"Rock el Clasico" muzičko vizuelni spektakl violiniste Stefana Milenkovića i rokera Neleta Karajlića, položio je "test" na prvoj večeri Arsenal festa, koji se završava večeras u Kragujevcu. Iako je popularni Nele za naš portal, pre nastupa otkrio da ima tremu, koncert je prošao "bez greške", a publika je punih 100 minuta uživala u spoju klasike i roka.
Arsenalska publika radoznalo i nestrpljivo je čekala da uživo čuje muzički spoj roka i klasike, koji su organizatori dugo najavljivali. I, isplatilo se. Nele i Stefan su na Mejn stejdžu uigrano i potpuno prirodno izvodili, svako svoju deonicu, a sveukupno, nastup je bio upakovan u dobar miks, koji se prepliće i klizi iz jednog pravca u drugi.
Dok je za publiku ceo nastup bio premijera, za Stefana i Neleta „Rock el Clasico“, bio je „isproban teren“, jer su, pre samo desetak dana, svoj eksperiment izveli na Tašmajdanu.
Ipak, taj koncert, otkriva nam Nele, nije bio dovoljan da se oslobodi treme, te uoči samog nastupa na Arsenalu, priznaje da je tremaroš.
– Bez obzira na Tašmajdan, kod mene nema relaksiranosti. Meni je svejedno da l‘ sviram u Njujorku, ili u Aranđelovcu, ja uvek imam istu tremu. Tašmajdan mi je bio samo znak da je naš koncert uspeo, i da je to nešto, što smo mi od početka našeg projekta tvrdili. Da je muzika jedinstvena, jednaka i da ima istu snagu na bilo koga, u bilo koje vreme i u bilo koje doba ljudske istorije. Mi smo tu teteoriju potvrdili. Tašmajdan nam je bio neka vrsta eksperimenta, koji je uspeo – ispričao je Nele.
„Rock el Clasico“ otvoren je „Fikretom“ u spoju sa baroknom kompozicijom Johana Pahelbela, a kasnije su usledili i drugi hitovi „Gile Šampion“ i Čajkjovski, „Devil in the Business Class“ i Šostakovič, „Vukota“ i Brams.
Nele kratko i u svom fazonu opisuje „ja sam bio referent za rok, a Stefan referent za klasiku“ i da su zajedno otkrivali nove slojeve starih pesama.
– Mi smo to negde zajednički stvarali. Ja sam, kao autor dobrog dela pesama, znao iz kojih sam bisaga to stvarao pre 30, 40 godina i u tim bisagama, sigurno su postojali neki harmonijski sklopovi koje sam ja čuo i koje sam znao iz doba baroka i drugih perioda. Sa druge strane, Stefan je bio od neverovatne pomoći, jer je umeo da pronađe pravo klasično delo, koje se slaže sa tim konceptom koji nudi moja pesma. Najvažnije je bilo, da energija jednog koncepta pogura energiju drugog i da dobijemo taj miks koji smo mi dobili, da se sve to poklopi u jednu savršenu harmoniju – opisuje Nele.
A ta „savršena harmonija“ donela je umetničku šarolikost, u kojoj je pored poznatih klasičnih kompozicija, bilo i gotovo zaboravljenih dela klasične muzike.
– Mi ovde imamo dva izuzetna, hiper popularna klasična dela, „Labudovo jezero“ i „Petu simfoniju“. Ali, ostali delovi, naročito Šostakovič, ne verujem da je i Stefan znao za to (smeh). Šalim se, naravno, tog Šostakoviča ne znaju ni oni najveći poznavaoci. To je pisano za violinski oktet, nešto čega se verovatno ni sam Šostakovič ne bi setio (smeh). Ali recimo, to delo je meni bilo najuzbudljivije, sad zavisi, kako ko sluša – iskren je on.
Nele i Stefan, ukrstili su kompoziciju Dimitrija Šostakoviča sa pesmom „Devil in the Business Class“ iz perioda kada je Nele bio pevač benda „Emir Kusturica and no Smoking Orchestra“. Upravo za tu pesmu, kao i za numeru „Gile šampion“, Nele otkriva da je sa Stefanom „kliknuo na prvu“.
Dodaje i da kao profesionalci, svako u svom polju, u publici ne dele ljude na „konzumente koji nešto vole ili ne vole“, već na ljude koji uživaju ili ne uživaju u muzici. Ističe i da se uželeo nastupa, te da velika pauza zbog pandemije, ne može da ostavi posledice i napravi prazninu.
– Muzika je nešto najuniverzalnije, ne postoji nikakva granica, Raja je voli, pa voli. Ja sve više verujem u teoriju, da umetnost u ljudskom rodu ima velike veze s prirodom, odnosno da postoje plodne i neplodne godine. Ja zalivam poslednje stabljike da i one počnu da žive i da budu plodne. Tako gledam na ovu novu normalnost – zaključio je Nele Karajlić.
Bonus video: Prvo veče Arsenal festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar