0
Nema koreografa čija su dela izvođena u Džojs teatru u Njujorku, niti igrača koji je nastupio na toj sceni, a da to nisu upisali u svoje biografije kao važnu referencu. Džojs teatar, osnovan pre četiri decenije u nekadašnjem bioskopu pretvorenom u salu sa 475 mesta u Čelziju i studijima na Menhetnu, zapravo je jedna od najznačajnijih kuća za svetsku modernu umetničku igru. Pogođeni pandemijom, u međuvremenu organizuju predstave onlajn i pomažu umetnicima, a trebalo bi da ovog proleća ponovo otvore vrata publici..
Direktor produkcije ovog teatra Ros Lekler preleteo je Atlantik da bi se na Beogradskom festivalu igre susreo sa kompanijom Malpaso sa Kube. Poslednji put videli su se prošle godine negde u ovo vreme kada im je turneja prekinuta u Bostonu, a Leklerova namera je da pokušaju da nađu načina da se kubanska kompanija što pre vrati redovnim nastupima „jer oni ljudi od toga žive“. Razgovaramo sa njim o tome, o radu Džojs teatra, rešenju da programe presele na internet i „digitalnoj sezoni 2021“, situaciji u kakvoj su umetnici u Njujorku, popularnim stilovima, svingu, podršci pokretu Crni životi su važni, podeljenoj Americi…
Ispalo je da je Beogradski festival igre tačka susreta za vas i Malpaso…
– Da, zaista je tako.
Jeste li pratili Beogradski festival igre i ranije?
– Jesam, prilično. Juče sam pogledao i katalog za ovogodišnji festival i u njemu su, zapravo, trupe i kompanije koje i mi dovodimo u Džojs teatar. Za festival sam čuo odavno, ali do sada nisam imao prilike da dođem, tako da je ovo ispalo stvarno dobro.
Kako je došlo do saradnje Džojs teatra sa kompanijom iz Havane?
– Da bismo objasnili saradnju Džojs teatra i Malpasa, moraćemo da se vratimo malo unazad. Izvršna direktorka Džojs teatra posetila je Kubu 2000. godine i srela se tamo sa mnogim umetnicima, i igračima i kompanijama i održavala je kontakt sa Fernandom Saezom, izvršnim direktorom Malpasa. Godinama kasnije, Fernando joj se obratio, u par reči je zatražio pomoć, i potom su se povezali producenti, direktori, agenti, tako da već godinama radimo sa njima. Prošle godine, nažalost, nismo se mnogo susretali zbog kovida i prekida sezone. Njihov dolazak ovde u Beograd trebalo je da bude deo veće turneje, uključujući i Pariz i još neke gradove. Ali sve je to otkazano, a direktorka BFI Aja Jung ponudila nam je da možemo da dođemo u Beograd i to smo i uradili. Radili smo vredno poslednjih par meseci na tome, bilo je tu raznih promena karata za letove, letova, svega, ali uspeli smo. Tu smo i Malpaso i ja. Jako mi je drago zbog toga, jer mogu da vidim kompaniju posle godinu dana.
Da li ste saradnju sa Malpasom počeli samo zato što su sa Kube ili ste videli u njima i druge kvalitete?
– Pomalo i jedno i drugo. Malpaso radi posebne stvari, a i to što su sa Kube je veoma važno. To ih čini onim što jesu, ali i nezavisno od toga su veoma talentovani igrači i mogli bi da budu od bilo kuda. Postoji ta neka vrsta dualiteta, i u njihovom radu se vidi i ko su i odakle su. Mi radeći sa njima imamo na umu da je to što su Kubanci deo njihovog identiteta, ali radili su i drugačije saradnje, na primer koreografiju Mersa Kaningema u kakvoj nema, da tako kažemo, ničega kubanskog. Oni su jednostavno sposobni igrači.
Za predstave u Džojs teatru godišnje se proda i do 150.000 ulaznica i onda odjednom pandemija i vaša scena je zatvorena…
– Da, sve se to dogodilo jako brzo, u par nedelja. Bili smo svesni virusa, ali se sve iznenada dogodilo. Ja sam se tada, u martu prošle godine, zatekao u Bostonu, baš na turneji sa Malpasom, i spakovali smo ih i poslali kući, iako smo u početku mislili da neće sve to potrajati duže od nekoliko nedelja. Imali smo tada i kompaniju koja je trebalo iz Australije da dođe u Njujork, pitali se da li da uopšte kreću. I shvatili smo ubrzo svi da to ipak neće potrajati samo nekoliko nedelja i da će zatvaranje biti mnogo duže. I odmah smo počeli da menjamo stvari. Prilagodili smo scenu snimanjima i živim prenosima, počeli smo sa virtuelnim programima, emitovanjem videa koreografa sa raznih strana sveta. Lepo u svemu tome bilo je to što smo mogli da ih tako predstavimo našoj publici. Možda nismo mogli da prikažemo njihove koreografije uživo pre toga, ali smo mogli da njihov rad makar kroz videa približimo publici. Time je na neki način i program postao slobodniji, nije bio ograničen prodajom karata i potrebom da se napuni sala.
Strimovali ste uživo komad Molise Fenli kao prvu predstavu za čije izvođenje na taj način ste naplaćivali ulaznice. Ove zime i proleća imate celu „digitalnu sezonu“. Kakva su vam iskustva sa tim?
– „Stanje mraka“ bio je prvi nastup koji smo tako uradili i ja sam ga producirao. Bilo je to oživljavanje duše Džojs teatra iz devedesetih godina, to je veoma moćan komad, a samo par igrača ikada ga je izvelo. Pozvali smo sedmoro vrhunskih igrača iz Njujorka, iz različitih trupa. Tada nismo znali ni da li ćemo ga izvesti samo jednom, da li će uopšte uspeti ili će propasti, nismo znali ni da li će publika uopšte hteti da gleda prenos. Jednostavno nikada to pre nismo radili. Ali, srećom, sve je to prošlo jako uspešno, i finansijski, ali su bili zadovoljni i umetnici i publika, zahvalni na prilici da mogu da stvaraju i uživaju u igri uživo, makar to bilo i preko ekrana. Reakcije su bile pozitivne, pa smo otvorili vrata još nekim umetnicima. Sad radimo strimovanja uživo, prikazujemo ranije snimljene komade, videa… Otvorio se spektar mogućnosti, za različite programe.
A publika je spremna da plati ulaznice za takve programe?
– Da. Kockali smo se prilično sa tim, ali sada radimo strimovanja uživo jednom nedeljno. Sad je na programu Ronald Braun, savremeni južnoafrički koreograf. To pravimo to u saradnji sa drugim teatrima, jednim u Klivlendu i jednim u Mineapolisu. Oni učestvuju u podeli troškova, a uključuju i svoju publiku, tako da jednu strimovanu predstavu vidi više ljudi.
U tome vidite prednosti…
– Da. Novo pitanje pred nama je sada da li da, kada publiku vratimo u sale, nastavimo i sa strimovanjem uživo i emitovanjem snimaka, s obzirom na to da su se ti programi pokazali uspešnim. Znam da će se ljudi vratiti u sale, ali i u ovaj način nudi mnogo pozitivnih stvari.
Vidite li i neke loše stvari u tome, ograničenja, s obzirom na to da mnogi igrači i gledaoci ističu da ništa ne može da zameni živi kontakt i razmenu energije izvođača i publike?
– Naravno. Ali govorim o prednostima strimovanja uživo imajući u vidu situaciju u kojoj smo sada. Zaista je sjajno imati mogućnost da se nešto radi, da igrači budu na sceni, makar i gledalište pred njima bilo prazno. Ne mislim da će to nadomestiti živa izvođenja pred publikom, jer igra i jeste zasnovana na toj fizičkoj razmeni, ali je i to isto vredno iskustvo. Strimovanja uživo nisu savršena, ali su ipak dovoljno dobra. Na kraju krajeva, i sam volim da uživo gledam izvođenja, da budem fizički prisutan, evo i ovde ih takođe gledam u pozorištima. Osim toga, i kada radimo strimovanja uživo iz Džojs teatra, mogu i tamo da budem lično. Ekipa je mala, ali tu budemo i ja i izvršna direktorka. Imam sreće, pa mogu da prisustvujem i takvim trenucima.
Prvak Njujork siti baleta Danijel Ulbriht ispričao je nedavno sa kakvim se sve problemima susreću igrači, pa su mnogi prinuđeni da vežbaju u svojim sobama… Postoji li u Americi neko ko zaista pomaže umetnicima i pozorištima u ovakvoj situaciji, postoji li neki vladin fond?
– Nema baš neke pomoći od vlade (smeh). Istina, imao je Džojs teatar neke mogućnosti da se prijavi za podršku iz vladinih programa, ali mnogo je pozorišta i umetnika. Postoji hab za umetnike iz Njujorka preko kog oni mogu da traže grantove i novac iz drugih izvora za „hitnu pomoć“, ali besparica ih svakako pogađa kada govorimo o prihodima. Sa druge strane, nisu svi ni u prilici da tek tako daju novac umetnicima da rade. Za to su im potrebni ugovori. Mi gledamo da im ponudimo da vežbaju za svoje nastupe kod nas, jer je teško naći prostor, pa oni zaista vežbaju u svojim kuhinjama ili napolju u dvorištima. A jeste teško naći i finansijsku podršku, jer nema pomoći iz jednog, centralizovanog izvora, nego su u pitanju različiti grantovi i fondovi.
Džojs teatar otvoren je za različite stilove. Primećujete li neke trendove i tendencije u modernoj igri poslednjih godina?
– Čini mi se da je sve popularnija igra i istraživanje pokreta preko kamere. Na primer, Pam Tenovic, čiji komad „Konačno nedovršeno“ je strimovan uživo sa naše scene u decembru, izričito je tražila da budu četiri kamere. Jedna je bila pokretna na sceni i snimala je njene pokrete. Bila je veoma imerzivna u tom smislu. Rekao bih da tome sada pribegavaju i mnogi drugi koreografi jer su na to primorani, promišljaju da li žele da kamera bude pasivni posmatrač, kao publika, ili da se izvođenje režira iza kamere i cela scena pretvara u set za kratki film. Tu postoji novi prostor za koreografe.
Vama to zvuči kao izazov?
– Da, tim pre što mislim da mnogi koreografi nikada nisu razmišljali o tome. Oni se mahom bave doživljajem na sceni, kao i igrači, a kamere su ceo jedan dodatni element. To je sasvim drugačije od onoga što su radili u fizičkom prostoru.
Jedna od premijera najavljenih kod vas kada se Džojs teatar otvori je zasnovana na stepovanju, imali ste konferenciju „Swing 2020″… Mogu li igrači posvećeni modernoj umetničkoj igri da nauče nešto iz popularnih stilova?
– Mislim da mogu. Mi u Džojs teatru, pošto nam je sezona duga, imamo dovoljno prostora i za „njujorški dauntaun modern“ (vrsta igre u kojoj se ne koriste utvrđene tehnike, zasnovana na eksperimenu i improvizaciji, prim. nov), a na tim večerima stalno viđam koreografe, kao što su Pam Tanovic i drugi. Gledaju i upijaju. Može da im koristi, čak i ako ne preuzmu nešto direktno odatle i to primene.
Znači, ima nečega i u svingu?
– Da, takav je šou koji takođe produciram ja. I to sa neverovatno srčanom, kreativnom ekipom. Postoje ekipe u Njujorku i svuda u Americi. Gledao sam videa sa nacionalnih šampionata, to je jedna tako vibrantna zajednica i potrudio sam se da ih upoznam. Mnogi koreografi u drugim savremenim stilovima mogu isto to da vide i promisle o tome.
Oni su istinski požrtvovana zajednica igrača, koji vole da izađu i učestvuju u igri. Postoje takmičenja, ali nikada nisu imali svesno osmišljen i produciran nastup. A nakon nastupa, i publika može da im se priključi i igra sa njima, jer je ekipa koja stoji iza toga zainteresovana da to ne bude samo šou koji se gleda, nego prava društvena igra. Počeli smo s tim letos, sa 10 igrača i 10 muzičara, tako da je to veća produkcija.
Džojs teatar, reklo bi se, pokazuje i visok stepen svesti o onome što se dešava u društvu. Mislim tu, pre svega, na proglas vezan za pokret Crni životi su važni. Možete li da nam kažete nešto više o tome?
– Naši umetnici su veoma odgovorni, imaju svoje organizacije, a publika kad prođe kroz vrata teatra oseti taj timski duh i postaje deo njega. Imamo i komitet za inkluziju, i sam sam član, i u okviru njega imamo razgovore tipa „šta je to džojsovsko osećanje“, kakvi su nam stavovi kad se radi o različitostima, kako se postavljamo, kako se postavlja menadžment… To je van scene. Ali imamo i programe posvećene različitostima na sceni. Uvek se preispitujemo da li se postavljamo najbolje što možemo, pojavljuju se stvari koje su mnogim ljudima nove, drugima nisu. Džojs je ustanova, ima prepoznatljiv brend, na poznatoj je lokaciji, ali stalno gledamo kako sada i ovde možemo da budemo bolji.
Pitam vas to između ostalog i zato što slike koje stižu ovde iz Amerike svedoče o duboko podeljenom društvu. Kako vama sve to izgleda, menja li se nabolje?
– Voleo bih da imam razloga da kažem da da, ali još ne znam. Mislim da će nam biti potrebno još vremena, prošlo je tek nekoliko meseci. Imate situaciju da je policajac ubijen kod Kapitola juče, tako da mislim da ima još mnogo toga da se popravi. Mi u Džojsu bavimo se svojim domenom, igrom, tako da posebno gledamo kako da podržimo zajednicu igrača, da poboljšamo stvari u našem dvorištu. To radimo mi kao Džojs, a ja lično kada pogledam zemlju, vidim mnogo prostora za poboljšanje. Na Menhetnu postoji zajednica umetnika koji su progresivni, deo sam nje, i mislim da postoji potencijal u igri, i umetnosti uopšte, da pomogne u traženju kursa zemlje. To verovatno osećaju i svi drugi.
Šta će biti sledeći korak Džojs teatra? Otvarate li salu?
– Pozorišta u Njujorku od juče (petak, prim.aut) mogu da budu otvorena sa do 100 ljudi u publici. Mi još nismo odlučili šta ćemo, kao i još nekoliko drugih teatara, jer je više scenarija u opticaju. Gledamo šta će biti izvodljivo. Mislim da ćemo u narednim mesecima igrati neke predstave pred ograničenim brojem ljudi u publici, a nadamo se da ćemo biti otvoreni cele sezone od septembra.
Izgleda kao da se vakcinama diriguje igrom…
– Da. Cela godina za nama je takva i još smo u tome. Sve je još neizvesno i ne zalećemo se nigde.
Njujork je izgledao na momente prilično distopično, videli smo to u „Pretvarajte se da je ovo grad“ sa Fren Libovic. Kako je sada?
– Nije sad onako kao što je bilo. Prošle godine bilo je, posebno u aprilu, tako da ste aveniju mogli da pređete a da se uopšte ne osvrćete. Nije bilo vozila, ničega. Videli biste samo ambulantna kola i ništa drugo. Bilo je to na neki način i traumatično iskustvo. Sad je mnogo bolje.
Da li je moguće planirati nešto za 2022. godinu?
– Da, definitivno. Sledeća godina zaista deluje tako. Moguće je da će i dalje biti fizičke distance i vakcina, ali deluje mi da će sve biti mnogo normalnije. Što se Džojs teatra tiče, imamo obaveze preostale nakon što su neki nastupi otkazani, pa će to doći na red kada proradimo ponovo.
Pre dolaska u Džojs teatar, radili ste u medijima. Nedostaje li vam taj deo karijere?
– Ponešto da, ali na to gledam kao na iskustvo koje mi je omogućilo da radim ovo što radim sada. Ne bih se tome vraćao, previše volim igru. Radio sam u kompaniji koja je bila veoma udaljena od umetnosti, a sada me sasvim ispunjava ovo što radim.
