Fernando Saez (Kuba): Snažna poruka iz Beograda umetnicima

"Ovo su izuzetno teški trenuci za umetnost. Mnoga pozorišta u svetu su zatvorena, a avioni su puni, to mogu da vam potvrdim, pa se stiče se utisak da umetnici možda i nisu toliko važni. Ne znam ni da li se neki od festivala posvećenih drugim umetnostima održava negde u ovom trenutku, a Beogradski festival igre jedini se na svetu trenutno održava i odavde se šalje izuzetno jaka poruka svim umetnicima, bilo da učestvuju ili prate sa strane", kaže Fernando Saez, direktor i jedan od osnivača kompanije Malpaso iz Havane, čiji igrači su nastupili sinoć u Ateljeu 212, a čekaju ih sutra uveče predstave u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i 7. aprila u Kulturnom centru u Gornjem Milanovcu.Malpaso, od kada je osnovan 2012. godine, kao jedina privatna igračka kompanija na Kubi, neguje kolektivni kreativni proces i sarađuje sa svetski poznatim koreografima. Igrači jedne od najtraženijih kompanija sa Kube posebno su se pripremali za nastupe u Srbiji. Njihov dolazak bio je posebna avantura u doba korone jer su okean preleteli samo zbog tri nastupa na Beogradskom festivalu igre, gde se, osim sa publikom, sreću i sa direktorom produkcije njujorškog Džojs teatra. Predstavljaju se "Neukrotivim valcerom" kanadske koreografkinje Asur Barton, "24 sata i pas" svog umetničkog direktora Osnela Delgada i komadom "Tabula Rasa" za koju je koreografiju na muziku Arva Parta potpisao Ohad Naharin (Izrael).Kažete da tri komada koje publika Beogradskog festivala igre pokazuju filozofiju trupe Malpaso. Šta im je zajedničko?To je veoma teško pitanje. Mi smo takva kompanija da radimo mnogo saradnji i tu ima mnogo autorskog rada. Ti komadi su međusobno različiti po stilovima i svi govore specifičnim jezikom. A zajedničko im je to što artikulišu istinsku umetničku dimenziju. Kada to kažem, mislim na to da su umetnost uopšte i umetnička igra ljudski potpis. Ona nije namenjena nekoj spoljnoj zabavi, niti je cirkus, nego duboko istraživanje ljudske duše, patnje i emocija kao u komadu "Tabula Rasa", recimo, kroz proces koji svi igrači dele. Ti komadi, između ostalog, kroz pokret istražuju i kako putovati kroz sebe, kao i ličnosti samih igrača iz Havane.

Spomenuli ste i dramatične trenutke pri vašem dolasku. Bilo je teško doći?Jeste. Ovaj nastup u Srbiji bio je deo duže turneje koja je trebalo da se dogodi tokom marta u Austriji i Francuskoj, posebno u Parizu, pa u Italiji. Ispostavilo se da je to sve otkazano i da smo preleteli Atlantik da bismo nastupili samo u Srbiji. Kad kažem "samo", mislim na finansijski aspekt. Veoma je skupo prelaziti Atlantik, organizovati nastup u samo jednoj zemlji. Morali smo da se potrudimo i mi Aja (Jung, direktorka Beogradskog festivala igre).Mi smo se sa svoje strane dosta pripremali, vežbali smo u "balonu", u izolaciji, prošli smo tri testa na koronavirus jedan za drugim, kao da smo išli na celu turneju. I nismo smeli da rizikujemo da ni jedan jedini igrač bude pozitivan. I onda smo rezultate za jedan od tih testova dobili u poslednjem trenutku. Sve se to dešavalo u takvim okolnostima, bilo je veoma stresno, poleteli smo veče pre iz Havane, razmišljali smo i o tome da li ćemo morati da prilagodimo program, ali je, srećom, sve prošlo kako treba i stigli smo.Kompaniju ste nazvali "Malpaso" (pogrešan korak). Da li su tačne priče da je to zato što su vam, kada ste osnivali privatnu kompaniju na Kubi, svi govorili da je to pogrešan korak, da ne treba da napuštate sigurne poslove u uspešnim državnim trupama?Osnel Delgado, umetnički direktor, predložio je to ime. Ja sam bio sumnjičav par trenutaka, ali mi se jako dopalo. Krajnje je neobično nazvati igračku kompaniju tako. Suprotno je svemu onome što bi igra trebalo da bude. Ima u tome i ironije i humora, što je veoma karakteristično za Kubu, smatramo to veoma moćnim oružjem u tom smislu. Nismo želeli da kompaniji damo ime po bilo kojoj ličnosti, to nam se činilo i malo egoistično, bez mnogo veze sa suštinom avanture u kakvu smo se upustili. Tek na drugom nivou to je povezano i sa osećanjem neuspeha. A ako ne učite iz neuspeha, ponovo nećete uspevati. A moramo da učimo iz neuspeha da bismo napredovali. To je deo filozofije kompanije. Delgadu su savetovali da ne napušta sigurno tle, nacionalnu plesnu trupu, Savremeni ples Kube, jer je to najuspešnija trupa u zemlji. Iskreno govoreći, on i nije napustio tu trupu da bi osnovao Malpaso, radio je kao frilens koreograf i osnovao ju je dve godine kasnije. Uradili smo to zajedno.

Proslavili ste u decembru osam godina rada Malpasa. Da li ste ikada zažalili što ste se upustilu u tu avanturu?Ne, uopšte. Ako ste posvećeni, imate svoje principe i ubeđenja, onda pregurate i ono što je teško. A ako je teško, onda ste sigurni da ste na pravom tragu. Uvek se rukovodim time. Ako sve ide lako, onda je nešto trulo u svemu i morate da se preispitate šta je to što radite.Postoji li nešto što ste oduvek sanjali da uradite, a niste to još uspeli da izvedete?Voleo bih da vidim neke od svojih igrača da kreiraju svoje radove. U ovom trenutku troje njih to radi, što je veoma visok procenat, s obzirom na to da imamo 14 igrača u kompaniji. I te su koreografije lepe.Postoje i neki koreografi sa kojima bih voleo da radimo. Voleo bih, pre svega, da ponovo radimo sa Azur Barton. Pripremamo i jednu premijeru i skoro je gotovo. Radimo i sa Matsom Ekom, švedskim koreografom. To će, nadam se, biti u julu. Ima i drugih imena, nema ih mnogo, ali ne bih da govorim o tome da ne bih pokvario te snove.Kada ste se u februaru uključili na konferenciju u Beogradu sa Kube, rekli ste da je situacija sa kovidom jako teška. Kako vam sve to izgleda, čini li vam se da ide nabolje?Ne, zapravo postaje još gore. Ali vidi se svetlo na kraju tunela. Mi, Kubanci, imamo naše naučnike, rađena su opsežna istraživanja i provere i imamo pet različitih vrsta vakcina. Dve su dobile kliničke potvrde i dobar deo stanovništva je već vakcinisan, a do kraja godine će biti svi. To neće biti stvar izbora i ubeđivanja, biće obavezno. Jeste možda komplikovano, ali je to dobro.U tome vidite svetlo na kraju tunela?Upravo tako.