Ništa nećemo rešiti time što ćemo mrziti Rusiju. Nećemo zaustaviti rat. Ali da bude jasno ‒ nemam sumnji šta se događa – ruska agresija na suverenu zemlju, kaže pisac Dragan Velikić u intervjuu za "Jutarnji list". Deo intervjua prenosimo uz dozvolu pisca i autorke intervjua Mirjane Dugandžije.
Dragan Velikić dodaje da neki snimak iz rata može biti fejk, ali da preorani gradovi ne mogu biti samo propaganda.
“ Najgore mi je kad vidim polugolog Putina s puškom negde u lovu, mačo lik sa Marlboro reklama, i onda pomislim na besmislene smrti mladih ljudi koji su tek izišli iz vojnih akademija ili fakulteta – s kojim pravom?! Nije mi daleko pomisao da je ovaj rat pokrenut da bi Putin opstao na vlasti. Rešavanje krize ratom. Treba ti rat da bi u jednoj zemlji od 200 miliona stanovnika ostao na vlasti? U ratu prestaju svi mirnodopski parametri, ne možeš pričati zašto nema mleka, brašna, itd. Živim u zemlji čija vlast već čitavu deceniju indukuje krizu kao jedinu ideologiju, i na taj način opstaje. Svaki rat je mogao biti izbegnut”.
Pisac smatra da je ipak suludo zabranjivati ruske umetnike.
„U Finskoj su odbili da operišu nekog ruskog sportistu. Kao da u filmu „Kasablanka“ oduzmeš Bogartu cigaretu, da ne puši, jer nije popularno. Određene stvari su funkcionisale u određenom kontekstu, imale svoju logiku. Ne možeš parametrima današnjim presuđivati o vremenu prošlom. Cenzurisati Dostojevskog? Ako je to službena politika, taj neko mora imati veliki mentalni problem. Kakva je to glava? Ja ne verujem toj glavi koja zabrani Dostojevskog. Ja ne verujem da ta glava može procenjivati današnje političke događaje. Koja je tu onda razlika između te glave i onoga golišavog Napoleona sa snajperom u sibirskoj tajgi? Bora Ćosić se jednom pitao – zašto Putin nosi na desnoj ruci sat? A stvarno, Putin nosi sat na desnoj ruci. Možda da mu ne smeta kad nišani i puca?“
Velikić tvrdi da smo svedoci neverovatne iracionalnosti koja se širi svetom Zapada otkako je 24. februara ove godine Rusija napala Ukrajinu.
„Time što mrzimo Rusiju i sve rusko mi ne činimo ništa za mir u svetu, time što smo na internetu vatreni branioci Ukrajine i svega što dolazi iz Ukrajine mi ne činimo ništa za mir u svetu, time što vešamo ukrajinske zastave i obračunavamo se borbeno sa svakim ko pokaže sumnjičavost u zvaničnu verziju (a zvanične verzije se od od jedne do druge društveno političke zajednice radikalno razlikuju) mi ne činimo ništa za mir u svetu… Ne činimo ništa dokle god se prepuštamo političko-medijski iskrojenim slikama, dokle god se bavimo posledicama i razvrstavamo se u odnosu na njih bez i pokušaja da raščlanimo stvarne uzroke ‒ mi ne činimo ništa za mir, naprotiv, i sami postajemo građa od koje se stvara rat. „
Na pitanje da li kao unuk železničara najradije putuje vozom, Velikić kaže da je, nažalost, u prostoru u kojem živi sve manje pruga.
“Srbiju najčešće nazivam „prostorom”, jer nema jasne granice. Od pre četiri godine u Beogradu ne postoji glavna željeznička stanica… Tu funkciju obavlja Prokop, jedna zabačena stanica zamišljena pre pola stoleća kao deo željezničkog čvora Beograda. Glavna željeznička stanica je zbog nove četvrti „Beograd na vodi” ukinuta, iščupane su šine, srušeni nasipi. To je sad samo zgrada, po sebi jako lepa, ideja je da bude muzej, ne zna se čega. Da bi se došlo iz Beograda u Novi Sad potrebno je nekih 35 minuta, ali da bi se iz Prokopa došlo do nekog dela Beograda treba više vremena nego do Novog Sada. To je ludilo jedne mafijaške vlasti koja već čitavu deceniju uništava Srbiju.”
Velikić u intervjuu pominje i roman “Astragan” koji je izašao 1991. koji je tada bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i koji sada posle 30 godina ponovo izlazi u Zagrebu. Kasnije su došle dve NIN-ove nagrade i ogromni tiraži.
“Prva NIN-ova nagrada je došla petnaest godina kasnije sa romanom „Ruski prozor”, koji je do danas izišao u 20 izdanja u tiražu od 30.000 primeraka samo u Srbiji. Sledeća knjiga za koju sam dobio Ninovu nagradu, „Islednik”, prodala se u 50.000 primeraka. Basara, ja i Valjarević smo najprodavaniji pisci u Srbiji”, dodaje Velikić koji ipak kaže da se ne oseća kao književna zvezda.
Pisac “Ruskog prozora” kaže da je knjižarska mreža retka stvar u kojoj je Srbija bolja od Hrvatske.
“Samo Laguna ima 46 knjižara. Dvadeset i četiri u Beogradu, i 22 u drugim gradovima“, kaže Dragan Velikić između ostalog u intervju za „Jutarnji list“.
Bonus video: Frenzen – Da li će doći u Srbiju?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar