"Dženis Džoplin" u Budvi: Misionarka crkve univerzalne ljubavi

Nakon Lorkinih “Krvavih svadbi” u režiji Igora Vuka Torbice, publika 36. izdanja festivala Grad teatar Budva ponovo je doživela ekstazu, ovoga puta tokom predstave “Ko je ubio Dženis Džoplin?”, po tekstu Tijane Grumić i u režiji Sonje Petrović. Bila je ovo potresna i istovremeno oduševljavajuća oda jednom neverovatno odvažnom životu, premijerno izvedena početkom marta 2020. godine – povodom obeležavanja pola veka od smrti ove velike bluz-soul-rok pevačice – tik pred koronu dakle, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (koprodukcija sa Omladinskom prestonicom Evrope Novi Sad, OPENS). Par pandemijskih sezona kasnije, bez dvoumljenja možemo reći da ova postavka krade svačije srce i razara dušu, ali vas uvek sa novom snagom podiže na noge dok pljeskate i plešete u ritmu. Ritmu muzike neprevaziđene Dženis.

Dženis Džoplin jedna je od najsjajnijih pevačica ere psihodeličnog bluz-roka šezdesetih godina prošlog veka. Devojče poteklo iz zatucanog Port Artura – malog grada smeštenog na krajnjem istoku države Teksas, a u doba Dženisinog odrastanja izrazito neraspoloženog prema svojim afroameričkim sugrađanima – zaputilo se u svojoj ludoj hrabrosti čak do San Franciska, prešavši nesaglediv geografski i civilizacijski put između svoje postojbine i Zapadne obale Sjedinjenih Amerika. Još jedan njen vršnjak, kolega i sapatnik iz tih vremena, Džim Morison, učinio je pak sličan podvig na potezu Florida-Los Anđeles-Pariz, ali o tome neki drugi put.

Elem, Dženis je – malo je reći – bila neshvaćena u svom zavičaju. Ružnjikava devojka za pojmove konzervativnog okruženja, neukrotive kose i rđavog tena, furiozna i nepripitomljena pri tom, te stoga u konstantnom sukobu sa roditeljima i školskim ispisnicima, negujući usput i ‘problematičnu’ sklonost da uživa u “crnoj” muzici, od čega se podizala kosa na glavi svakom valjanom belom suprematisti na nekadašnjem Jugu… ukratko, Dženis Džoplin izazivala je podozrenje, mržnju i pravi pravcati mobing, mnogo pre nego što je ta reč uopšte izmišljena.Izmučena nerazumevanjem, a i te kako svesna svog talenta, očarana vokalnim junakinjama poput Besi Smit, Odete, Big Mame Tornton, Bili Holidej ili Arete Frenklin, Dženis je apsolutno morala da se zaputi baš veoma daleko od rodne grude, gde je u svojim najosetljivijim godinama iskusila samo zlostavljanje i gotovo nimalo ljubavi. Bila je rečju izgnanik iz grada svog rođenja – na isti način kao Džojs ili maločas spomenuti Morison – otpadnik, čudakinja, naivna, srčana. Upravo sve ono što ne treba tamo gde je ponikla. Uzgred, puna žudnje da priredi neko nesvakidašnje lepo iznenađenje svojim roditeljima i postane prihvatljiva za svoje nekadašnje zle drugare.Jer, Dženis je, uz svu svoju samoglavost, bila ubeđena da je greška ipak nekako u njoj. Da je ona tâ koja ima ima problem. A zapravo, bila je stvarno dobra devojka, odana kćerka i širokogruda drugarčina, voljna da zaboravi sve ružno – uprkos tome što je od zbilja problematičnih ljudi zadobila udarce već toliko mnogo puta – neposredna, pristupačna, slomljena rok zvezda. Da li je hipi zajednica Kalifornije bila dovoljno srdačna prema ovoj provincijskoj curi, praktično proteranoj stotinama kilometara daleko? Ko bi to mogao znati. Možete se smešiti sa apsolutno svake naslovne strane slavnih muzičkih magazina, gostovati kod Dika Kaveta, nastupati na Vudstoku i obarati s nogu čitave armije u auditorijumu, a svejedno ostati usamljen, uznemiren, obuzet crnim slutnjama i neispunjen običnom ljudskom radošću.

E pa, ansambl predstave “Ko je ubio Dženis Džoplin?” proveo nas je kroz sva ta čvorišta kratkotrajnog premda žestokog postojanja i karijere Dženis Džoplin, kao da bljeskovima oluje ispaljuje rafale u nekom sablasnom zabavnom parku što na šinama hita od jednog životnog tunela do drugog. Šta reći: kakvi glumci, kakav bend! Igor Sakač, Filip Grubač, Petar Banjac, Stefan Vukić, Vukašin Ranđelović, Dimitrije Aranđelović, a povrh svega – čak dve Dženis, jedna bolja od druge – Bojana Milanović i Sonja Isailović. Dok vam se srce steže i suze naviru na oči – previše sentimentalno, ali ko šiša sarkastičare! – svedočite stasavanju Džoplinove u nekoj tamo rasističkoj nedođiji, čiji je paradoksalno ona danas najslavniji lik, nespremnoj za ženu u pantalonama, zamršene nepokorne kose, što sluša crni bluz i nema ništa protiv obojenih sunarodnika, koja se zaljubljuje u muškarce i žene bez razlike, lakoverna je i u sebi sadrži kvadrilione vati i ampera čiste električne struje, a nastup joj je uraganski, baš kao što je i njen rodni kraj po toj vrsti meteorološke nepogode znan.

Gotovo dva sata pratili smo tako Dženis i njenu mukotrpnu golgotu od nemila do nedraga, tu spolja nasmejanu i duhovitu mladu ženu koja se nikome ne žali, a u svojoj unutrašnjosti, istetoviranoj groznim ožiljcima, prolazi sve one bolove koje je svaka žena bez izuzetka oduvek imala da istrpi, nemajući kud, pognuvši glavu, dok joj se kičma ne polomi. Dženis je imala kud – na scenu! Da onde primi ljubav miliona, pomnoženu sa brojem ruku, usana, stopala svojih obožavalaca, i da uživa kako postoji tamo neki momak, što pojma nema ko je ona i voli je najviše na svetu.

Eh, Dženis. Kada zapeva predivna naratorka Dženis (Sonja Isailović) što sa ljubavlju podiže svoje drugo ja, razume ga, voli, podržava i prihvata bez ostatka – mi u gledalištu pretrnemo posmatrajući kako je njen dar obasjava naročitom svetlošću i uznosi uvis poput anđela neke imaginarne religije. Kada u akciju stupi ona druga Dženis (Bojana Milanović), mi smo odjednom zaprepašćeni, zatečeni, tronuti pred nesavladivom energijom one prave Dženis kakvu znamo, pred njenim bacakanjem na pozornici, plesom, divljačnošću njene jedinstvene interpretacije. Zapevaju li zajedno obe, uz fantastičan bend što u isti mah glumi, svira, peva i preuzima najrazličitije uloge Dženisinih savremenika – doživljavamo rajsko ispunjenje, bez imalo preterivanja.Najzad, ko je zaista ubio Dženis Džoplin? Port Artur, mama, tata, škola, gospođa sa kojom kratko radi u telefonskoj centrali, policija, nesolidni ljubavnici, politički poredak, rasna nepravda, krah običnih malih čežnji, smrtonosna doza heroina? Pa, reklo bi se, ponešto od svega toga. Kako god, tuga nam ovde nije smetala da ustanemo na noge, pozdravljajući otelovljenje ove nezaboravne misionarke crkve univerzalne ljubavi. Publika pridošla sa svih strana, što je netremice pratila ovu do koske iskrenu predstavu, potičući iz različitih generacija i bukvalno – od male dece do radoznalih penzionera – imala je čemu se radovati i satima nakon isteka predstave razgovarati. Možda je Dženis celog života nosila oko vrata kuglu i lanac (“Ball and Chain”), ječala da joj treba muškarac (“I Need a Man to Love”) ili zamišljala da je kornjača (“Turtle Blues”), ali je mi zahvaljujući ovom ostvarenju opet oživljavamo u srcu kao nestašnu večitu tinejdžerku, što je pobegla od kuće i uživa u toj oročenoj ekskurziji iz svojih snova. Bravo za Dženis, bravo za predstavu!Bonus video: Aplauz za predstavu Petrijin venac na 24. Teatar festu „Petar Kočić“u Banja Luci

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=aplauzzapetrijinvenacubanjalucigp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3646015"]