godani oduševiti publiku premijernim izvođenjem dela koje je nekoliko puta zbog nas prekrajao, jer nismo samo menjali datume, nego i scene.
Kako su se igrači iz trupa koje su dolazile osećali u Srbiji? Ovde nije baš sjajna situacija sa koronom.
– Zahvalni smo svima koji su doputovali. Bila je potrebna hrabrost, jer je trenutno mesto Srbije negde na vrhu crvenih, upozoravajućih lista u svetu. U takvoj situaciji, samo je profesionalizam važan. Izostala su druženja i neki lepi momenti nakon predstava. Izostalo je sve što nije posao. Bili smo fokusirani na bezbednost svih koji su došli u Beograd i Novi Sad. Ono što nas je dodatno rastužilo, jeste da su gotovo svi teatri evropskih zemalja dobili dozvolu da ove jeseni rade sa punim kapacitetom gledališta, dok mi imamo markirana sedišta i poluprazne sale. Za sve naše predstave nedeljama se tražila karta više, a mi smo morali da obustavljamo prodaju onda kada stignemo do pola. Nažalost, pravila nisu ista za neka druga okupljanja u zatvorenim prostorima. Stiče se utisak da smo najsuroviji u donošenju i poštovanju mera u pozorištima. Sve ostalo nam je manje važno. Festivalski gubici su vezani za nemogućnost prodaje svih ulaznica, baš kao i za odustajanje sponzora koji za svoje proizvode ili prisustvo čekaju bolja vremena i pune sale.
Bavili ste se kompletnom organizacijom festivala, tu ima mnogo posla od dogovaranja datuma do smeštaja ljudi, i neočekivanih problema. Koliko je sve to teško „hendlovati“ ili ste se navikli s obzirom na dugogodišnje trajanje festivala?
– Ako ste sposobni, sva je prilika da ćete se snalaziti u svakoj životnoj situaciji. A, ako još i morate, jer zaposleni i partneri zavise od vaše spretnosti i posvećenosti, onda uzmete pod ruku odgovornost i igrate dok se muzika ne zaustavi. Vidim da drugi ne rade tako, ali ja ne merim uspeh na „majke mi“ i nemam vojvode i serdare za tapšanje po ramenu. Naprotiv. Imam one koji navijaju da se sapletemo. Uspeh Beogradskog festivala igre se meri na blagajni. Publika sudi aplauzom, baš kao i naši gosti i inostrana kritika. Milanska Danza je već najavila da u Beograd sledeće godine stiže ansambl Batševa iz Tel Aviva, ali i da ćemo u Srbiji, mnogo pre Milana, Rima ili Firence, otkriti produkciju „Fordlanija“ koju izvode najveće baletske zvezde Lusija Lakara i Metju Godving. Urednica tog baletskog magazina konstatuje da je slogan festivala već potvrđen. „Naredne godine Beogradski festival igre veruje u jednu igru. Onu najbolju!“
Balet majstor Hulio Boka je bio gost u Beogradu i održao majstorske radionice za najmlađe učenike baleta iz Srbije i regiona. Kakvo je bilo interesovanje beogradske dece i roditelja?
– Slabo je interesovanje, jer se deca u Srbiji ne interesuju za balet. Za to je krivo sasvim pogrešno vođenje dve nacionalne trupe koje nemaju repertoarsku politiku i ne proizvode zvezde, ali i ne ulivaju ulivaju nadu da će mladi umetnici kada stasaju i postanu profesionalci, imati gde da rade. Svaka profesija traži svog Novaka. Bez zvezda i idola, nema ni budućnosti. Hulio Boka je došao na moj poziv kako bi nam pomogao i podržao malobrojne, ali istinske Spartance koji svakodnevno vežbaju i sanjaju da im balet postane profesija. Došao je da ohrabri umetnike koji rastu u Srbiji. Bilo je predivno. Tih nekoliko dana ćemo svi pamtiti. Pravo iz naše Fondacije u Beogradu, Boka je otišao u milansku Skalu, gde priprema igrače za premijeru baleta “Don Kihot” u originalnoj postavci Rudolfa Nurejeva. Nama je obećao da će se vratiti uskoro.
Boka bi trebao da bude predsednik žirija prvog beogradskog međunarodnog baletskog tamičenja koje se planira za sledeću godinu. Kako bi sve to trebalo da izgleda, imate li trenutno ideju, plan i datum? Ovo je vreme kada svi planovi padaju u vodu zbog pandemije.
– Sve smo potvrdili, osim mesta. Ako Beograd ne bude mogao na vreme da ponudi uslove i gostoprimstvo, preselićemo takmičenje. Svakako, tražićemo mogućnost da sva zainteresovana deca iz Srbije koja pohađaju profesionalne baletske škole, imaju svoju priliku za učešće.
Gledajući nove komade koji nam dolaze i prateći savremenu scenu, šta su novi tokovi u savremenoj igri? U kom smeru ide savremeni teatar?
– Nemoguće je govoriti o jednom smeru. Autori se često bave problemima savremenog društva, ali koriste sasvim drugačija sredstva. Nasleđe i iskustvo koje igrači donose u baletske sale je takođe raznovrsno i inspirativno, dok su spretni koreografi sposobni da taj kvalitet upotrebe i u svom maniru i rukopisu stvaraju neverovatna dela. Da se razumemo, ima na svetskoj pozornici svega i svačega, ali su festivali dužni da prate kvalitet, otvarajući zavesu podjednako za afirmisane i mlade kreatore. Smatram da smo sa našim selekcijama često imali taj instinkt ili sreću, da predstavimo nepoznate koreografe, koji bi samo nakon nekoliko sezona postajali zvezde. To nam omogućava da danas za mnogo manje novca gledamo produkcije koje su nekim drugim gradovima ili producentima – nedostižni.
Kako će Beograd sa adekvatnim salama za nastupe dok se ne renovira Sava Centar?
– Beograd nema adekvatnu salu za savremene svetske trupe. Naročito kada je igra u pitanju. Lično ne verujem da će novi vlasnici objekta koji smo nekada zvali Sava Centar gajiti poseban senzibilitet za balet, umetničku igru ili operu. Ovo govorim sa ogromnim žaljenjem, jer je sa Sava Centrom, čitava Srbija trajno izgubila jedan deo publike. To su oni ljudi koje smo godinama navikavali da se na toj prostranoj sceni izvode spektakli.
Bonus video: Kljun najuspešnija regionalna serija fascinantna mešavina žanrova
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare