Na današnji dan 4. februara 2001. od posledica batinanja u bolnici je preminuo je glumac Dragan Maksimović Maksa. Prvaka Drame Narodnog pozorišta, u noći između 17. na 18. novembar 2000, mučki su prebili na Zelenom vencu skinhedsi, navijača Rada povezani sa grupom "Krv i čast“ koji su bes na glumcu iskalili posle izgubljene utakmice od Obilića. Maksimović im je, navodno, bio meta jer je tamnije boje kože pa su mislili da je Rom, što je bilo dovoljan razlog da ga napadnu.
Rođen je 7. februara 1949. godine u Podujevu. Tokom karijere ostvario je više od 60 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji.
U Narodnom pozorištu u Beogradu debitovao je 1971. ulogom Vojnika u predstavi „Majka Hrabrost i njena deca“. Za tri decenije karijere na sceni matičnog teatra ostvario je zapažene role u predstavama „Sarajevski atentat“ (Nedeljko Čabrinović), „Mandragola“ (Fra Timoteo), „Britanik“ (Neron), „Lenjin, Staljin, Trocki“ (Genrih Grigorijevič Jagoda), „Кosovska hronika“ (Avdula), „Ribarske svađe“ (Bepo), „Poslednja potera za zlatom“ (Cager), „Кraj partije“ (Ham), „Mesec dana na selu“ (Ignjatije Ilič Spigeljski), „Suđenje gospođi Bovari“ (Senar), „Dugo putovanje u noć“ (Edmund Tajron), „Maksim Crnojević“ (Dužde od Mletaka)…
Igrao je u televizijskim serijama „Otpisani“, „Duvanski put“, „Priče iz majstorske radionice“, „Četrdeset osma – Zavera i izdaja“, „Otvorena vrata“, „Gore dole“…
Ostavio je zapažene uloge u filmovima „Petrijin venac“, „Šmeker“, „Vreme čuda“, „Poslednji krug u Monci”, „Rane”, „Pad Italije“, „Nož“, „Mi nismo anđeli“, „Crni bombarder”, „Stršljen”, „Lepa sela, lepo gore“, „Suton“…
Godine 1988. godine pojavio i u španskom filmu „Život Ernesta Hemingveja“. Kod slavnog grčkog reditelja Tea Angelopulosa igrao je epizodnu ulogu pored Harvija Kajtela u filmu „Odisejev pogled“.
Maksimović je sarađivao sa jednim od najpriznatijih svetskih pozorišnih reditelja i teoretičara Piterom Brukom. U njegovoj drami „Susreti sa izuzetnim ljudima“, iz 1979. godine, s velikim uspehom je odigrao glavnu ulogu jermenskog filozofa i mistika Gurđijeva. Film je prikazan u zvaničnom programu Berlinskog festivala a Maksimović je za svoju ulogu pobrao hvalospeve kritike.
Maksa je važio za čoveka van šablona, posebno među kolegama. Posebno nije želeo nikakav publicitet.
„Država mrtvih“ Žike Pavlovića bio je poslednji Maksin film u kojem igrao još jednu ulogu marginalca. Ali, ni Pavlović, ni Maksimović nisu dočekali premijeru filma koji je, zbog peripetija u postprodukciji, prikazan tek 2002. godine.
Na inicijativu reditelja Gorana Markovića 2006. godine Draganu Maksimoviću je postavljena spomen-ploča na mestu gde je brutalno pretučen. Tom prilikom, reditelj je rekao da je na Maksimovića bio rezultat nepojmljive obesti i ocenio da otkrivanje spomen-ploče tom glumcu predstavlja malu pobedu javnog mnjenja nad letargijom u društvu i nezaintresovanosti za bilo šta osim sopstvene koristi“.
Povodom dve decenije od Maksine tragične smrti danas su na spomen-ploču na Zelenom vencu cveće položili Molina Udovički Fotez, direktorka Drame Narodnog pozorišta i glumac Dimitrije Ilić, pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare